Postoji trenutak kada laž prestaje da bude obična politička propaganda i prerasta u nešto što zaslužuje ozbiljnu psihijatrijsku analizu. Govor Dragana J. Vučićevića o „blokaderima“ koji navodno žele da linčuju dekane, da otimaju policajce i da izazovu građanski rat u Srbiji upravo spada u taj okvir. To više nije novinarstvo, to nije čak ni politika – to je opsesivno građenje fantazma u kojem su građani koji izražavaju neslaganje sa vlašću unapred proglašeni za teroriste.

Када неко тврди да студенти, радници и родитељи који мирно протестују желе да отимају таоце и позивају Јенса Столтенберга да их доведе на власт, то не говори ништа о тим људима – то говори о стању ума онога који такве слике производи. Патолошка личност не разликује више реалност од сопствене параноје. Њему је свет стално на ивици рата, грађани су стално непријатељи, а полиција је једина „браћа“ вредна заштите.

Ту долазимо до кључне димензије – привржености председнику. Вучићевић није тек новинар који пише под политичким притиском. Он показује обрасце који се могу описати као зависни однос, готово симбиотички везан за ауторитет Александра Вучића. Сваки његов наступ је у служби одбране „вође“, сваки напад на грађане заправо је покушај да се заштити личност председника од било какве критике. У тој слици нема институција, нема плурализма, нема друштва – постоји само вођа и они који га угрожавају.

Психолошки гледано, то је мешавина нарцисоидне структуре и параноидне интерпретације стварности. Нарцизам га тера да себе види као ексклузивног тумача истине, док параноја ствара сталну потребу за непријатељем. Када се та два обрасца споје са слепом оданошћу председнику, резултат је речник пун митова о заверама, нападима, атентатима, „блокадерима“ који желе да изазову рат.

Опасност није само у лажи. Опасност је у томе што се лаж понавља свакодневно, у ударним терминима, преко медија који су заправо мегафони једног човека и његове власти. Лаж изречена једном остаје инцидент, али када се понавља из дана у дан, она постаје конструкција у којој режим налази сопствено оправдање за насиље. Ако су протестанти већ „терористи“, онда је свака интервенција полиције – па и брутална – не само оправдана, него и пожељна.

Зато је ова прича о „блокадерима који планирају грађански рат“ много опаснија од карикатуралног наступа једног уредника. Она је увертира у озбиљно сужавање слободе, оправдање за хапшења, батинање, застрашивање. То је начин да се нормални грађани претворе у непријатеље, а критика у злочин.

И на крају – када главни уредник таблоида са осмехом прича о „спречавању грађанског рата“, треба подсетити: грађански рат у овој земљи нису изазивали студенти, нити су га најављивали грађани. Увек је почињао са онима који су имали медије, власт и патолошку потребу да се одрже на њима – и да у тој борби докажу своју бескрајну верност једном човеку. Та верност није новинарство. То је култ личности.

Izvor: Bez cenzure

Oznake: dr Svetlana Cvijanović, Dragan Vučićević, Informer, patologija, poremećaj, propaganda