Прочитај ми чланакПросечне плате од 1.300 евра, пензије од 750, огромне инвестиције у развој инфраструктуре, много боља здравствена заштита, мир и стабилност у времену опасних ратних изазова у свету, наоружавање, роботи и развој вештачке интелигенције…, обећао је председник Србије, Александар Вучић, до 2030. године, грађанкама и грађанима Србије, да ће испунити као свој зацртани циљ, у изборној години, коју – као такву – сам најављује.
Иако многи посматрачи прилика изражавају чврсте сумње да ће он уопште ове године расписати изборе, јер му је рејтинг изузетно пољуљан, па да ће због тога одуговлачити са расписивањем избора све док буде могао, не би ли себи оставио простора да пробуђени побуњенички капацитет народа спласне, утихне или га он присилом још више сломи.
Вучић се у представљању “Стратегије 2030” није зауставио на овој години, већ је отишао и до 2035, увећавајући бројеве, како плата и пензија, тако и инвестиција. Рачунајући, ваљда, да ће владати Србијом још скоро 10 година… До тада је најавио и пуноправно чланство у Европској унији, упркос резултатима које достигао у претходних 14 година владавине – потпуно замрзавање преговора и назадовање у том процесу.
Саговорници Данаса сагласни су да овакве поруке Вучића имају врло јасан и прецизан утицај на утврђивање његовог бирачког тела, заснован на истраживањима јавног мњења које спроводи, а поједини чак сматрају и да се такав утицај простире шире, односно да обухвата и оне који не верују у свако његово обећање и тврдње. И то, захваљујући врло прецизном и ефектном истраживању о томе шта би одређене, такозване фокус групе хтеле да чују, као и како да им се такве поруке пошаљу. Да им буду уверљиве.
“Опробани рецепт који никад не излази моде”
Поруке које је Александар Вучић послао имају ефекта и позитивно делују на присталице власти и Српске напредне странке али и шире. Иначе, поруке су пажљиво тестиране на многобројним фокус групама – каже за Данас Миломир Мандић, истраживач Демостата.
Обећања о просечној плати од 1.300 до 2030. године и просечној пензији од 750 евра је нешто што најпре пензионери и радници желе да чују, истиче.
– Егзистенцијална сигурност је један од најбитнијх фактора приликом опредељивања. Дакле, ради се опробаном рецепту, и то не само ове власти, који даје резултате у борби за бираче. Бољи живот грађана, сигурне плате и пензије и томе слично, никада не излазе из моде – закључује Мандић.
„Монопол над будућношћу“
Политиколог Фахрудин Кладничанин каже за Данас да стратегија „Србија 2030“, коју је представио председник Александар Вучић, не треба посматрати само као развојни документ, већ и као пажљиво обликован политички сигнал.
– Најава инвестиција од 17 милијарди евра до 2030. године и укупно 48 милијарди до 2035. представља амбициозан оквир економског развоја, али истовремено има и јасну политичку функцију. У години у којој је реално очекивати изборе, овакав програм служи и као инструмент политичке комуникације усмерен директно ка бирачком телу – сматра он.
Он напомиње да је прво питање које се природно намеће – финансијска одрживост оваквог плана.
– Инвестициони циклус ове величине захтева стабилне изворе финансирања, кроз стране инвестиције, кредите, буџетска издвајања или комбинацију ових фактора. Због тога остаје отворена дилема да ли држава заиста располаже ресурсима за реализацију свих најављених пројеката или је ријеч о амбициозној политичкој пројекцији чија ће реализација зависити од будућих економских околности – каже Кладничанин.
Међутим, истиче даље, политичка димензија овог програма можда је још важнија од његове економске стране.
– Представљајући стратегију лично и детаљно износећи бројке о инвестицијама, пројектима и роковима, Вучић поново наступа на политичком терену који му највише одговара, терену економских планова, инфраструктурних пројеката и инвестиција. Управо кроз такав наратив власт већ годинама гради политички легитимитет, кроз аутопутеве, фабрике, велике државне пројекте и обећања економског раста. У том смислу, стратегија „Србија 2030“ функционише као директна порука бирачима. Она је конципирана тако да нагласи конкретне бројке и дугорочне циљеве, чиме се ствара утисак јасног плана и политичке стабилности – објашња наш саговорник.
Истовремено, додаје, политички контекст иде у прилог таквој стратегији, опозиционе странке и студентски покрети тренутно не успевају да понуде једнако видљив алтернативни развојни оквир нити да наметну сопствену политичку агенду.
– Њихова порука често је другачије постављена, кроз критику власти или институционалних проблема, док власт фокус премешта на развојне пројекте и инвестиције. Посебно је значајан временски хоризонт ове стратегије. Када председник говори о пројектима и улагањима који се протежу све до 2035. године, он не говори само о економским циљевима државе. Он имплицитно шаље и политичку поруку о континуитету власти која би требало да реализује те планове – каже Фахрудин Кладничанин.
Другим речима, истиче, стратегија развоја постаје и пројекција политичке стабилности.
– У том контексту може се говорити о покушају успостављања својеврсног политичког монопола над будућношћу. Када једна политичка фигура у јавном простору дефинише кључне развојне пројекте за наредну деценију и постави себе као главног носиоца тог процеса, тада се политичка конкуренција суочава са додатним изазовом, она више не полемише само са актуелном влашћу, већ и са наративом у којем је будућност државе већ политички структурисана. Због тога стратегију „Србија 2030“ треба посматрати двоструко. С једне стране, она представља амбициозан развојни план чија ће реализација зависити од реалних економских капацитета државе. С друге стране, она је инструмент политичке комуникације којим се председник обраћа бирачима, учвршћује своју позицију централне политичке фигуре и покушава да дефинише политички оквир у којем ће се разговарати о будућности Србије у годинама које долазе – закључује саговорник Данаса.
„Квазистратешко размишљање“
Према речима Јове Бакића, професора Филозофског факултета у Београду, јасно је да је реч о предизборној кампањи, одевеној у рухо псеудо-визионарства и квазистратешког размишљања.
– Досад је било утицаја и ефекта на бирачко тело, али сада је то ограничено на језгро његових присталица, који му ионако верују, па шта год говорио – закључује Бакић.
