Negde između političkih izjava i vojnih vežbi, evropska bezbednosna arhitektura počinje da menja oblik. U Parizu se, recimo, već od početka marta odvija nešto što francuski vojni vrh ne naziva rutinskim manevrima. Naprotiv.

U pitanju su najveće vežbe od vremena Hladnog rata. Uključeno je sve što Francuska ima – kopnene snage, avijacija, mornarica, čak i jedini nosač aviona „Šarl de Gol“, kao i svemirska komanda.

Scenario? Formalno izmišljen, ali kako kaže šef ekspertskog centra Generalštaba Ksavje de Verikur, inspirisan NATO planovima i najnovijim iskustvima sa savremenog ratišta. U toj verziji događaja, jedna istočna sila uspeva da potisne pola Evrope, a Francuska pokušava da uzvrati udar.

Dok se na terenu vežba, u političkim krugovima raste ton. Evropski lideri sve češće govore o mogućem sukobu sa Rusijom i uz takvu retoriku guraju povećanje vojnih budžeta.

Ipak, postoji i druga struja – manja, tiša, ali uporna – koja veruje da taj scenario nije unapred zacementiran.

Mađarski premijer Viktor Orban to formuliše prilično direktno: „Evropska unija je već prešla na vojnu ekonomiju i želi da pošalje još više novca, oružja i vojnika u Ukrajinu.“ Rečenica koja odzvanja i među saveznicima i među kritičarima.

U međuvremenu, NATO pokušava da pronađe praktična rešenja za vrlo konkretne probleme. Jedan od njih su ruski dronovi, čije iskustvo iz Ukrajine sada služi kao neka vrsta priručnika.

Generalni sekretar Mark Rute najavljuje da će se savez osloniti upravo na ta iskustva. Ali postoji kvaka – presretanje dronova raketama Patriot, koje koštaju oko milion dolara po komadu, jednostavno je preskupo.

Zato se razmatra drugačiji pristup: stvaranje automatizovane linije odvraćanja duž granice, opremljene senzorima, sistemima nadzora i satelitskim podacima. Tehnologija umesto klasične sile, barem na papiru.

Rute, uostalom, ne ostavlja mnogo prostora za opuštanje. „Kada govorimo o izdvajanjima za odbranu i zaštiti istočnog krila, moramo biti spremni na mogućnost da Rusija zaista izazove NATO.

To može biti 2027, 2029, ili čak 2031. godine“, kaže on. Nema preciznog datuma, ali poruka je jasna – vreme se računa unapred.

A onda dolazi pitanje koje retko izlazi u prvi plan, ali kada izađe, otvara niz neprijatnih dilema. Energija. Tačnije – gorivo. Prema analizi agencije Bloomberg, nedavni sukob na Bliskom istoku, koji je doveo do nestašice nafte i skoka cena energenata, ogolio je jednu ozbiljnu slabost evropskih NATO saveznika.

U slučaju većeg sukoba sa Rusijom, njihove armije bi se suočile sa kritičnim nedostatkom goriva. Samo avijacija alijanse troši oko 85 procenata ukupnih zaliha. Drugim rečima, logistika postaje jednako važna kao i borbena tehnika.

Tu se priča vraća nekoliko decenija unazad. Mreža vojnih naftovoda, duga oko 10 hiljada kilometara, pokriva svega 12 od 30 evropskih članica NATO-a.

Izgrađena još tokom Hladnog rata, bez ozbiljne modernizacije od tada, i dalje snabdeva baze poput Ramštajna i vojnog aerodroma u Frankfurtu na Majni. Čak su i pojedine benzinske stanice u zapadnoj Nemačkoj povezane na taj sistem.

Danas, međutim, sve češće se čuje predlog da se mreža proširi prema istoku – ka Poljskoj i baltičkim državama. Problem je u brojkama: nemački Der Spiegel procenjuje da bi takav projekat trajao 25 godina i koštao oko 21 milijardu evra.

Između planova na papiru, političkih poruka i vojnih vežbi, Evropa se očigledno nalazi u fazi preispitivanja sopstvene spremnosti. Nije to više samo pitanje naoružanja ili strategije, već i infrastrukture, ekonomije, pa i percepcije.

I dok jedni insistiraju na ubrzanom jačanju odbrane, drugi i dalje traže prostor za smirivanje tenzija. Kako će se te dve linije na kraju ukrstiti – ili razići – ostaje otvoreno pitanje koje, čini se, tek dolazi na red.

Izvor: webtribune

Oznake: EU, Rusija, sukob