Прочитај ми чланакИзгледа да су неимари и чувари оне шаторске насеобине која је у марту никла у Пионирском парку, а онда у наредним месецима метастазирала на улице и трг испред Скупштине Србије, послушали главног архитекту који је ових дана најавио склањање шатора. Иако им се још учило и студирало, нису могли остати срца каменога на његову молбу па су, како он рече, склонили шаторе и ограде „као знак пажње, добре воље и захвалности према њему“.
Дирљиво, да и бетонске баријере које су месецима спречавале да једном од београдских жила куцавица пролазе аутомобили, заплачу. Стигао је главни архитекта и ректор овог напредњачког универзитета на отвореном на свечано затварање, аутобусима су доведени и студенти који ванредно студирају да омасове церемонију претварања ове сељане у новогодишње село.
Не зна се коме је теже пало опраштање од тог „симбола отпора и слободе“, како је фамозни „ћациленд“ назвао Александар Вучић, упоређујући га с галским селом из стрипа/филма о Астериксу и Обеликсу – њему или станарима шатора. У суштини, он за њих и јесте значио слободу, јер су многи од пансиониста овог кампа боравком у њему уштедели прилично на затворском стажу, а могло се уштедети и у парама, јер је камповање компензовано и добрим дневницама, а храна је била гратис. Обашка што их први пут у њиховим животима полиција није јурила и хапсила него чувала.
Иницијално основан као место где су протестовали тзв. „студенти који желе да уче“ – њих обојица, полако је прерастао у класичан безбедносни и паравојни камп у који је регрутован кадар с педигреом од зла оца и од горе мајке и који је био „забрањени град“ за нормалан свет, али и за полицију која тамо није залазила, нити је могла да гарантује сигурност тужиоцима да по потреби изврше увиђај, али је морала да га штити.
Нема шта се није догађало у том Мордору и око њега: људима су разбијане главе , новинарима камере, отимани су телефони и лаптопови , било је и пуцњаве и рањавања, горели су шатори… Све у свему, једна права академска атмосфера која и приличи Вучићевим „студентима“ који су основне студије завршавали по Централном затвору и сличним институцијама затвореног типа, а овде су доведени на оне постдипломске.
Питање је само која је мука натерала „ректора“ овог шаторског универзитета да га се одрекне и иницира његово расформирање – додуше, рекао је да ће неки „департмани“ још остати у дубини парка, претпостављамо близу зграде председништва – кад му није фалило ни пара ни „студената“, а, богами ни проблема који су се надвили над његову власт? Има више фактора који су натерали Вучића да објави крај вашаришта у свом дворишту.
Прво, насеобина је изашла на зао глас и ван граница земље, па је „ћациленд“ поменут и у Резолуцији Европског парламента као „незаконити камп“, а случај је удесио да је баш у дану усвајања ове резолуције тамо дошло до пуцњаве и пожара. Очигледно је код Вучића попустио и панични страх да ће му „блокадери“ упасти на радно место, а све му је теже и компликованије да странцима објашњава сврху нехигијенског насеља које је блокирало центар града.
У међувремену су и опозициони посланици, разваљивањем ограде и проласком кроз камп, разбили илузију његове свемоћи и недодирљивости, мало су припретили и навијачи да могу свратити у „посету“, а потом су по њему почеле да шетају и новинарске екипе откривајући сав бесмисао, јад и трулеж парамилитарног кампа.
Отуд није воњало само на фекалије из покретних нужника, смрдело је и на политичку беду режима који је спао на то да му последња одбрана буду прононсирани криминалци и други олош. Човек који се свим силама упиње да уђе у историју као градитељ аутопутева и пруга, изгледа ће тамо остати упамћен као ктитор шаторске срамоте испред својих владичанских двора у коју је населио лажне студенте и истинске зликовце у паничном страху од сопственог народа.
Сад може камп и да склони, али он ће остати као скаредни маркер његове владавине, најречитији пример симбиозе власти и криминала и показатељ потпуне ненормалности једног система. Јер, док се свуда у свету безбедносно проблематичне особе сматрају за потенцијалну претњу и као такви држе подаље од највиших државних руководилаца, овде су управо такви промовисани у њихову преторијанску гарду и проглашени за заштитнике.
Какав систем, такви и бранитељи.
