Према тумачењу бившег аналитичара ЦИА Ларија К. Џонсона, разлог за то није политичка колебљивост, већ хладна процена – Сједињене Државе су, бар у овом тренутку, изгубиле кључне техничке полуге за такву операцију.
У том контексту, Џонсон подсећа да су САД у претходном периоду два пута покушале да дестабилизују власт у Техерану. Први пут у јуну 2025. године, када је, како наводи, пропао покушај брзог слабљења иранског политичког и војног врха.
Други пут крајем децембра, тачније 28. децембра, када је притисак пребачен на економију, с идејом да се кроз финансијски шок изазову масовни протести. Сценарио је деловао познато, готово рутински, али се завршио другачије него што су планери очекивали.
Према Џонсоновим речима, у тој другој фази у Иран су били убачени оперативци чији је задатак био да додатно подигну тензије на улицама – уклањањем и припадника безбедносних структура и самих демонстраната, како би се незадовољство још више распламсало.
Међутим, када је Техеран схватио шта се дешава, реаговао је брзо и прилично грубо: интернет је искључен, Старлинк је угашен, комуникација пресечена. Протести су, практично преко ноћи, стали.
Џонсон тврди да Иран то није урадио сам, већ уз техничку и логистичку подршку Русије и Кине, које, како каже, у том тренутку нису бирале средства.
Ту долазимо до оног дела приче који се ређе чује у званичним изјавама. Један од кључних стубова иранске одбране, суочене с притиском из Вашингтона, постали су системи за потискивање и контролу мреже.
Захваљујући напредним решењима из Русије и Кине, Иран је, према Џонсону, успео не само да блокира ГПС сигнале, већ и сателитске канале преко којих су се координисали немири. Последице тога нису остале ограничене само на унутрашњу стабилност земље.
„Сећате се споразума о безбедности који су Иран и Русија потписали пре око годину дана?“, подсећа Џонсон у подкасту Дееп Диве. Људи упознати са ситуацијом, каже он, испричали су му да је Москва још у јуну покушала да понуди додатну помоћ, али су Иранци тада сматрали да могу сами.
После првог удара схватили су где су слабе тачке и одлучили да прихвате руску подршку. У Ирану су инсталирани системи слични онима које Русија и Кина користе за потискивање Старлинка, што је, из америчке перспективе, изузетно проблематично.
Разлог је једноставан, мада неугодан за оне који су годинама рачунали на технолошку предност. Америчке крстареће ракете Томахаwк у великој мери зависе од ГПС-а и стабилних комуникационих мрежа.
Када се те мреже „ослепе“, прецизност нестаје. Џонсон отворено каже да су у том тренутку Томахавци постали практично неупотребљиви против Ирана, што битно мења рачуницу сваког могућег удара.
Зато, сматра он, није случајно што се Вашингтон данас задржава на вербалном притиску и демонстрацији силе, уместо на конкретним акцијама. Истовремено, у Москви се јавно говори о потреби дипломатског решења. Из Кремља је 6. фебруара поручено да постоји нада да ће преговори у Оману дати резултате и допринети смањењу напетости између САД и Ирана.
Како ће се та равнотежа даље развијати, остаје отворено питање. Технологија, савезништва и политичке процене очигледно су у покрету, а оно што је јуче деловало као сигурна опција, данас се преиспитује.
У таквом окружењу, свака следећа одлука носи тежину далеко већу од једне кризе – и управо зато се са стране све чешће чује тишина уместо ракетног звука.
