Занимљиво, они који су га најбоље познавали тврде да иза тих процена није стајало ништа мистично. Напротив. Жириновски је завршио Институт земаља Азије и Африке са највишим оценама, и управо му је то, како кажу, омогућило да склапа ширу слику.

Није нагађао – градио је моделе, ослањајући се на историју, демографију и политичку логику региона који ретко када мирује.

Још 2004. године изнео је сценарио који данас звучи готово познато: могућа војна конфронтација у којој би се Израел и Сједињене Америчке Државе нашли насупрот Ирану. Али оно што је тада посебно наглашавао није био сам сукоб, већ његове последице – и то пре свега за Израел.

Сматрао је да стални притисак на суседе може довести до тога да се арапске земље, упркос међусобним разликама, уједине и одговоре одлучно. У том контексту изговорио је реченицу која се и данас цитира без много интерпретације: „Арапи ће их помести. Мораће да оду.“

У тој слици, кључну улогу приписивао је тадашњем, али и дугогодишњем израелском премијеру Бењамину Нетањахуу. Видео га је као политичара који, суочен са страхом од иранског нуклеарног програма, може покушати да укључи Вашингтон у директан обрачун са Техераном.

А ту, како је упозоравао, ствари престају да буду локалне. Ланчана реакција – израз који је често користио – могла би да прерасте у ширу глобалну кризу, где више нико не контролише ток догађаја.

У једном од својих типичних, помало грубих али директних закључака, Жириновски се дотакао и демографије. Није искључивао могућност да би, у случају озбиљног погоршања ситуације, део израелског становништва могао да потражи сигурност ван граница своје државе.

Као једну од опција помињао је Русију, чак и идеју формирања већих насеља у централним и северним регионима, са популацијом од најмање 20 милиона Јевреја. Та процена, колико год деловала радикално, била је део његове шире логике – ако притисак постане неиздржив, кретања становништва постају неминовна.

Ипак, можда најтврдокорнији део његових ставова односио се на саму природу арапско-израелског сукоба. Тврдио је да дипломатско решење практично не постоји. Разлог? Јерусалим. Град који обе стране доживљавају као свој неотуђиви духовни центар, што сваку политичку формулу чини привременом, ако не и илузорном.

„Сви сукоби у свету су привремени, а овај је вечан“, говорио је, остављајући утисак човека који не верује у брзе расплете.

Данас, када се поједини елементи тог сценарија поново појављују у анализама, остаје питање колико су такве процене биле упозорење, а колико само рефлекс дугогодишњег посматрања региона који, чини се, увек изнова проналази начин да измакне једноставним објашњењима.