Pročitaj mi članakEvidentno je da režim nema program kojim bi zaustavio narodni bunt i da je ušao u fazu – hajde da odjednom probamo sve, ali je uz manjak morala i čovečnosti, a višak novca i sile, uspešno uspeo da odloži svoj odlazak sa vlasti
Након неумесног питања Александра Вучића да ли се 1. новембра у Новом Саду игра нека утакмица, очито је изостао смех на нешто што се у његовом свету назива духовитошћу, па је уследио кризни маркетинг. Прво су му написали текст извињења и послали га у Председништво да га прочита како зна и уме, потом су у последњем минуту прогласили дан жалости, а онда су читав државни врх обукли у црно и одаслали на парастос у Храм Св. Саве. Након што је као једини у фармеркама и патикама, али на достојанствен начин (бар тако су пренели државни таблоиди) одао пошту страдалима у паду надстрешнице, Вучић је преузео микрофон од патријарха Порфирија и гласно ставио тачку на тродневни труд људи задужених за већ поменути маркетинг.
За почетак је одржао сопствену лекцију о хришћанским вредностима ругајући се Новом Саду јер му је пукао помен жртвама, што звучи подједнако морбидно и глупо као рећи да је неком пукла сахрана јер се није окупило довољно људи. Потом је похвалио дивне људе из Ћациленда који песмом узвраћају на „насиље блокадера“, јер је баш лепо од њих што мајци под надстрешницом погинулог Стефана Хрке певају песму „Пошла мајка да потражи сина“, а на крају се осврнуо и на саму Дијану Хрку, уз тврдњу да је сувише пристојан да би о њој говорио, али да није баш толико пристојан да не би инсинуирао да је она плаћена за то што ради.
Мој утисак је да тренутно примењују систем – дај да пробамо све. Од смањења маржи до пребијања људи на улици. То нису кохерентне поруке, то није конзистентна политика
Драган Поповић
И док је не скидајући се са телевизијских екрана говорио шта год му падне на памет, успео је да ни речју не помене једино што би као председник морао – катастрофалан извештај Европске комисије који се односи на квалитет рада његове власти и чињеницу да је Влада Шведске одлучила да обустави део финансијске помоћи државним институцијама Србије и та средства преусмери на јачање цивилног друштва, због погоршања стања владавине права, корупције и слободе медија.
Дакле, председник нас је ускратио за објашњење најосновнијег – имају ли икакав програм у оквиру нових околности? И има ли нечег више од покушаја да се задржи власт, каква год била и над којом год олупином од земље успостављена, осим тортуре, увреда и кукњаве да доживљавају „незапамћене притиске“ и неправду и на домаћем и на страном терену.
Од смањења маржи до пребијања људи
„Мислим да у великој мери прецењујемо власт Александра Вучића, њихове способности и интелигенцију, и да то радимо већ годинама. Они имају много пара и могу да купе најбоље могуће савете у свету, али од њих зависи колико су у стању те савете да примене, а са друге стране зависи и од ситуације. Вучић у исто време покушава да се барем у очима међународне, ако не и дела домаће јавности, представи као неко ко је спреман да донекле призна неку грешку и да се повуче јер је пренаглио, али одмах након тога имамо Ћациленд, његове криминалце и батинаше, и музику која се пушта жени која је изгубила дете. То су шизофрене поруке јер он један дан слуша оно што му саветује неки скупи инострани саветник, а сутрадан уради нешто где пробије његова изворна радикалштина.
Нико не може да искључи изненадне изборе ако власт процени да се ствар сурвава и да не могу да преокрену те трендове, али ми се чини да ако се то не деси веома брзо, не треба их ни очекивати скоро. Оно што збуњује је што знамо да ни опозиција ни студенти нису спремни за изборе, а ако ми то знамо, зна и Вучић
Душан Спасојевић
Сада смо у врло специфичној ситуацији и чини ми се да они последњих неколико месеци, ако не и свих ових годину дана, немају јасну стратегију шта треба да раде и како да угуше свеопшту побуну у друштву. Мој утисак је да тренутно примењују систем – дај да пробамо све. Од смањења маржи до пребијања људи на улици. То нису кохерентне поруке, то није конзистентна политика. На пример, тако је пропагандну меру о смањењу марже бацио у етар, истрошена је ван предизборне кампање и не може да се понови у кратком року. То се озбиљном политичару никада не би десило“, каже Драган Поповић, директор Центра за практичну политику.
Озбиљном политичару се не би ни догодило да почне да губи финансијску помоћ из иностранства и да му одлазе инвеститори, а да он самозадовољно шаље поруку колико је подигао пензије и колико ће подићи плате, баш као што му се не би догодило да дочека санкције НИС-у и да саопшти да нема појма шта ће да ради, да ће бити много тешко, али да му не пада на памет да се повуче и то препусти неком ко уме. Такође, озбиљан политичар би у таквој ситуацији тражио истраживање јавног мњења да би видео шта народ мисли, а Вучић га тражи да би преко фингираних бројки пласирао оно што би волео да народ мисли.
И може му се, јер под контролом држи и Ипсос и више од 90 одсто медијског простора спремног да му објави наслов: „Ново истраживање Ипсоса – Вучић прегазио опозицију“. И анализу (пример је пренет из Курира) из које сазнајемо да је СНС за само месец дана порастао са 48,2 одсто подршке на 49,1, а да студенти имају 9 одсто, из чега следи закључак какав никада ниједна професионална агенција не би објавила: „Грађани Србије су константно, свакодневно сведоци одговорне и државничке политике председника Републике Александра Вучића… Упркос покушаја да блокадама, провокацијама, насиљем и лажним извештавањем обезвреде и омаловаже све што држава ради, народ је, како показује истраживање, јасно одговорио – верују Вучићу и његовом курсу стабилности, опипљивим резултатима“.
Имајући у виду да према свим осталим истраживањима студенти имају већу или бар исту подршку као и СНС, поставља се питање да ли је Ипсос стварно аутор поменутих бројки и поменуте епске нарације (до сада нису ни потврдили, ни демантовали) или је то СНС памфлет уприличен са циљем да њиховим бирачима дигне морал, а осталима спусти. Баш као што се не зна ни да ли су бројке које износи МУП о присутнима на скуповима (рецимо, у Новом Саду је према Архиву јавних скупова било преко 110.000 људи, а према подацима МУП-а 39.000) наређење из врха партије или хуманитарни рад директора полиције Драгана Васиљевића.
Ивица Дачић је дао све од себе да злоупотребом пушчаних цеви окренутих ка народу утерује страх, а Дејан Вук Станковић, Златибор Лончар и Никола Селаковић су му здушно помогли користећи отказе, смене, затварања или злоупотребе установа и финансијско исцрпљивање…
И то успешни хуманитарни рад јер је у најави невероватних повећања свих могућих плата, Вучић изјавио да ће држава „наћи снаге“ да додатно повећа плате за полицију, а посебно за ЈЗО. Нема везе што ЈЗО није фингирао цифре, успешно је утеривао страх у људе (толико успешно да се Марко Кричак поименце нашао у резолуцији Европског парламента) и гласно (пендреком) најављивао да је репресија најважнија стратегија власти у овом тренутку. Али се онда поставља питање зашто није најављено повећање за БИА када су се већ са толико жара упустили у надзор и прислушкивање грађана, да су изнедрили аферу Мише Бачулова (званична верзија гласи: хтео је да покуша самоубиство, а да као жртва падне Вучић и његова породица?!), а према незваничним подацима открили да Дијана Хрка планира штрајк глађу, па су на време истакли свог штрајкача – председника Одбора за правосуђе и СНС посланика Угљешу Мрдића, који је одокативном методом утврдио кривце за пад надстрешнице и сада тражи њихово хапшење.
Могу ли се такви примери сматрати консолидацијом власти?
„Сасвим сигурно је дошло до одређене консолидације власти, ако поредимо са периодом марта или априла ове године када су били у најдубљој кризи. То видимо у читавом низу акција, од организовања контрашетњи до притиска на образовне институције, где покушавају да онемогуће понављање блокада, али и да утичу на политичку агенду. Они су морали да покажу својим бирачима да нису на коленима и да је, како они воле да кажу, држава јача од блокадера. И онда је увођење репресије био механизам да се то покаже. То је наравно нагласило недемократски карактер власти, али просто су морали да праве неке тешке изборе. У том смислу немам дилему – боље стоје него у априлу, али се свакако нису вратили, нити верујем да могу да се врате на ниво на којем су били пре 1. новембра прошле године“, каже Душан Спасојевић, професор Факултета политичких наука.
Чистка нелојалних напредњака
Поражавајуће је да имамо власт која је своју консолидацију у великој мери успела да оствари копирајући акције студената и то на начин који баш личи на пародију: они шетају стално – ми шетамо сваке пете суботе, они иду из Новог Пазара и још 10 места – ми идемо само са Косова, они обележавају годишњицу у Новом Саду на дан трагедије – ми је обележавамо 10 или више дана касније када утерамо задовољавајућу квоту у аутобусе, да би наш помен био већи од вашег. А још поразније је што ништа од тога не би могла да изведе без уцена, претњи и силе.
„Све већа репресија нам говори да на Вучићеве одлуке, под један, у великој мери утиче страх, а под два ирационални пориви, попут сујете, личног незадовољства, комплекса… Када се све то споји, имате ситуацију где се он одриче чак и ширег круга својих присталица. Дакле директора школа, начелника института, здравствених установа… То нису противници режима, то су људи које је СНС довео на та места, али је процењено да нису у тој мери лојални да би у овом тренутку могли да буду на власти јер се окрећу ка свом најужем и најтврђем језгру“, каже Поповић.
Јасно је да Вучић не би хтео изборе, али мислим да у оваквој ситуацији не може да их избегне. Што ово дуже траје режим је у све већем проблему, јер своју популарност заснива на томе да људима гарантује мир и стабилност, а тога више у Србији нема
Драган Поповић
Одређени број министара је веома добро схватио у ком правцу би требало да иду, тако да је Ивица Дачић дао све од себе да злоупотребом пушчаних цеви окренутих ка народу утера страх у све који имају неку примедбу на власт, а Дејан Вук Станковић, Златибор Лончар и Никола Селаковић су му здушно помогли користећи отказе, смене, затварања или злоупотребе установа и финансијско исцрпљивање, али се ниједан од њих није нашао у улози звезде тврдог језгра. Ипак, та скрајнутост их није обесхрабрила у неделима, што је показатељ да можда унутар режима постоји нека ефикасна тактика консолидације. Међутим, питање је да ли је она довољна да се режим збиља позабави захтевом за расписивање ванредних избора?
„Однос према изборима је, условно речено, питање од милион долара. Мој утисак је да су имали за циљ да одложе изборе, да су се плашили врућег септембра и октобра који је део јавности очекивао и да им је било важно да тад не дођу избори. Делује ми да им је то основна тактика, уз чекање да се можда деси нешто што ће им побољшати стање. Наравно, нико од нас не може да искључи изненадне изборе ако власт процени да се ствар сурвава и да не могу да преокрену те трендове, али ми се чини да ако се то не деси веома брзо, не треба их ни очекивати скоро. Оно што је део нас мало збуњивало је то што знамо да ни опозиција ни студенти нису спремни за изборе, а ако ми то знамо, зна и Вучић. Тако да је постојао, а и даље постоји, простор да иде на велики ризик и да проба да противнике ухвати на кривој нози. Међутим штрајк Дијане Хрке испред Скупштине је показао колико је ситуација осетљива и колико све може да плане за један дан, што нам сугерише да је примарна тактика растезање што је више могуће“, каже Спасојевић.
Немам дилему, власт стоји боље него у априлу, али се свакако нису вратили, нити верујем да могу да се врате на ниво на којем су били пре 1. новембра прошле године
Душан Спасојевић
Надлежна институција за расписивање избора још увек није смислила одговор, ако занемаримо онај да ће их расписати пре рока, који у складу са његовом већ приказаном духовитошћу може да значи и почетак децембра 2027. године. Међутим, на основу рада Скупштине може се наслутити да се и те како спремају за изборе, имајући у виду број суманутих закона које доносе као на траци. Рецимо, да им не гори под ногама, предлог да се на заседању 4. новембра нађе мимо законске процедуре лекс специјалис за Генералштаб би био одложен бар за 14 дана, што је минимум да се посланици упознају са предлогом.
„Јасно је да Вучић не би хтео изборе, али мислим да у оваквој ситуацији не може да их избегне. Што ово дуже траје режим је у све већем проблему, јер своју популарност заснива на томе да људима гарантује мир и стабилност, а тога више у Србији нема. Свуда су побуне, свуда су људи на улицама и што дуже то траје и његови бирачи постају свесни да он не може да им испоручи оно што им треба. Дакле, он није нови Тито. А то је оно што је кључ и што га, као и сваког ауторитарног лидера, држи на власти“, каже Поповић.
А док то не схвати на тежи начин, имаћемо још мало отпуштања, батина и хапшења, уз разарање свих не само демократских већ и људских вредности.
