Прочитај ми чланакОбмањујући су хладноратовски стереотипи појединих аналитичара, који верују да би Запад заувек требало да доминира.
Промене које се дешавају у данашњем свету често су толико брзе и непредвидиве да одређене америчке и европске политичаре остављају крајње збуњеним. Стање у којем се ти људи често налазе најпрецизније се може описати као паника будући да се код њих јавља осећај да губе тле под ногама. Нису у стању да објасне где је нестао угодни и безбрижни живот, у коме су уживали деценијама, док наводни једнополарни свет који су створили одједном изгледа вишеполарно.
Према њиховом разумевању, последња суперсила требало би да одлучује о начину на који свет функционише и тако треба да буде довека. Можда та господа само није довољно проучавала Хегела док су били студенти. Кад се понављајући процеси нагомилају, долази до квалитативне промене у сваком систему. Било би погрешно претпоставити да промена равнотеже снага у данашњем свету може бити маргинализована или игнорисана.
Како неко може превидети чињеницу да је паритет куповне моћи Кине већ надмашио амерички? Да ли је могуће игнорисати чињеницу да су руске акције у Сирији преокренуле ток догађаја у корист легитимног режима, стварајући предуслове за политичко решење конфликта?
ПРЕВИШЕ „СЛУЧАЈНОСТИ“
Осим тога, било би у најмању руку наивно потценити важност демографских трендова. Да ли је могуће не узети у обзир рапидни раст популације у Индији, који је већ премашио 1,2 милијарде становника, док истовремено тако импресивна нација све више улаже у индустрију високих технологија? Наводећи да ће свет остати једнополаран, упадамо у сурову замку. Она води ка веровању да се ствари у свету дешавају сасвим случајно, без икакве везе са овим променама које се одвијају. Из тога произилази да је Брегзит случајност, као и гласање Италијана против уставних реформи, а онда и, као гром из ведрог неба, победа Доналда Трампа на председничким изборима у САД.
Колико још оваквих „случајности“ ће се догодити на предстојећим изборима у Холандији, Француској, Немачкој и широм остатка Европе? Најлакше је попут ноја забити главу у песак, али то ће само додатно закомпликовати ствари.
Понекад је заиста невероватно колико обмањујући могу да буду хладноратовски стереотипи појединих аналитичара који верују да би Запад заувек требало да доминира у сваком аспекту људских живота. Кад усвојиш тај став, онда кривицу за сваки неуспех можеш приписати закулисним махинацијама наводних непријатеља.
У међувремену, након вишедеценијске експлоатације сопственог становништва, листа домаћих проблема у већини западних земаља расте из дана у дан. Након распада Сојветског Савеза, богати су цинично претпоставили да профит не треба да деле са радницима и средњом класом. Због тога је доходовна неједнакост порасла до неслућених размера: осам најбогатијих људи у свету поседује исту количину богаства као половина светске популације. Просечан Американац или Британац почињу да схватају да су њихова очекивања много мања од некадашњих очекивања њихових родитеља. Све ове чињенице, скупа са демографским факторима, створиле су прилично експлозивну мешавину, тј. ситуацију у којој обични грађани више немају поверења у своје руководство, док су корумпирани званичници не само неодговарајући већ и иритантни до тачке у којој људи почињу да трагају за алтернативом.
АМЕРИЧКО-РУСКИ САВЕЗ ПРОТИВ ISIS?
Ове промене за последицу имају то да се Кина и Индија припремају да окупирају централну позорниицу међународне политике, заједно са многим азијским, афричким и латиноамеричким државама. За то време одређени политичари на Западу у променама виде руку Русије. На пример, човек који је стајао иза изборне Кампање Хилари Клинтон – Роби Мок – у недавном чланку за Гардијан истакао је како је највећа претња по Запад руски политички утицај, који зато мора бити искорењен. Може ли се ово описати другачије него као апсурд?
Потом магазин Форин полиси објављује чланак двојице истакнутих експерата који су радили у Обаминој администрацији – Хала Брендса, професора из Центра за глобална питања Хенри А. Кисинџер на Напредним међународним студијама Универзитета Џон Хопкинс (SAIS), и Колина Кала, ванредног професора на Програму за студије безбедности Факултета за дипломатију на Универзитету Едмунд А. Валш у Џорџтауну. Они су на сваки начин критиковали тезу коју је Доналд Трамп у више наврата износио у току изборне кампање, па и након што је постао амерички председник. То је теза да су САД и Русија природни савезници у борби против тероризма и да је природно да та сарадња почне од Сирије.
Судећи према наведеним ауторима, амерички савез са Русијом у Сирији био би стратешко самоубиство за САД. Без изношења било каквих аргумената, стручњаци тврде да ће, чак и ако Доналд Трамп не уради ништа на интезивирању борбе против Исламске државе, Мосул и Рака бити ослођени у наредних неколико месеци. Ова врста наводне експертске анализе једноставно олакшава рад радикалних организација, док се припремају нове нападе. Постоји стварна претња да ће се ISIS и Џебат ал Нусра дочепати оружја за масовно уништење. Шта ћемо онда да радимо?
