Pročitaj mi članakMnogo ljudi umesto borbe protiv osnovnog protivnika našeg normalnog života i budućnosti radije biraju kolege koje im smetaju, ljude od kojih strahuju da bi posle promena možda mogli postati uticajni.
Од почетка овог расплета познато је да заступам тезу да решење нашег проблема није у изборима, него у процесирању како издајника тако и људи који су се бавили класичним формама криминалитета из редова власти. У том смислу, избори су можда у неком тренутку били решење кризе, и то оно које одговара Вучићу, али сада делује да више нису ни то. Они и даље вероватно одговарају Вучићу више него побуњеном народу али готово је сигурно да њихови резултати не би били признати, да би били оспоравани са сваке стране и да би само генерисали интензивније сукобе.
Власт је огољена у својој сили и корупцији, и сада већ заправо није ни битно колико људи је за њих јер они евидентно и свакодневно до те мере крше закон да за њих просто нема другог излаза до хапшења, притвора, суђења и робије.
Ретко када су се друштва доводила у овај стадијум подељености и неспособности власти да прикрије своју механику корупције, злоупотребе, моралне и људске беде којом се води и храни.
Тешко ћемо ми моћи дуго да издржимо у таквој заједници, не само зато што се јаз између побуњених грађана и власти са њеним полугама проширио и постао непремостив већ и зато што је упркос свим ненормалностима у којима иначе живимо, крајње штетно живети у отвореној корупцији и силеџијству.
У том хаосу који је створен, у том процесу који се сада одвија и чији је исход стратешки известан – али оперативно још увек није – јавља се врло опасна тенденција међу људима да се примарно обрачунају са својим личним, професионалним или микрополитичким конкурентима и противницима.
Много људи уместо борбе против основног противника нашег нормалног живота и будућности, а то је без икакве сумње Александар Вучић, радије бирају себи доступније противнике, колеге које им сметају, људе од којих страхују да би после промена можда могли постати утицајни и сметати им на другачији начин или више него Вучићевци и сл.
Наравно да нису сви подједнако фокусирани на Вучића као проблем и да многи имају неке интензивне спорове са људима из ближе околине који су им важнији. У том смислу, свако фокусирање на те интерне борбе помаже Вучићу да се ослаби тонус борбе против његове деспотије и криминала.
Када се на то дода и природна потреба појединца да се одмори и ослони на неког, Вучић је ових дана веома спреман да прискочи и подмаже одустајање од њега као основног противника.
Отуд сам Вучић користи разне фигуре попут Драгана Ђиласа, Динка Грухоњића и њима сличних да их наметне грађанима као већег противника од себе и да их користи као страшило којим ствара мрачну слику после његовог пада где нас чека период крађе, издаје и сл.
Међутим, већег издајника од Александра Вучића овај народ практично није видео, и у својој историји никада није имао толико национално понижење спроведено у миру, без рата и без санкција.
Исто важи и за крађу, корупцију, приватизацију, обесправљење радника и гурање капитала све даље од било какве корисне улоге у друштву.
Кад је реч о природним ресурсима и свим другим стварима око чије је експлоатације потребно направити широк консензус да и не говоримо.
Речју, сви који мисле да у овој борби треба поставити реалан циљ и уклонити људе који им сметају из најближе околине, и да им је то прече од склањања Вучића греше јер са тим противницима или без њих, нема будућности док је он ту, и боље је да пробамо да га склонимо сада кад ми то хоћемо него да послужимо за коју годину као ђубретари његових страних власника и изађемо на улицу у њиховој режији, како бисмо почистили њихово смеће.
Искрено се надам да полиција која је синоћ тукла народ у Новом Саду зна да то ради искључиво за рачун Александра Вучића. Беспредметно је више причати о свему како су се понашали и где су све прекорачили овлашћења, то треба записивати и пријављивати. Али, јако је важно да они знају да ово сада раде само за једног госта у овој крчми у коју је претворена наша држава.
Исто важи и за људе који можда себе не виде као ћације, али мисле да у овом тренутку треба да се некако напију крви ближњима који им сметају, па евентуално и уз Вучићеву помоћ. Све што ураде тим поводом и на тај начин, приближава их части да им се попут оног додатка Хаџи који означава врсту подвига, на име или презиме дода префикс Ћаци који означава посебну врсту срамоте и издаје себе и своје заједнице у овим временима.
Одавно смо дошли до тачке када заправо више и није битно колико људи симпатише особе које су криминалци и да ли би гласали за њих, јер то не би смело да спречи њихов одлазак у затвор. Свако ко је спреман да толерише криминалце на челу државе и криминал као основну делатност људи на власти, ослонац њихове владавине и систем рада, осудио је себе на живот у друштву које постаје све болесније и које нестаје не само вредносно него и биолошки.
Нико неће побећи од цене коју ћемо сви заједно платити за своје одлуке, али ће онима који су се борили за другачији исход барем савест бити чиста.
