Pročitaj mi članakDok se iz godine u godinu sve glasnije priča o “borbi protiv rodno zasnovanog nasilja”, organizuju se parade, kampanje, konferencije, okrugli stolovi, posjete školama, predavanja, obuke, transparenti — kao da je čitav sistem riješio da nas uvjeri da je spas nadomak ruke, samo da uvedemo femicid u zakon i sve će biti riješeno. Ali između statistike i stvarnosti, između obećanja i bolnice, između prijave i policijskog uviđaja stoji jedno teško pitanje koje se sve glasnije čuje, naročito među ženama: da li nas sistem štiti, ili samo koristi kao broj, kao sredstvo, kao projekat?
Фемицид у закону: сигурност жена или злоупотреба њихове трагедије
Пошто је постало више него очигледно да живимо у парадоксалном времену: никад више приче о заштити жена, а с друге стране никад мање стварне заштите, заиста је потребно да разјаснимо: шта је узрок досадашње узалудне борбе!?
Да ли ће увођење термина „фемицид“ у закон спријечити насиље над женама? Наравно да неће, јер проблем не лежи у закону већ у непримјењивању већ постојећег закона. Толика дугогодишња прича о фемициду прекрива главни проблем, а то је неефикасност институција. Фемицид је у Федерацији БиХ уведен као посебно кривично дјело 8. марта 2025. године — и шта се тиме постигло? Апсолутно ништа. Посљедње убиство у Мостару само је још једна, трагично болна, потврда да нова ријеч у закону не зауставља злочин.
Заштита жене се постиже:
брзом интервенцијом полиције,
заштитом жртве,
санкционисањем насилника,
ефикасним радом центара за социјални рад, тужилаштва и судства.
Нажалост, тога није било. Симптоматично је што сваки пут сву своју одговорност и кривицу сваљују на патријархат и породицу, коју већ годинама представљају као најопасније мјесто за живот. Какав апсурд!
Да ли ће починиоци бити строже кажњени ако се фемицид уведе као посебно кривично дјело? Опет исти одговор – наравно да неће, јер већа казна од доживотне не постоји. Кривични закон Републике Српске, у члану 125, већ прописује доживотну казну за тешко убиство из мржње и других ниских побуда, као и за случајеве када починилац лиши живота члана породице којег је претходно злостављао. Значи, увођење фемицида не доноси ништа ново у корист жена, само у корист оних који се осјећају као жене, јер се увођењем фемицида „штите“ и озакоњују родно заснована права, родни идентитет и остали термини непознати Уставу РС.
Да ли ће жене због фемицида као посебног кривичног дјела бити охрабрене да пријављују насиље? Најболнија чињеница у цијелој овој причи је да је свака друга убијена жена пријављивала насиље! Не можемо да се отргнемо питању да ли би оне још увијек биле живе да нису пријавиле насиље, већ да су нашле неки други излаз из тешке ситуације!? Овим питањем треба да се позабаве институције: како истински заштити жртву, како обезбиједити трајна рјешења? Толики је притисак на јавност да се пријављује сваки облик насиља, а ни полиција, ни центри за социјални рад, нити сигурне куће немају капацитет да испрате пријављене случајеве и обезбиједе сигурност угроженој жени у шта смо се већ толико пута увјерили.
Занимљиво је да су бројне институције, удружења, активисти и волонтери веома продуктивно и синхронизовано ангажовани када је ријеч о „подизању свијести о насиљу“ и охрабривању жртава да пријављују сваки облик злостављања. Али када се жена заиста осмјели да пријави насилника, та савршена синхронизованост изненада се повлачи и нестаје. Полиција често „има преча посла“, центри за социјални рад сматрају да су свој посао завршили већ самим просљеђивањем пријаве, а сигурне куће могу да прихвате жртву тек на неколико мјесеци. Потом се те жене најчешће враћају насилницима — не зато што желе, већ зато што немају гдје. И, у највећем броју случајева, буде им још горе него прије, јер се након пријаве насилник обично додатно радикализује и постаје још насилнији. Због свега реченог, нимало не изненађује податак да у свијету тек неколико држава уопште има „фемицид“ као посебну кривичну категорију: Кипар, Малта, Италија, Белгија, Хрватска, Сјеверна Македонија – и сада БиХ.
Када ријеч постане важнија од жртве – феномен фемицида
Пошто се у Републици Српској упорно настоји увести фемицид као посебан облик насиља, удружење „Родитељи за права дјеце“ затражило је од најмјеродавнијих институција које тај термин уводе објашњење шта та ријеч уопште значи. Ипак, ни од Центра за равноправност полова, ни од Омбудсмaна БиХ, нити од Министарства породице, омладине и спорта нисмо добили одговор. Свака од наведених институција нас је упућивала да одговор тражимо на другом мјесту. Док институције ћуте, медији отворено говоре да је фемицид „родно засновано убиство жене“, уведено да „заштити жене и оне који се тако осјећају“.
Међутим, ствари остају неразјашњене, а појмови још мање. Ако се у општу употребу уводи страна ријеч „фемицид“, за коју се тврди да означава „родно“, а не „полно“ засновано насиље, у том случају, најтачнији израз био би „џендер засновано насиље“. А ако је циљ да се обухвати заштита жена и свих који се тако идентитетски осјећају, онда би логичан термин био „џендерцид“, а не „фемицид“. Наравно, ако бисмо назвали ствари правим именом, тај концепт би одмах био одбачен. Управо зато су тако лукаво и вјешто искористили нашу ријеч „род“ као превод ријечи „џендер“ да би се тако утицало даље на све поре друштва, а притом дајући ријечи „род“ значења којих иначе нема. У српском језику ријеч „род“ означава сродничке односе у породици и налази се као коријен у ријечима родбина, родитељство, пород, родољубље и сл. Све те ријечи везују се за породичну заједницу, припадност, завјет и претке. Управо због овог дубоког, природног и традиционалног смисла, ријеч „род“ је злоупотријебљена у савременој џендер идеологији као превод енглеског gender. Тај превод је семантички неадекватан јер gender не означава ни пород, ни потомство, ни природан поредак. Такав превод дефинитивно није настао из језичке потребе, него из идеолошке стратегије: да би се нова теорија представила као нешто блиско и прихватљиво нашем народу. Морамо признати да су у томе успјели и врло вјешто обмањују јавност.
Термин фемицид у јавност је увела и популаризовала феминистичка ауторка Дајана Е. Х. Расел, и то управо у контексту борбе против наводног „патријархалног насиља“. Због тог изворно феминистичког концепта данас се и код нас упорно и једнострано форсира прича о „насиљу у породици“ као доминантном проблему, док се готово у потпуности занемарује свако друго насиље над женама — на послу, на улици, у јавном и друштвеном животу — иако статистике показују да се највећи број инцидената дешава управо ван породице. Упркос томе што је проценат породица у којима се заиста дешава насиље релативно мали, све породице су представљене као подједнако ризичне: очеви се систематски приказују као потенцијални насилници, породице као најопаснија мјеста за живот, а дјеци се шаље порука да се морају заштитити од својих родитеља, који су у стварности најпоузданији чувари њихове сигурности.
Бројни психолози упозоравају да стално и упорно причање о насиљу може промовисати насиље и нормализовати га. Чувени руски психолог Лав Виготски опомињао је: „Не помињи сувише често оно против чега се бориш. (…) Најгора педагошка метода је интензивно и упорно усађивање у свијест васпитаника оних поступака које не треба да чини.“. Када дјеца често слушају о насиљу — путем медија, у школи или су упућени на акције попут Плавих телефона — могу постати десензибилизована, мање осјетљива на његове стварне посљедице и почети га доживљавати као уобичајен дио свакодневице. Пречесто помињање насиља може створити и осјећај несигурности, страха и анксиозности што се управо и дешава у нашем друштву. Додатну забуну ствара и стално помињање такозване „особе од повјерења“. Иако то треба да буде неко коме дијете заиста вјерује, у пракси се као „особе од повјерења“ често наводе школски службеници, волонтери, представници НВО или друга лица коју дјеца једва познају. Таква рјешења могу да их додатно збуне и оптерете, јер им се поручује да треба да траже помоћ од особе са којом у стварности немају никакав однос, нити осјећај сигурности.
Коме је у интересу да свјесно ради на разарању и дестабилизацији сопствене земље? Јасно је да огромни новчани токови усмјерени ка одређеним невладиним организацијама, које спроводе глобалне агенде, стварају моћну инфраструктуру интереса. Када неко редовно добија вишемилионске грантове, пристаје на то да у јавном простору упорно гура управо оно што донатори траже: дестабилизацију породице и промоцију страха. Али зашто је дозвољено да екстремно феминистичко виђење стварности и џендер идеологија продиру у апсолутно све сегменте друштва, од школа и социјалних служби, преко медија, па све до правосуђа — и то тако да се породична заједница представља као опасност, а не као темељ друштва? Посљедице оваквог наратива данас се виде на сваком кораку: мушкарци пред сталном оптужбом, повлаче се и постају демотивисани; жене су депресивне, а угрожене жене живе у сталном страху пошто су свјесне да их нико не штити; млади се плаше партнерства, одгађају брак и дјецу; а постојеће породице се распадају. Дозвољено је да се једна група фаворизује, друга стигматизује, а право претвара у идеолошки инструмент. Форсирањем фемицида директно се задире у уставни поредак Републике Српске, јер Устав јасно каже да смо сви једнаки пред законом.
На крају морамо сви да се запитамо: хоће ли ико стати у истинску заштиту жена, породице, државе или је ријеч фемицид и џендер идеологија скупља од сваке жртве!?
