Demosten (384-322 pre Hrista) opravdano važi za najvećeg govornika antičke Grčke. Taj atinski – kako bismo danas rekli kreator javnog mnjenja – ušao je i direktno u politiku onda kad je njegovom gradu-državi zapretila velika opasnost od ondašnje Makedonije. Svojim čuvenim ubojitim besedama, poznatim kao „Filipike“, nastojao je da što više motiviše sunarodnike da se odupru makedonskom kralju Filipu II (382-336 do nove ere), koji je ugrožavao njihovu „nacionalnu“ i građansku slobodu.

U svom energičnom pohodu na Atinu i druge grčke polise, pomenuti vladar se služio ne samo oružjem već i crnom propagandom. Kako njoj Atinjani ne bi podlegli, Demosten im je poručivao da je „najbolja zaštita od tirana nepoverenje“. U mnogome je bio u pravu, ali ipak radi se o maču sa dve oštrice koji i te kako može da nanese i štetu društvenom zdravlju. Zloupotreba ne ukida upotrebu, nisu bili u krivu ni Latini, ali po pravilu izaziva opake posledice. O njima sada govorimo.

Nepoverenje ima više pojavnih oblika. Ako se ono ispoljava kao budnost, racionalna kritičnost, argumentovana upitnost, onda je vrlo korisno za politički i generalno društveni život. Međutim, ako se pretvori u bolesnu sumnju, prekomernu rezervisanost, pa i apriorni negativizam, onda postaje otrov za ljude čiju egzistenciju obeležava. I to otrov koji deluje i kada samouvereno mislimo da smo imuni na njega!

To sam primetio i na osnovu svojih prvih reakcija na neke stvari koje se dešavaju na našoj društveno-političkoj sceni, a koje, da živimo u normalnoj zemlji, ne bi smele olako da postanu predmet preispitivanja i osude, odnosno podrazumevalo bi se da izazivaju saosećanje građana bez obzira na njihova politička uverenja.

Kada sam pre otprilike šest meseci čuo da je Darko Glišić – Vučićev kum i jedan od njegovih doglavnika – u programu opskurne televizije „Pink“ doživeo moždani udar, u prvom momentu sam pomislio da je u pitanju neka nova prljava SNS igra. Prokomentarisao sam: „Do čega smo stigli, sada se po naređenju lažnog cara Ace ljudi mizerno prave da umiru, i to pred očima publike“.

Slične misli su mi proletele kroz glavu kada je ovih dana Ivica Dačić hospitalizovan. Dok sam gledao TV prilog o tome da je predsednik SPS-a i aktuelni ministar unutrašnjih poslova u teškom stanju primljen u bolnicu – kako se kasnije ispostavilo zbog teške upale pluća koja se opasno ukrstila sa njegovim „starim“ dijabetesom – odmah sam počeo da razmatram zašto mu je njegov vrhovni gospodar iz SNS kartela baš sada naložio da tako nešto odglumi?

Da li se radi o preusmeravanju pažnje naroda sa velikih protesta i blokada poljoprivrednika ili je u pitanju prikrivanje nove epizode dugogodišnje serije „Državni udar odgore“, ovaj put u vezi sa tim što je policija osorno odbija da po nalogu tužilaštva uhapsi gradonačelnika Bora?

U oba slučaja (Glišićevom i Dačićevom) ipak izgleda da je u pitanju bolest (kakvigod da su oni kao ljudi i politički delatnici, to sada nije prioritetno bitno). Polazeći od toga, da živimo u neporemećenoj zemlji, rekao bih, kao što su to činili naši stari kada se o nekoga ogreše: „greh mi na dušu“. Pošto živimo u nenormalnoj državi Srbiji (ako je i to, a ne tek puki kvislinški državni provizorijum), mogu samo da kažem, greh neka padne na dušu onoga ko je za to što smo postali patološki skeptici najviše kriv, a to je Aleksandar Vučić!

On od kada je preuzeo vlast ne samo da laže, nego neviđeno udarnički i do krajnosti drsko obmanjuje javnost kao da je na „steroidima“ koji mu daju ogroman energetski naboj, a teško pijanstvo u kombinaciji sa drogama mu je pomutilo svest. To što on u svojim obraćanjima građanima te u drugim prilikama govori, kako se kaže, „ne bi progutao ni pas s’ maslom“.

Doduše, u uslovima kada njegovi brojni mediji hipnotički obrađuju javnost, i pri tome Vučićeva propaganda nije u početku bila toliko suluda kao što je danas, već je postepeno dobijala na sumanutom intenzitetu i tako kontaminirala ljude, deo našeg građanstva je sukcesivno doveden do stanja pomućene svesti, pa i sada veruje u Alekove nebuloze. S druge strane mnogi su otišli u drugu krajnost, a to je totalno nepoverenje, ne samo u njega (što je ok), već u sve i svašta.

Da se vratimo starom dobrom Demostenu; građanska budnost je dobra za društvo, ali razorno nepoverenje nije. Možda nije baš toliko loše koliko slepo poverenje u vlastodršce, ali i toksična sumnja razjeda društvo. Za to što je ona nekontrolisano počela da se razliva po ulicama srpskih naselja, da izbija iz naših domova, da nas iznutra truje – neposredno je kriv onaj ko je u svom političkom komuniciranju i delovanju izgubio kompas!

Vučić je srpskom društvu naneo ogromnu štetu ne samo time što je sproveo kosovsku veleizdaju, te kriminalizovao i opljačkao zemlju, već i zato što je svojim sveopštim nemoralom, koji je postao ključni orijentir za delovanje njegovih slugu i mnogih „običnih“ sledbenika, izvršio udar na svest, savest i normalnost Srbije, sa većim ili manjim posledicama koje smo pretrpeli svi.

I ne radi se tu samo o već raširenom bolesnom nepoverenju, već i o mnogo čemu drugom. Samo ću pomenuti ubijanje stida, koji je vrlo važan za pristojno funkcionisanje zajednice. Stid, između ostalog, proizlazi i iz straha od osude pa i odbacivanja zbog neadekvatnog ponašanja. Da budemo pošteni (i na osnovu sopstvenog iskustva), i ljudima koji su daleko od toga da za njih važi da su ološ, padne na pamet da urade sebi u korist a drugima na štetu, nešto što nije primereno, ali se onda neretko aktivira brana satkana od osećanja srama. Zbog toga smo manje loši, što ako svet posmatramo bez licemernog ulepšavanja, i nije malo!

Vučić je svojim ekstremno bestidnim ponašanjem počeo da ubija osećanje stida u našem društvu, sa svim konsekvencama koje to ima. Kada bi neko sproveo opsežno istraživanje o ekspanziji laganja – od onog malog, za koje obično kažemo da je benigno, do masnog pa i opasnog – siguran sam da bi rezultati bili takvi da smo postali gora zemlja nešto što smo bili pre njegove vladavine. A to je početak, a ne kraj mračne priče.

To je nama dala beskrupulozna borba za svoje interese lažnog SNS maršala! Kada pre ili kasnije naprednjački kartel sa svojim velikim vođom padne sa vlasti, čeka će nas teška borba sa zlima koja su tokom svog udruženog zločinačkog delovanja pustili da izađu iz Pandorine, pardon Alekove, kutije.

Neka od njih ćemo moći da suzbijemo, neka, plašim se, pre svega u domenu počinjene nacionalne izdaje, do daljnjeg nećemo biti u stanju da anuliramo. Ali i među onim sferama gde imamo šansu da nešto pozitivno uradimo – pod uslovom da se izborimo da dobijemo iole odgovornu i sposobnu novu vlast – revitalizacija morala će biti jedan od dužih i težih poslova. To je mnogo kompleksiji zadatak, u to sam uveren, nego površinsko suzbijanje enormnog kriminala i korupcije.

Da parafraziram jednu našu poznatu izreku: „Što jedan izopačeni egoista pokvari, ni hiljade normalnih, zajednici posvećenih ljudi, ne mogu brzo i lako da poprave“. Ali glave gore. Svašta smo mi Srbi prebrodili, pa ćemo, uveren sam u to, i sa bolestima koje iznutra i spolja ugrožavaju naše društvo, da se izborimo. Vučić nas je osudio na pakao, ali izvući ćemo se mi iz njega, samo ako ne posustanemo, i nastavimo putem otpora kojim je veliki deo Srbije krenu krajem 2024.

U tom kontekstu da završim tekst sa još jednim citatom mudrog Demostena: „Najsigurniji način da se oslobodimo osude je da se uspravimo.“

Vučićevo (ne)moralno nasleđe: bestidnost i nepoverenje

Demosten (384-322 pre Hrista) opravdano važi za najvećeg govornika antičke Grčke. Taj atinski – kako bismo danas rekli kreator javnog mnjenja – ušao je i direktno u politiku onda kad je njegovom gradu-državi zapretila velika opasnost od ondašnje Makedonije. Svojim čuvenim ubojitim besedama, poznatim kao „Filipike“, nastojao je da što više motiviše sunarodnike da se odupru makedonskom kralju Filipu II (382-336 do nove ere), koji je ugrožavao njihovu „nacionalnu“ i građansku slobodu.

U svom energičnom pohodu na Atinu i druge grčke polise, pomenuti vladar se služio ne samo oružjem već i crnom propagandom. Kako njoj Atinjani ne bi podlegli, Demosten im je poručivao da je „najbolja zaštita od tirana nepoverenje“. U mnogome je bio u pravu, ali ipak radi se o maču sa dve oštrice koji i te kako može da nanese i štetu društvenom zdravlju. Zloupotreba ne ukida upotrebu, nisu bili u krivu ni Latini, ali po pravilu izaziva opake posledice. O njima sada govorimo.

Nepoverenje ima više pojavnih oblika. Ako se ono ispoljava kao budnost, racionalna kritičnost, argumentovana upitnost, onda je vrlo korisno za politički i generalno društveni život. Međutim, ako se pretvori u bolesnu sumnju, prekomernu rezervisanost, pa i apriorni negativizam, onda postaje otrov za ljude čiju egzistenciju obeležava. I to otrov koji deluje i kada samouvereno mislimo da smo imuni na njega!

To sam primetio i na osnovu svojih prvih reakcija na neke stvari koje se dešavaju na našoj društveno-političkoj sceni, a koje, da živimo u normalnoj zemlji, ne bi smele olako da postanu predmet preispitivanja i osude, odnosno podrazumevalo bi se da izazivaju saosećanje građana bez obzira na njihova politička uverenja.

Kada sam pre otprilike šest meseci čuo da je Darko Glišić – Vučićev kum i jedan od njegovih doglavnika – u programu opskurne televizije „Pink“ doživeo moždani udar, u prvom momentu sam pomislio da je u pitanju neka nova prljava SNS igra. Prokomentarisao sam: „Do čega smo stigli, sada se po naređenju lažnog cara Ace ljudi mizerno prave da umiru, i to pred očima publike“.

Slične misli su mi proletele kroz glavu kada je ovih dana Ivica Dačić hospitalizovan. Dok sam gledao TV prilog o tome da je predsednik SPS-a i aktuelni ministar unutrašnjih poslova u teškom stanju primljen u bolnicu – kako se kasnije ispostavilo zbog teške upale pluća koja se opasno ukrstila sa njegovim „starim“ dijabetesom – odmah sam počeo da razmatram zašto mu je njegov vrhovni gospodar iz SNS kartela baš sada naložio da tako nešto odglumi?

Da li se radi o preusmeravanju pažnje naroda sa velikih protesta i blokada poljoprivrednika ili je u pitanju prikrivanje nove epizode dugogodišnje serije „Državni udar odgore“, ovaj put u vezi sa tim što je policija osorno odbija da po nalogu tužilaštva uhapsi gradonačelnika Bora?

U oba slučaja (Glišićevom i Dačićevom) ipak izgleda da je u pitanju bolest (kakvigod da su oni kao ljudi i politički delatnici, to sada nije prioritetno bitno). Polazeći od toga, da živimo u neporemećenoj zemlji, rekao bih, kao što su to činili naši stari kada se o nekoga ogreše: „greh mi na dušu“. Pošto živimo u nenormalnoj državi Srbiji (ako je i to, a ne tek puki kvislinški državni provizorijum), mogu samo da kažem, greh neka padne na dušu onoga ko je za to što smo postali patološki skeptici najviše kriv, a to je Aleksandar Vučić!

On od kada je preuzeo vlast ne samo da laže, nego neviđeno udarnički i do krajnosti drsko obmanjuje javnost kao da je na „steroidima“ koji mu daju ogroman energetski naboj, a teško pijanstvo u kombinaciji sa drogama mu je pomutilo svest. To što on u svojim obraćanjima građanima te u drugim prilikama govori, kako se kaže, „ne bi progutao ni pas s’ maslom“.

Doduše, u uslovima kada njegovi brojni mediji hipnotički obrađuju javnost, i pri tome Vučićeva propaganda nije u početku bila toliko suluda kao što je danas, već je postepeno dobijala na sumanutom intenzitetu i tako kontaminirala ljude, deo našeg građanstva je sukcesivno doveden do stanja pomućene svesti, pa i sada veruje u Alekove nebuloze. S druge strane mnogi su otišli u drugu krajnost, a to je totalno nepoverenje, ne samo u njega (što je ok), već u sve i svašta.

Da se vratimo starom dobrom Demostenu; građanska budnost je dobra za društvo, ali razorno nepoverenje nije. Možda nije baš toliko loše koliko slepo poverenje u vlastodršce, ali i toksična sumnja razjeda društvo. Za to što je ona nekontrolisano počela da se razliva po ulicama srpskih naselja, da izbija iz naših domova, da nas iznutra truje – neposredno je kriv onaj ko je u svom političkom komuniciranju i delovanju izgubio kompas!

Vučić je srpskom društvu naneo ogromnu štetu ne samo time što je sproveo kosovsku veleizdaju, te kriminalizovao i opljačkao zemlju, već i zato što je svojim sveopštim nemoralom, koji je postao ključni orijentir za delovanje njegovih slugu i mnogih „običnih“ sledbenika, izvršio udar na svest, savest i normalnost Srbije, sa većim ili manjim posledicama koje smo pretrpeli svi.

I ne radi se tu samo o već raširenom bolesnom nepoverenju, već i o mnogo čemu drugom. Samo ću pomenuti ubijanje stida, koji je vrlo važan za pristojno funkcionisanje zajednice. Stid, između ostalog, proizlazi i iz straha od osude pa i odbacivanja zbog neadekvatnog ponašanja. Da budemo pošteni (i na osnovu sopstvenog iskustva), i ljudima koji su daleko od toga da za njih važi da su ološ, padne na pamet da urade sebi u korist a drugima na štetu, nešto što nije primereno, ali se onda neretko aktivira brana satkana od osećanja srama. Zbog toga smo manje loši, što ako svet posmatramo bez licemernog ulepšavanja, i nije malo!

Vučić je svojim ekstremno bestidnim ponašanjem počeo da ubija osećanje stida u našem društvu, sa svim konsekvencama koje to ima. Kada bi neko sproveo opsežno istraživanje o ekspanziji laganja – od onog malog, za koje obično kažemo da je benigno, do masnog pa i opasnog – siguran sam da bi rezultati bili takvi da smo postali gora zemlja nešto što smo bili pre njegove vladavine. A to je početak, a ne kraj mračne priče.

To je nama dala beskrupulozna borba za svoje interese lažnog SNS maršala! Kada pre ili kasnije naprednjački kartel sa svojim velikim vođom padne sa vlasti, čeka će nas teška borba sa zlima koja su tokom svog udruženog zločinačkog delovanja pustili da izađu iz Pandorine, pardon Alekove, kutije.

Neka od njih ćemo moći da suzbijemo, neka, plašim se, pre svega u domenu počinjene nacionalne izdaje, do daljnjeg nećemo biti u stanju da anuliramo. Ali i među onim sferama gde imamo šansu da nešto pozitivno uradimo – pod uslovom da se izborimo da dobijemo iole odgovornu i sposobnu novu vlast – revitalizacija morala će biti jedan od dužih i težih poslova. To je mnogo kompleksiji zadatak, u to sam uveren, nego površinsko suzbijanje enormnog kriminala i korupcije.

Da parafraziram jednu našu poznatu izreku: „Što jedan izopačeni egoista pokvari, ni hiljade normalnih, zajednici posvećenih ljudi, ne mogu brzo i lako da poprave“. Ali glave gore. Svašta smo mi Srbi prebrodili, pa ćemo, uveren sam u to, i sa bolestima koje iznutra i spolja ugrožavaju naše društvo, da se izborimo. Vučić nas je osudio na pakao, ali izvući ćemo se mi iz njega, samo ako ne posustanemo, i nastavimo putem otpora kojim je veliki deo Srbije krenu krajem 2024.

U tom kontekstu da završim tekst sa još jednim citatom mudrog Demostena: „Najsigurniji način da se oslobodimo osude je da se uspravimo.“

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, bestidnost, Dragomir Anđelković