Прочитај ми чланакО искуствима изборног процеса говоре за “Време” Вукосава Црњански, директорка ЦРТЕ, Слободан Орловић, професор уставног права Правног факултета Универзитета у Новом Саду, и Зоран Гавриловић, извршни директор Бироа за друштвена истраживања (БИРОДИ)
Анализирајући стратегије везане за манипулације људима, Ноам Чомски је једну од њих означио као “поступност промена”. Овом манипулацијом јавност се постепено, “на кашичицу”, припрема да прихвати оно што је суштински и вредносно неприхватљиво. Тај процес одвија се месецима, годинама. Промене би, наиме, могле да изазову отпор уколико би се изводиле нагло и у кратком временском периоду, па се спроводе политиком “малих” корака… Режим у Србији, предвођен Александром Вучићем, стратегију манипулације “на кашичицу” спроводи од кад се домогао власти. “Кашичица” у својим градацијама постаје горка кашика од случаја “Савамала”. Отпор поводом тог “случаја” био је заправо млак, па је “врховни стратег” наставио да пропагандно трује јавност стежући је у све чвршћи обруч ауторитарног устројства. Изгледало је да се са падом надстрешнице отровна кап напокон прелила – наступила је широка, дуготрајна побуна студената, наставника, професора, адвоката, пољопривредника, представника правосуђа, уопште – грађана. Међутим, и поред неоспорне промене перцепције и разумевања проблема у значајном делу овог друштва, стиче се утисак да се накарадни режим с временом исувише развио, да га штити акумулирана финансијска моћ, те да је под своју шапу ставио апарате силе, посебно полицију. Репресија над студентима и грађанима спроводи се сурово, крајње огољено. Да би се избегла замка ширих крвавих сукоба, нада се полаже у парламентарне изборе (кад год они били). Наравно, режим је и изборни процес претворио у прљаву кампању, уз читав спектар нерегуларних механизама који треба да му омогуће победу на било којим изборима, па се поставља питање колико је у реалности утемељена нада да се овим путем може доћи до промена.
О претходним искуствима те о актуелном стању изборног процеса говоре наши саговорници – Вукосава Црњански, директорка ЦРТЕ; Слободан Орловић, професор уставног права Правног факултета Универзитета у Новом Саду; Зоран Гавриловић, социолог, извршни директор Бироа за друштвена истраживања (БИРОДИ).
ТРКА С ВЕЗАНИМ НОГАМА
Вукосава Црњански каже да је српско друштво недовољно едуковано о изборном процесу и правима бирача.
“Када говоре о нерегуларним изборима, многи мисле искључиво на дословну крађу. Таквој конфузији доприносе и политички актери. Сетимо се како су, док су били у опозицији, бивши и садашњи председник државе, Томислав Николић и Александар Вучић, правили циркус показујући некакве џакове гласачких листића као ‘доказ’ да је њихова странка покрадена”, подсећа Вукосава Црњански. “Дуги низ година ‘Црта’ јавности указује на чињеницу да се квалитет избора не мери само изборним даном и дешавањима на бирачком месту. Велики део прљавог посла обави се раније. Једноставно, немамо услове за слободне и поштене изборе. Владајућа опција трчи трку с противницима којима су везане ноге. У медијима нема политичког плурализма ни у току званичне предизборне кампање, а нарочито мимо ње.” Вукосава Црњански указује на то да власт незаконито користи државне и јавне ресурсе за сопствену промоцију, “шаком и капом” дели новчане и друге видове помоћи грађанима, односно бирачима, што је посебно уочљиво на локалном нивоу.
“Видимо како се кампање за локалне изборе претварају у фестивале асфалтирања”, наставља Вукосава Црњански, “а сваки нови метар пута пропагандна машинерија представља као доброчинство власти а не јавну инвестицију, односно улагање новца грађана. Институције којима је посао да онемогуће такво поступање, попут Агенције за спречавање корупције, али и тужилаштава, углавном се праве мртве.” О притисцима на бираче ни да не говоримо.
“Већ дуго је нормализована пракса да се запослени у јавном сектору, посебно они привремено запослени, условљавају да својим гласом и скупљањем других ‘сигурних’ гласова штите једини извор егзистенције”, сматра Вукосава Црњански. “Ни приватни сектор привреде није имун на утицаје политичких моћника. Потом, злоупотребљавају се подаци из система социјалне заштите, па се уцењују и они најрањивији – а таквих је у овој земљи, нажалост, много. Бележили смо случајеве и да је здравствена помоћ најтеже оболелима била предмет изборне трговине.” Другим речима, “изборна корупција је само део слике системски дубоко корумпираног друштва и заробљене државе. У изборним аутократијама власт је практично несмењива иако се избори редовно одржавају.”
Некажњивошћу су заштићени и починиоци најфлагрантнијих кривичних дела у изборном процесу, упозорава Вукосава Црњански.
“На недавним изборима у Сечњу сатима смо чекали да полиција изађе на увиђај по пријави за куповину гласова. Пре неколико година Цртини посматрачи физички су нападнути у дворишту полицијске станице у Оџацима, у коју су се упутили да пријаве случај такозваног бугарског воза којем су сведочили. Аутомобил су им полупали насилници који су до данас остали НН лица. Најзад, операција миграције бирача у до тада незабележеним размерама не би била могућа без саучесништва у издавању лажних пребивалишта и манипулацијама бирачким списком служби које су у надлежности Министарства државне управе и локалне самоуправе и Министарства унутрашњих послова.”
Како против свега овога, питамо саговорницу. “Верујем да је добром организацијом у мобилизацији бирача могуће постићи много јер Србија данас више није иста као пре годину и по дана. Није, међутим, мали посао окупити више од 16 хиљада чланова бирачких одбора, такозваних контролора и обучити их довољно добро да спрече сваку нерегуларност на бирачком месту. Или да барем, знајући права и обавезе чланова бирачког одбора, унесу адекватне примедбе у записник о раду бирачког одбора”, закључује Вукосава Црњански.
МАСОВНОСТ КАО ОДГОВОР
И Слободан Орловић верује да је нормална демократију “немогућа прича”, а “председник Републике (“израз државног јединства” чл. 111 Устава) одавно је у страначкој изборној кампањи. Он то чини, као и свих ових година, беспризорно бахато по питању злоупотребе јавних ресурса користећи се и буџетом и прљавим новцем, службеним возилима и телесном гардом, председничким радним временом, доведеним масама, сендвичима, напојницама, обећањима, хвалама, маштаријама и чиме све не. Уједно, спорадично навлачи маску свеопштег (душе)брижника за судбу свих нас, и света приде. Али то ради неспретно јер му маска, неодговарајућег броја и клизава, непрестано спада откривајући голотињу мржње и поделе”, каже Орловић.
Но, изборне махинације које су “ствар технике” овога ће пута, сматра Орловић, “да добију нови ‘квалитет’, своју ‘најновију верзију’. Поред тога што ће у некој мери објединити све досад виђене преваре, оне ће у овом издању садржати – јежим се – и изразито насилан потенцијал. Историјски гледано, то је била последња степеница свих аутократија и личних власти пре пада, али тај пад са висине отете државе може и да се одужи. Као елемент генетског инжењеринга у српском изборном моделу појављује се брутална негативна кампање која се осликава у отвореној мржњи према противницима – студентима и неснађеној опозицији. Ту се свакако очекује оно већ разрађено: купопродаја гласова на црном тржишту; уцењивачко и вољно-интересно прикупљање сигурних гласова (од 10 до 10000, рецимо); пуштање у оптицај прљавог новца како за потребе кампање власти тако и за поменуту подземну купопродају; новчано мотивисано привођење бирача из окружења; запоседање највећег дела изборних органа – ваља ‘нам’ избројати гласове и одбити приговоре; по потреби фризирати изборне законе ‘за против противници’ (да парафразирам Пашића); измишљање сличних изборних листа и мућење ионако муљевите изборне воде у којој би се неопредељени бирачи ‘утопили’; и, најважније: новац, новац, новац, свуда где је потребан победе ради.”
На питање како се супротставити, Орловић је јасан: “За оздрављење изборног процеса у Србији на свим нивоима, који је одавно по демократској дијагнози у терминалној фази, али и даље преживљава, нема другог лека до масовности. Грађани које политика не интересује, (зоон) идиотес, морају да се пробуде из друштвене коме и гласају. Ако тако буде, биће то против владајућих. Опозиција и нова авангарда – студенти треба да се политички приближе, направе пакт о ненападању и споразум о несарадњи са владајућим странкама, што би природно, у случају победе, водило ка постизборној коалицији. А то је већ корак ка излазу Србије из терминалне фазе аутократске болести. У самом изборном дану студентска и стара опозиција морају покрити сва бирачка места својим обученим представницима, у сваком бирачком одбору и, по могућности, обезбедити околину бирачког места јер је ту обично бивала купопродаја на црно за кеш. А таква маса, кад је већ ту, згодна је и да одбрани изборну вољу, ону стварну.”
ИЗБОРНА ФОРЕНЗИКА
Зоран Гавриловић скреће пажњу на перспективу о којој говоримо када говоримо о изборима – да ли је реч, напросто, о изборима или акламацији о личној власти Александра Вучића, “који је учесник свих избора, било да су председнички на којима регуларно учествује, било да су парламентарни, покрајински или локални. У тим околностима имамо изјашњавање о лику и делу Александра Вучића, који свој рејтинг базира на хиперприсутности у медијима на којима је представљен на рекламно-позитивном нивоу”.
Другим речима, наставља Гавриловић, то значи да се губи разлика између “Вучића као председника са јасним уставним надлежностима и ‘божанства’ које решава све проблеме и учествује на свим изборима рентирајући свој рејтинг СНС давањем свог имена, не обазирући се на чињеницу да се тиме директно крши Устав и закон. Може му се. Агенција за спречавање корупције ‘жмури’, а Уставни суд се оглашава као ненадлежан”.
Ослањајући се на истраживања БИРОДИ-ја, Гавриловић каже да се председник Репубике у медијима бави темама које су у надлежности премијера, што је све јаснији наговештај да се Вучић спрема да, по истеку мандата, постане премијер.
“Да би се то десило”, наставља Гавриловић, “он мора да има већину у скупштини након наредних избора. Остварујући већину, режим би могао да омогући да се нови председник државе бира у скупштини и тиме избегне ‘муку’ излагања свог кандидата за непосредне изборе, а што јесте изазов за Вучића јер, поред своје харизме, није дозволио да се направи неко ко би био друга, трећа, или четврта личност у странци. Актуелни председник странке је октроисан сопственом вољом, без унутарстраначких избора. Оправдано се поставља питање да ли је могуће имати регуларне изборе на нивоу државе ако такви не постоје у владајућој странци.”
На питање какво би било решење, Гавриловић каже: “Део решења је примена изборне форензике, која омогућава да се употребом статистичких метода утврде бирачка места у ризику, када су у питању изборне неправилности и када се изврши ново гласање. По до сада спроведеним анализама, у највећем ризику су бирачка места на којима има 100 и мање бирача, али и већа места где опозиција нема чланове бирачких одбора”.
Форензичке анализе су показале да постоје следећи ризици: гласање ван бирачког места (кућно гласање) као најрањивији сегмент и манипулација кроз неважеће листиће (препакивање/”исправљање” грешака у корист једне листе); са растом излазности расте и удео гласова за владајућу странку, док подршка опозицији опада, што је типичан индикатор на изборима са манипулацијама у упоредној пракси.
“Екстремни кластери”: врло висока излазност плус врло висока подршка једној листи (форензички “отисци прстију”), то јест са готово потпуном излазношћу и скоро потпуном подршком једној странци, образац који се ретко јавља без додавања листића или надувавања излазности. Даље, драматични преокрети на поновљеном гласању на истом бирачком месту – случај где се након поновљеног гласања резултат “преокрене” у кратком року без уверљивог политичког разлога, а што упућује на ризике притиска на бираче, застрашивања или замене листића.
“Решење је постојање пуне и брзе транспарентности сирових података по бирачком месту, то јест потреба да се одмах објаве необрађени подаци – укључујући кућно гласање, неважеће листиће и излазност – јер без тога надзор постаје практично немогућ”, закључује Гавриловић.
