У Ужицу су се на крову појавили људи који не личе на редовну полицијску поставу. На снимцима који круже од јутрос виде се цивили како се пењу уз мердевине, носе дугачке футроле и ранчеве, док им униформисани полицајац помаже да изнесу опрему на ивицу зграде. Објава тврди директно: Александар Вучић је довео плаћене снајперисте јер више не верује ни сопственим полицијским тимовима. Боји се да неко не окрене цев према њему.
Тумачење је оштро. Људи на снимку описани су као дилетанти које је председник морао да увезе јер му домаћа служба више није гаранција. Полицајац им, како се наводи, чува пушку док се они неспретно пењу на позицију коју су већ компромитовали појављивањем на видику. Не знају основе рада са опремом, пише исти извор, али остављају утисак да су за Вучића спремни на све – па и да оружје окрену према народу који је јуче на истом тргу терала полиција и тукли редари.
Слика се уклапа у оно што је Ужице већ видело. Прво кордон и сузавац против грађана који су хтели на Трг партизана. Потом редари СНС у кафићима. Сад кров. Порука није суптилна. Председник не долази у град као гост. Долази као човек који сумња у сопствену заштиту и зато гради други прстен – плаћени, ван система, изнад глава. Кад држава више не верује својој полицији, полиција престаје да буде служба. Постаје реквизит, а прави посао раде они који немају ознаку на леђима.
Тврдња да Вучић не верује ни снајперским тимовима МУП-а има политичку тежину и без форензике снимка. Значи да се распад поверења догодио унутар апарата, не само између власти и улице. Ако председник сумња да би неко од „својих“ могао да опали, онда је режим ушао у фазу у којој се чува и од униформе коју је сам хранио годинама. Плаћеник на крову није знак снаге. Знак је панике.
Народ у Ужицу јуче је скандирао хапшење Вучића. Дете је плакало пред штитом. Кафићи су чишћени песницама. Исти град гледа људе са футролама на крову и пита се ко је мета. Објава одговара без устручавања: опрема је ту да остави утисак да ће, ако затреба, цев гледати напаћени народ, не само замишљеног атентатора. То је логика опсадне власти. Прво се трг очисти. Потом се кафић рашчисти. На крају се кров заузме.
Снимци сами по себи не доказују уговор ни износ. Доказују нешто друго: да се обезбеђење митинга више не крије у стандардној процедури. Цивил на мердевинама, полицајац који придржава, дугачка футрола на светлости дана. Ако је то „ред“, онда је ред у Ужицу престао да буде јавни. Постао је лични. А лични ред председника који не верује ни својим људима увек се завршава исто – оружјем изнад града и питањем ко ће први да повуче.
(Србин инфо)
