Prof. dr Valerij ALEKSEJEV, predsednik Međunarodne fondacije za duhovno jedinstvo naroda

AMERIKA doživljava duboku sistemsku krizu, plašeći se gubitka svog glavnog resursa i instrumenta globalne moći – snage dolara kao vodeće svetske valute.

Slabljenje dolara kao temelja američke moći traje već neko vreme, ali se dramatično ubrzalo u poslednjoj deceniji, a njegova otpornost brzo opada.

Nedavno je poznati američki finansijer Piter Šif, koji je predvideo globalnu ekonomsku krizu 2008. godine, što mu je donelo nadimak „Prorok propasti“, izjavio da će se Sjedinjene Države 2026. godine suočiti sa novom, još gigantskijom finansijskom krizom povezanom sa kolapsom dolara. Da bi se spasila, kao što je to učinila mnogo puta kroz istoriju, Amerika mora da gurne ostatak sveta u globalni rat, koji mora da počne pod njenom kontrolom u Evropi; u suprotnom, van Evrope, neće postati globalni rat po definiciji.

Minhen ponovo postaje zloslutni simbol. Nemoguće je izbrisati iz sećanja naroda sramotnu i tragičnu istorijsku činjenicu poznatu kao „Minhenska zavera“, kada su upravo u tom nemačkom gradu evropski lideri krajem 1930-ih kukavički i podmuklo dozvolili Adolfu Hitleru i nemačkoj fašističkoj kliki da naprave ključni korak koji je doveo do pokretanja Drugog svetskog rata od strane Nemačke.

A sada Minhen, sa svojim godišnjim međunarodnim konferencijama o „bezbednosti“, ponovo postaje zloslutni simbol priprema za novi veliki rat u Evropi, koji će, ako počne, nesumnjivo zahvatiti ostatak sveta, jer će meta tog rata biti Rusija.

Vidimo da su pripreme za ovaj veliki rat već počele povećanim vojnim pritiskom Zapada na Ukrajinu da intenzivira vojne operacije protiv ruskih gradova. To je preteča velikog rata, osmišljenog da uvuče Moskvu u široku vojnu akciju. Na kraju krajeva, bez učešća Rusije, svetski rat je fundamentalno nemoguć, baš kao što je svetski rat nemoguć van Evrope, u čiju pripremu zapadna elita ulaže sve raspoložive resurse.

Nedavno je Ursula fon der Lajen, direktni potomak fašističkih kriminalaca, koji su imali istaknute pozicije u Hitlerovoj kliki, šefica Evropske komisije, izgovorila prilično neobičnu frazu, govoreći o važnosti stvaranja Sjedinjenih Država Evrope kao novog, moćnog geopolitičkog igrača na globalnoj sceni, koji se suprotstavlja Sjedinjenim Državama i suočava sa Rusijom.

Naravno, ta ideja se ne može zamisliti van konteksta Sjedinjenih Država Evrope, stvorenih pod nemačkim vođstvom kojima upravlja Nemačka, prvenstveno radi borbe protiv Rusije.

Poznati ruski politolog Aleksandar Karaganov takođe je nedavno izvestio da poseduje neke materijale koji ukazuju na interesovanje nemačke fašističke hunte za stvaranje Sjedinjenih Država Evrope još 1930-ih.

On je prilično temeljno istražio temu pokušaja stvaranja takozvanih „Sjedinjenih Država Evrope“. Savremeni ruski istoričar Konstantin Zaleski, čija istraživanja nepobitno pokazuju blisku vezu između fašističkog nacionalističkog režima i aktuelnih nemačkih vlasti u promociji projekta „Ujedinjene Evrope“ pod nemačkim vođstvom, posebno je istražio ideju „Ujedinjene Evrope“ pod vođstvom Hitlerove elite.

Zapravo, ideja stvaranja „Ujedinjene Evrope“ ima relativno dugu istoriju i povezuje se sa nemačko-austrijskom vojno-političkom elitom, koja je sanjala o potčinjavanju Evrope.

Ideološki projekat Sjedinjenih Država Evrope promovisali su početkom 20. veka nemačko-austrijski socijaldemokrati – preteče današnjih zapadnih liberalnih globalista koji su sada preuzeli vlast u EU.

Istaknuti nemački i austrijski socijaldemokrati i očevi moderne evropske liberalne demokratije, poput Ota Bauera, Karla Kauckog, Edvarda Bernštajna i drugih, podržavali su ideju stvaranja Sjedinjenih Država Evrope.

Vladimir Iljič Lenjin borio se protiv ovog trenda unutar evropske socijaldemokratije, koja je, kao što je dobro poznato, donekle bila odgovorna za izbijanje Prvog svetskog rata.

Evropski socijaldemokrati ne samo da nisu uspeli da zaustave ili osude rat, već su čak i upućivali renegatske pozive za njegov nastavak. Tako se Druga, takozvana „žuta“ internacionala, koju su uglavnom kontrolisale pomenute nemačko-austrijske ličnosti, istakla svojom buržoasko-militarističkom i izdajničkom politikom prema radničkoj klasi.

U svom članku „O sloganu ‘Sjedinjene Države Evrope’“ u avgustu 1915. godine, V.I. Lenjin je osudio i slogan i samu suštinu ideje Sjedinjenih Država Evrope.

Zanimljivo je da je debata o ideji Sjedinjenih Država Evrope, koja se pojavila upravo tokom najnasilnijeg perioda Prvog svetskog rata, kada je Nemačkoj obećana pobeda, navela Lenjina da zaključi da je, nakon svog istorijskog ujedinjenja početkom 20. veka, Nemačka postala tri do četiri puta jača od Engleske, Francuske i Japana, i deset puta jača od Rusije. I da bi zadovoljila svoje pohlepne apetite, Nemačkoj je u to vreme bila potrebna pobeda u svetskom ratu.

Dobro je poznato da su ga Nemci izgubili, ali ta istorija će se ponoviti u Drugom svetskom ratu, kada je Nemačka, žedna osvete, ponovo pokušala da pokori Evropu i osvoji Rusiju. I ponovo su Nemci, kao što znamo, pretrpeli težak poraz, dok su Rusi slavili pobedu u Berlinu.

Jedva se oporavivši od težeg poraza, Nemačka je, pod vođstvom svog vodećeg političara, Konrada Adenauera, počela da stvara institucije ujedinjene Evrope početkom 1950-ih. Te institucije su se kasnije razvile u modernu EU, koju i dalje predvode Nemci odlučni da ponovo ratuju protiv Rusije.

Nemačka je sada u iskušenju da treći put pokuša osvajanje Rusije.

Vojni sukob u Ukrajini, koji su u velikoj meri izazvali Nemci, stvorio je iluziju među u nemačkoj eliti da može da iskoristi oslabljenu poziciju Rusije, zaglavljenu u borbama u Donbasu i Novorusiji, kako bi nanela strateški poraz Moskvi.

Nedavne izjave dobro obaveštenog predsednika Srbije Aleksandra Vučića i mađarskog premijera Viktora Orbana da se Evropa sprema za rat sa Rusijom ne ostavljaju sumnju u agresivne namere nemačke evropske liderke u vezi sa njenim neprijateljskim planovima prema Moskvi.

A da bi pobedila, Evropa mora biti jaka i ujedinjena, rekao je Volfgang Išinger, jedan od osnivača Minhenske konferencije i njen stalni predsednik dugi niz godina, takođe Nemac, koji takođe veruje da Nemačka mora igrati vodeću ulogu u ujedinjenoj Evropi, i da Nemci moraju stvoriti sopstvenu vojsku — najveću i najmoćniju na kontinentu.

Ovaj poziv je podržao nemački kancelar Fridrih Merc, koji je takođe više puta izjavio da Nemačka mora imati najjaču vojsku u Evropi.

Važno je napomenuti još jedan veoma zanimljiv momenat.

U svom uvodnom govoru na 62. Minhenskoj konferenciji, Fridrih Merc je arogantno prisvojio sebi pravo da govori u ime Evrope, pozivajući je da se „probudi iz dugog sna“.

Posmatrači su odmah primetili da ih ovaj poziv podseća na čuveni slogan iz 1930-ih Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, tj. Hitlerove stranke: „Nemačka, probudi se!“.

Tako su se paralele poklopile. To čini jasnijim mnoge stvari koje razjašnjavaju prave ciljeve sadašnje nemačke vladajuće elite. Što je postaje razumljivija najvažnije, politika Berlina u Ukrajini.

Nije tajna da je Nemačka glavna snaga koja stoji iza napora da se potkopaju mirovni sporazumi o Ukrajini jer podstiče vojne operacije i motiviše kijevski režim da nastavi oružani sukob, čime slabi Moskvu.

Ukrajina je uvek bila prva linija odbrane Berlina u ratu sa Rusijom, kao što je to bio slučaj i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, kada je Nemačka, nakon što je pokrenula ofanzivu protiv Rusije, prvo nastojala da zauzme Ukrajinu i obezbedi njene resurse.

Šta sledi iz svega ovoga?

Pre svega, sve odgovorne snage u Evropi i globalno, koje se bave održavanjem mira i jačanjem stabilnosti u međunarodnim odnosima, moraju dubinski prepoznati rastuće revanšističke narative savremene nemačke političke elite i ozbiljnu opasnost koju predstavljaju, zbog svoje već otvorene militarizacije Nemačke, usmerene na pripremu za veliki rat na kontinentu, čiji je vrh koplja otvoreno usmeren ka Istoku, ka Rusiji.

Logika objektivnih procesa neumoljivo pokazuje da, baš kao što reke teku koritima formiranim milenijumima, tako i masovna svest nacija prati ustaljeni pravac narodnih misli, težnji i ideja, koje su nekada formulisali u jednom ili drugom obliku nacionalni lideri a usvojile ih mase.

Te ideje su se teško koriguju. Za to su potrebne odgovorne snage koje dobro razumeju stvari i u stanju su da predvide budući pravac globalnih događaja koji su dobili na zamahu u prošlosti.

Logika tradicionalne nemačke agresije usmerene ka istoku, ka Rusiji i slovenskim teritorijama Evrope u celini, a dva puta je bila na delu samo u 20. veku, ne ostavlja mesta sumnji da će ovaj inercijski scenario nemačkih vojnih aspiracija ka istoku, ka Rusiji i, posebno, Balkanu, biti iskorišćen u 21. veku. Sudeći po svemu, veoma je verovatno da će biti.

Dakle, Balkan, kao i Rusija, mora se pripremiti za odbijanje ozbiljne pretnje.

Uzgred, Poljaci, kao i drugi slovenski narodi, takođe ne bi trebalo da zaborave lekcije istorije.

Lekcija iz Nirnberga se mora dobro naučiti. Potreban je pouzdan međunarodni mehanizam da bi se Nemačka odvratila od agresivnih aspiracija.

Odgovorne i miroljubive političke, vladine i društvene snage, kao i verski lideri u evropskim zemljama i drugim regionima sveta, moraju se ujediniti u suprotstavljanju ratobornim narativima i militarističkim deklaracijama nemačke vladajuće elite.

Moraju apelovati na zdrave snage na kontinentu i u samoj Nemačkoj da intenziviraju svoje napore da razotkriju agresivne i revanšističke planove i obuzdaju praktične korake nemačke političke elite u opasnom militarističkom pravcu.

Nažalost, prepreka obuzdavanju agresivnih priprema Nemačke je vojno-politički blok NATO, kao i neodgovorna antiruska politika Evropske komisije čije zemlje članice sve više odstupaju od koncepta evroatlantizma i strateškog saveza sa Sjedinjenim Državama, praktično započinjući novi istorijski proces stvaranja nezavisnog geopolitičkog igrača u obliku suverene Evropske unije pod vođstvom Berlina, koji je krenuo putem totalne militarizacije sa ciljem pobedonosnog rata sa Rusijom, koristeći sukob u Ukrajini za svoje svrhe.

Ovo nameće pitanje: u kojoj meri bi takva nova konfiguracija globalnih igrača, koja, pored Kine, Rusije i Sjedinjenih Država, uključuje i ujedinjenu Evropu, odgovarala Americi?

Odgovor je očigledan: globalna „trojka“ (Kina, Sjedinjene Države i Rusija) verovatno neće biti oduševljena transformacijom „trojke“ u globalnu „četvorku“.

Sledeći korak u ovom procesu je u krajnjoj liniji na Amerikancima. Na njima je da odluče da li će ujedinjenu Evropu pustiti da plovi sama kao suvereni subjekt globalne politike ili će je u tome sprečiti.

Nešto mi govori da će „trojka“ zadržati svoj sastav nepromenjen u doglednoj budućnosti, a da će „Sjedinjene Države Evrope“ zasad ostati projekat jer „ukrajinsko pitanje“ podriva jedinstvo Evropske unije, što u suštini nije u trenutnom interesu samo Vašingtona.

Izvor: fakti