У Прес-центру Удружења новинара Србије у Београду, одржан је скуп под називом „Вода – заштићено добро у Уставу“, посвећен иницијативи „Еколошког устанка“ да вода као природно богатство од стратешког значаја добије посебну уставну заштиту. Конференција је почела у 11 часова, у Кнез Михаиловој улици број 6, а организовало ју је удружење „Здраво друштво“. Подршку иницијативи пружили су „Народна мрежа“, „Српски национални форум“ и „Српски демократски савез“. На скупу су говорили народни посланици Александар Јовановић Ћута и адвокат Данијела Несторовић, као и професори Даница Грујичић, Ратко Ристић, Драган Повреновић и Александар Ћорац.

Снимак конференције објављен је на Јутјуб каналу „Србин.инфо – Канал Центар“, уз дозволу Прес-центра УНС-а, на чијем је каналу скуп првобитно преношен. Говорници су указали да постојећи Устав Србије јемчи право на здраву животну средину, али не утврђује изричито право сваког човека на здравствено исправну и доступну пијаћу воду. Према њиховим речима, та правна празнина могла би да буде злоупотребљена како би управљање изворима, водоводима и водним земљиштем постепено било препуштено приватном капиталу. Посебно су упозорили на претварање јавних предузећа у друштва са ограниченом одговорношћу, тајне уговоре, концесије и јавно-приватна партнерства. Као једино трајно решење предложена је уставна одредба која воду одређује као неотуђиво јавно и стратешко добро.

Учесник	Средишња порука	Предложено решење
Даница Грујичић	Неисправна вода непосредно угрожава здравље становништва	Стална здравствена контрола и обнова водоводне мреже
Данијела Несторовић	Устав не јемчи изричито право на доступну пијаћу воду	Уставни амандман и изјашњавање грађана
Ратко Ристић	Србија није богата водом и ресурси су све угроженији	Забрана приватизације и заштита подземних вода
Александар Ћорац	Нови закони могу да ослабе јавну контролу воде	Очување завода за јавно здравље и јавног надзора
Драган Повреновић	Локалне управе немају довољно знања ни стручњака	Државно предузеће и јединствено управљање водама
Александар Јовановић Ћута	Без организованог отпора држава не спроводи сопствене законе	Повезивање струке, грађана и еколошких покрета

Даница Грујичић: Вода није роба, већ основа људског живота

Проф. др Даница Грујичић отворила је конференцију објашњењем колико вода учествује у саставу људског тела и зашто њен квалитет непосредно одређује здравље становништва. Навела је да вода чини приближно 80 одсто тела новорођенчета, око 65 одсто тела детета до прве године живота, док се код старијих људи тај удео смањује. Количина воде, како је објаснила, зависи од узраста, пола, мишићне масе, здравственог стања и функције појединих органа. Поједине болести срца и јетре могу довести до нагомилавања течности, док поремећаји рада хипофизе и друга стања могу изазвати њено прекомерно губљење. Зато вода није обична тржишна сировина већ основни предуслов живота и здравља.

Грујичићева је упозорила да ни превелика ни премала количина појединих минерала у води није добра. Према њеним речима, веома тврда вода, са много калцијума и магнезијума, може утицати на органе за варење, бубреге, жучне путеве и кожу. Соли могу да наруше природну заштитну препреку коже и да изазову сувоћу, свраб и перутање. Са друге стране, вода сиромашна минералима може захтевати додавање јода, калцијума и магнезијума. Она је нагласила да је за здравствену исправност воде неопходна тачно одређена равнотежа њених састојака, због чега контролу не смеју да обављају нестручна или искључиво тржишно усмерена предузећа.

Посебну опасност, према речима Данице Грујичић, представљају тешки метали као што су олово, кадмијум, арсен, жива и хром. Краткотрајна изложеност мањим количинама не мора одмах да остави видљиве последице, али дуготрајно уношење такве воде може изазвати тешка оштећења организма. Она је навела да је проблем нарочито изражен у појединим деловима Војводине, где се у подземним водама појављују повећане количине арсена, амонијака и мангана. Према њеном упозорењу, хронична изложеност може допринети развоју различитих обољења, укључујући аутоимуне и злоћудне болести. Због тога, како је истакла, грађани морају да знају шта пију и ко је одговоран за контролу воде.

Грујичићева се осврнула и на поступке дезинфекције воде. Додавање хлора, објаснила је, неопходно је у одређеним околностима, али прекомерно или нестручно хлорисање може изазвати кожне реакције и друге здравствене тешкоће. Исто тако, претерано додавање флуора може довести до оштећења зуба и костију. Она није довела у питање потребу пречишћавања и дезинфекције, већ је нагласила да се сваки поступак мора обављати стручно, контролисано и у строго прописаним количинама. Пијаћа вода, према њеним речима, мора бити под непрекидним надзором здравствених установа.

Контрола воде у Србији тренутно је уређена Правилником о хигијенској исправности воде за пиће, који доноси Министарство здравља, али тај правилник мора бити усклађен са више закона. Грујичићева је навела Закон о безбедности хране, Закон о водама, Закон о заштити становништва од заразних болести, Закон о санитарном надзору и Закон о јавном здрављу. Указала је да су нова законска решења у поступку доношења и најавила да ће Александар Ћорац подробније објаснити њихове могуће последице. Њена порука била је да расцепкана надлежност омогућава пребацивање одговорности са једне установе на другу, док грађани остају без јасног одговора ко заиста јемчи исправност воде.

Према речима Грујичићеве, физичко-хемијска неисправност воде често је повезана са нитритима и нитратима, нарочито у пољопривредним крајевима. Микробиолошка неисправност најчешће се појављује у сеоским водоводима и појединачним бунарима, док су велики градски системи углавном под бољом контролом. Међутим, велики део водоводне мреже и даље чине старе и дотрајале, па и азбестне цеви. Оне могу да изазову накнадно загађење већ пречишћене воде, а због њихове дотрајалости настају и огромни губици у мрежи. Зато је замена цеви, према њеној оцени, један од неодложних државних послова.

Грујичићева је подсетила да квалитет воде прате Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“, институти у Нишу, Новом Саду и Крагујевцу, као и мрежа завода за јавно здравље. Званични налази, како је навела, показују да значајан број узорака из мањих јавних водовода не задовољава све прописане услове. Зато би слабљење улоге ових установа било опасно и са здравственог и са безбедносног становишта. Уместо потискивања јавних лабораторија, Грујичићева се заложила за њихово повезивање и јачање. Иста мрежа могла би да надзире воду, храну, земљиште и ваздух, чиме би држава добила целовиту слику о утицају животне средине на здравље народа.

Данијела Несторовић: Устав грађанима не јемчи изричито право на воду

Адвокат и народна посланица Данијела Несторовић представила је правни оквир иницијативе. Она је нагласила да Устав Србије познаје право грађана на здраву животну средину, али не садржи посебно и недвосмислено право на здравствено исправну, доступну и ценовно приступачну пијаћу воду. Истовремено, вода није одређена као природно богатство од таквог стратешког значаја да би била изузета од приватног присвајања. Управо у томе она види опасну правну празнину. Када у највишем правном акту нема јасне забране, обичним законима, подзаконским актима, концесијама и уговорима може се постепено мењати стварни власнички и управљачки положај водних ресурса.

Несторовићева је рекла да забринутост грађана расте због загађивања вода, прекомерног искоришћавања природних богатстава и недостатка јавности у управљању водним ресурсима. Посебно је упозорила на могућност да приватни интерес буде стављен испред јавног интереса. Према њеним речима, приступ пијаћој води представља основно људско право, без којег су сва друга права лишена стварног садржаја. Зато би Устав морао да наложи држави да штити изворе и водоносне слојеве, обезбеђује доступност воде и спречи њено претварање у средство за стицање прекомерне добити. Вода би, према предложеном начелу, морала да служи становништву, а не интересима повлашћених предузећа.

Као пример државе која је препознала ту опасност, Несторовићева је навела Словенију, која је 2016. године у свој Устав унела право на воду. Она је упозорила да се у будућности могу водити сукоби управо због извора пијаће воде, због чега Србија не сме да чека да оскудица постане неповратна. „Црвена узбуна“, како је рекла, већ је укључена, јер поједини грађани Србије сада немају безбедну воду за пиће. Посебно је указала на дугорочне концесије и могућност њиховог вишеструког продужавања. Према њеном тумачењу, право коришћења које се продужава деценијама може у стварности постати облик трајног присвајања.

Несторовићева је изнела тврдњу да је велики део извора и производње флаширане воде већ под контролом страног капитала. Указала је да се концесиона права могу продужавати на сваких пет година, што би појединим предузећима могло омогућити коришћење воде током више десетлећа. Она је такав положај назвала узурпацијом природног богатства. Њена оцена није била да свако приватно предузеће нужно злоупотребљава воду, већ да држава мора имати надређено право и обавезу да заштити снабдевање становништва. Без те надређености, грађани би једног дана могли да постану зависни од цене коју одређује власник извора или водоводне мреже.

„Еколошки устанак“ је, према речима Данијеле Несторовић, 8. јуна предао иницијативу опозиционим странкама, организацијама грађанског друштва и представницима студентског покрета. Намера је била да питање воде буде издвојено из уобичајених идеолошких подела. Она је нагласила да право на воду, ваздух и земљу није питање левице, деснице или политичког средишта, већ предуслов опстанка свих становника. Зато су позвани сви политички чиниоци да потпишу предлог без страначког надметања. Према њеним речима, од већине опозиционих странака добијена је подршка, али потребан број потписа ипак није прикупљен.

За покретање поступка промене Устава, како је навела Несторовићева, потребна су 84 посланичка потписа. Владајућа већина није дала подршку, нити је понудила образложење због чега не жели да потпише предлог. Она је критиковала и Демократску странку, која се позвала на неучествовање у раду Народне скупштине, као и студентски покрет, од којег, према њеним речима, није стигао одговор. Оценила је да бојкот рада парламента не би смео да буде препрека за подршку питању од општег животног значаја. Посланици могу да се споре о политичким програмима, али не би смели да се споре о томе да сваки човек мора имати воду.

Коначну одлуку о предложеној уставној промени, како је објаснила, донели би грађани на референдуму. Она је то описала као највиши облик непосредне демократије, јер би народ одлучивао о природном богатству које му припада. Несторовићева је упозорила да „време цури“ и позвала све који још нису подржали иницијативу да то учине. Уколико вода не буде уставно заштићена, свака будућа власт моћи ће да мења услове њеног коришћења обичном скупштинском већином. Уставна заштита би, насупрот томе, поставила границу коју не би било лако уклонити уговором, уредбом или политичким договором.

Ратко Ристић: Србија је по површинским водама најсиромашнија на Балкану

Проф. др Ратко Ристић почео је излагање примедбом да је сала готово празна иако је реч о води као суштинском чиниоцу људског опстанка. Према његовим речима, однос јавности и медија према теми показује колико је друштво изгубило осећај за стварне опасности. Говорећи о ширем стању животне средине, позвао се на међународна истраживања и навео да се Србија налази на 69. месту међу 177 посматраних држава према једном показатељу еколошког учинка. У Европи је, како је рекао, међу најлошије оцењеним земљама када је реч о биолошкој разноврсности, уништавању станишта и зелених површина, загађивању ваздуха и последицама топлотних таласа. Оценио је да Србија има изузетно лоше показатеље и када је реч о смртности повезаној са ситним загађујућим честицама у ваздуху.

Ристић је затим оспорио распрострањено уверење да је Србија богата водним ресурсима. Према подацима које је изнео, Србија је по расположивости површинских вода најсиромашнија држава на Балкану. Навео је да показатељ отицаја у Србији износи око 5,7 литара у секунди по квадратном километру, у Северној Македонији 7,8, у Босни и Херцеговини 20, у Албанији 33, а у Црној Гори 44 литра. Поред мале количине, велики део површинских вода је лошег квалитета. Зато је, према његовој оцени, представа о Србији као земљи неисцрпних извора опасна заблуда која подстиче неодговорно поступање.

Као један од најтежих примера навео је Београд, који нема целовито постројење за пречишћавање отпадних и канализационих вода. Сабирни цевовод који би требало да одводи отпадне воде ка будућем постројењу завршен је пре више од десет година, али фабрика није изграђена. Ристић је проценио да би њена изградња коштала око 650 милиона долара, што је упоредио са делом трошкова изградње Националног стадиона. Његова примедба била је да власт за представничке грађевине проналази новац, док се кључна здравствена и комунална постројења одлажу. Последица је да се огромне количине непречишћених вода свакодневно испуштају у Саву и Дунав.

Србија се, према Ристићевим речима, још снабдева углавном из релативно очуваних подземних вода. Он је навео 131 национално подземно водно тело, које се у целини налази на територији Србије, и 22 међународна водна тела. Када би се она заштитила од рударства, хемијског загађења, нестручне градње и прекомерног захватања, могла би да обезбеде снабдевање будућих нараштаја. Међутим, актуелна привредна политика, како је оценио, иде у супротном смеру. Уместо заштитних појасева и строгог надзора, дозвољавају се захвати који мењају подземне токове, уништавају шуме и отварају пут отровним материјама.

Говорећи о источној Србији, Ристић је указао на ширење рудника „Чукару Пеки“ и планиране активности у околини Зајечара. Навео је да су на подручју катастарских општина Николичево и Звездан посечене велике шумске површине, упркос забранама инспекције. Према његовим речима, планови предвиђају ископавање милиона тона бакра и десетина тона злата, уз нову топионицу у близини града. Такви захвати не угрожавају само шуме и животињске врсте, већ мењају отицање воде, појачавају опасност од поплава и омогућавају продор хемијских једињења у подземне слојеве. Посебно је поменуо натријум-цијанид, који се користи у појединим поступцима издвајања злата.

Ристић је навео да су рударске активности већ довеле до пресушивања термоминералних извора Бање Николичево. Према његовим речима, угрожена је и Гамзиградска бања, док бројне јавне чесме у Неготину показују пад издашности и погоршање квалитета воде. Подсетио је и да је Горњи Милановац током једног лета више недеља имао тешкоће са водоснабдевањем. Зрењанин и део Баната годинама се суочавају са водом која садржи арсен и друге нежељене материје. Све то, како је оценио, показује да несташица и неисправност воде нису далека претња већ садашња стварност.

Пројекат „Јадар“ Ристић је означио као једну од највећих могућих опасности за подземне воде западне Србије. Према његовој процени, рудник би могао да угрози водоносни слој између Дрине, Саве, Богатића и Шапца, чији је могући капацитет око 19.500 литара воде у секунди. За поређење, навео је да Србија за водоснабдевање становништва тренутно захвата приближно 23.000 литара у секунди. Другим речима, један рударски подухват могао би да доведе у питање подземне резерве чији је капацитет упоредив са великим делом садашњих потреба читаве државе. Зато се, према њему, питање „Јадра“ не може свести само на рудну ренту, радна места или количину литијума.

Осврнуо се и на воду на Косову и Метохији, саставном делу Србије који се налази под фактичком контролом албанских сепаратистичких институција. Посебно је поменуо изворе у Метохији и подножју Проклетија, где постоје велике количине квалитетних подземних вода. Србија тим изворима тренутно не може слободно да управља, што додатно смањује њен стварни водни капацитет. Ристић је затим указао да велики број извора за флаширање и термоминералних изворишта контролишу стране компаније и улагачки фондови. Поменуо је велике међународне произвођаче пића, као и мешовити страни и домаћи капитал који је преузимао некадашња јавна изворишта.

Као пример навео је воду „Мивела“, чије је извориште некада било повезано са јавним предузећем „Србијашуме“, а потом продато приватном предузећу. Према његовој оцени, такво распродавање извора није добра основа за дугорочно планирање снабдевања становништва. Извор који данас служи флаширању и тржишној продаји сутра би могао постати неопходан јавном водоводу. Ако је власништво или дугорочно право коришћења већ предато приватној компанији, држава ће морати да откупљује сопствену воду или да прихвати услове власника. Управо та могућност, како је нагласио, оправдава уставну забрану отуђења стратешких водних добара.

Ристић је указао и на све већи притисак градње на водно земљиште и приобаље. На таквим местима често се налазе најквалитетније подземне воде, али се уместо заштитних подручја граде стамбени, туристички и пословни објекти. Поменуо је планове за сечу Бајдине шуме на Миријеву, градњу на активном клизишту и оживљавање пројекта на Кошутњаку. Уклањање шумског покривача мења кретање воде, повећава површинско отицање, суши изворе и повећава опасност од бујичних поплава. Зато питање шума и зелених површина није одвојено од водоснабдевања.

Посебно је говорио о рачунарским центрима, које власт представља као знак технолошког развоја. Ристић је упозорио да су велики рачунарски центри огромни потрошачи воде, која им је потребна за хлађење послужитеља, као и велики потрошачи електричне енергије. Према његовим речима, богате државе такве центре често смештају у сиромашније земље како би користиле њихову воду и струју. Навео је да рачунарски центар у Крагујевцу већ знатно повећава локалну потрошњу електричне енергије. Србија, како је оценио, не сме да прихвата сваки велики пројекат без рачунице о количини воде коју ће он трошити.

Само око 11 одсто употребљених отпадних и канализационих вода у Србији се пречишћава, навео је Ристић. То значи да се готово девет десетина испушта у водотокове без одговарајуће обраде. Као крајњи пример навео је Кривељску и Борску реку, за које је рекао да више не личе на реке већ на канале којима теку отровне материје. Осврнуо се и на мале хидроелектране, којих је било планирано више од 850, а изграђено око 120. Тамо где су реке стављене у цеви, уништени су делови живог света, поремећен ток воде и угрожени околни извори.

Према Ристићевим речима, опасност од приватизације не долази само кроз непосредну продају извора. Јавна предузећа претворена су у друштва са ограниченом одговорношћу, што омогућава промену удела, улазак приватног капитала, концесије и јавно-приватна партнерства. Уговори се често склапају без потпуне јавности, на основу међудржавних или посебних пословних договора. Тако би страни улагач могао постепено да стекне право управљања водоводом, одређивања цена и наплате отпадних вода. Последица би, како је упозорио, била вишеструко скупља вода и губитак државне контроле над основним животним добром.

Ристић је подсетио да је још деведесетих година постојала намера да се београдски водовод уступи једној француској компанији. Према тадашњим проценама, цена воде би после таквог посла могла да буде вишеструко повећана. Данас је та опасност још већа, јер се водом тргује и на великим светским берзама. Она више није посматрана само као природни ресурс већ као роба и средство улагања. У таквим околностима Србија би, без уставне заштите, могла да изгуби изворе управо у време када вода постаје вреднија од многих руда.

У завршном делу првог излагања Ристић је говорио о смањењу санитарне зоне заштите Макишког изворишта. Навео је да је поступак започет у време власти Демократске странке у Београду, а окончан за време Српске напредне странке. Тиме је, према његовим речима, показано да иза штетних пројеката често постоји континуитет различитих власти, пословних кругова и појединаца заинтересованих за зараду. Због тога питање воде не сме да зависи од добре воље једне странке. Уставна заштита мора да обавезује сваку власт, садашњу и будућу.

Ристић: Власт лаже, али ни Европска унија не штити наше реке

Ратко Ристић се поново обратио на крају конференције и подсетио на борбу против малих хидроелектрана у Ракити. Рекао је да су активисти тада председнику Србије и највишим државним службеницима предочили доказе о кршењу Закона о водама, Закона о шумама, прописа о планирању и изградњи и закона који уређују ванредне ситуације. Александар Вучић и присутни представници власти обећали су, према његовим речима, да ће спорна грађевинска дозвола бити поништена. То обећање није испуњено. Ристић је тај случај описао као доказ да је Србија „деинституционализована држава која обмањује и лаже свој народ“.

Он је рекао да су активисти у почетку веровали да ће Европска унија захтевати примену истих еколошких мерила која важе у њеним државама. Обраћали су се представницима ЕУ у Београду, али, према његовој оцени, нису добили стварну заштиту. Као нарочито важан пример навео је катастар рударског отпада, чију је израду Европска унија већим делом финансирала и који је завршен 2021. године. У њему би требало да буду означене десетине места са отровним рударским отпадом и анализама материја које из њих доспевају у земљиште и воду. Међутим, јавности је, како је рекао, онемогућен потпун приступ тим подацима.

Ристић је објаснио да чак и рударске депоније старе стотинама или хиљадама година могу наставити да испуштају загађујуће материје. Поменуо је трагове римског рударства на Космају и средњовековне руднике у сливу Луковске реке код Куршумлије. Ако древне депоније и данас загађују водотокове, онда ће последице савремених великих рудника трајати генерацијама, упозорио је. Зато јавност мора да зна шта се налази у рударском отпаду и куда се загађење шири. Скривање катастра, према његовој оцени, служи интересима рударских предузећа, а не здрављу становништва.

Он је повезао понашање ЕУ са европском стратегијом обезбеђивања критичних минералних сировина. Подсетио је на меморандуме потписане са властима Србије и на доласке немачких званичника који су подржавали ископавање литијума. Поставио је питање зашто представници ЕУ, ако су већ платили израду катастра рударског отпада, не захтевају да његови налази буду доступни јавности. Према Ристићу, понашање Европске уније према животној средини и јавном здрављу у Србији представља дубоко разочарање. Изјавио је да институцијама ЕУ не верује ништа више него актуелној власти Србије.

Александар Ћорац: Закон о води за пиће отвара врата приватизацији

Проф. др Александар Ћорац усмерио је излагање на везу између воде, здравственог система и политичког уређења. Он је објаснио да је човеков организам попут проточног система: вода се непрестано уноси и излучује, због чега њен квалитет непосредно утиче на све органе. Вода не може бити „здрава“ или „болесна“, али може бити здравствено исправна или неисправна за људску употребу. Кроз неисправну воду у организам могу ући микроорганизми и отровне материје. Зато се читава област превентивне медицине бави болестима и заразама које се шире водом.

Као пример навео је олово, које може изазвати поремећаје органа за варење, мишићног и нервног система, а у тешким случајевима и оштећења мозга. Ако човек без воде може да издржи само неколико дана, онда је, према Ћорцу, необјашњиво што вода већ није под највишим степеном заштите. Он се заложио да сва природна богатства буду чувана, али да вода мора имати првенство. Разлог због којег се о томе уопште мора водити борба види у постојању појединаца и пословних кругова који желе да воду присвоје. Друштво које исту грешку непрестано понавља упоредио је са човеком који изнова удара главом у стаклена врата.

Ћорац је посебно критиковао нацрт закона о води за пиће и начин на који је вођена јавна расправа. Према његовим речима, стручњацима је било омогућено да примедбе изнесу само на унапред обликованим скуповима или мрежним путем, уз строго ограничен број знакова. Таква расправа не омогућава да се подробно образложе сложене здравствене, правне и техничке примедбе. Предложено решење назвао је срамним, јер понавља образац Закона о безбедности хране из 2009. године. Према његовој оцени, тај закон је разорио дотадашњи систем јавне контроле хране.

Ћорац је изјавио да грађани Србије данас не могу бити сигурни шта једу, јер је велики део надзора препуштен приватном сектору без делотворне државне контроле. Као пример поменуо је парадајз непознатог порекла, који је преко Србије извезен у Словенију и тамо представљен као српски производ. Словеначке установе су неправилност откриле зато што имају делотворнији систем надзора хране и природних добара. Србија, насупрот томе, исти неуспешни образац сада преноси на воду. Према Ћорчевој оцени, није проблем у самом постојању приватних лабораторија, већ у њиховом раду без снажног, независног и јавног надзора.

Најопасније је, како је навео, то што предложени закон потискује мрежу института и завода за јавно здравље. Произвођач воде, односно водоводно предузеће, добија велики утицај на избор онога ко ће контролисати његов производ. Јавни заводи могу бити укључени тек у оквиру планова и договора које произвођач прихвати. Тако предузеће које треба да буде контролисано добија могућност да утиче на обим и начин контроле. Ћорац је упозорио да се тиме ствара затворен круг у којем се неправилности могу сакривати, а јавне установе свести на посматраче.

Према његовом тумачењу, непосредна сврха закона можда није приватизација водовода, али се њиме стварају неопходни предуслови да до приватизације касније дође. Када се јавна контрола ослаби, а водоводна предузећа прилагоде тржишном пословању, приватном капиталу постаје лакше да преузме власнички удео или управљање. Ћорац је подсетио да је чак и Милтон Фридман, један од најпознатијих заговорника слободног тржишта, водоснабдевање и локалне путеве издвајао из уобичајеног тржишног односа. Разлог је једноставан: корисник воде нема други избор и не може да одбије услугу ако је цена превисока. Онај ко контролише водовод стиче власт над основним условом живота.

Ћорац је оценио да су владајуће елите у Србији, без обзира на то да ли се представљају као проевропске или родољубиве, прихватиле неолиберално начело по којем се све може препустити капиталу. Иницијативу за уставну заштиту воде зато је назвао вододелницом. На једној страни је држава која штити народ, његово здравље, права и природна богатства. На другој је систем у којем становништво служи као јефтина радна снага и извор добити крупном капиталу. Према његовим речима, опредељење према води показује какву државу заиста желе и политичари и стручњаци.

Као човек са Косова и Метохије, Ћорац је навео пример северног дела покрајине, саставног дела Србије под контролом албанских сепаратистичких установа. Указао је на вишегодишњу сечу шума, продају дрвета и последично пресушивање извора и река. После повлачења српских представника из привремених општинских органа, албанске сепаратистичке власти су, према његовим речима, водоводне системе Косовске Митровице, Зубиног Потока, Звечана и Лепосавића објединиле под јединственом управом. Локалне средине тиме су изгубиле самосталност у управљању водом. Ћорац је то представио као доказ да свака власт која жели трајну контролу над неком територијом најпре настоји да овлада водом.

Драган Повреновић: Воду треба знати направити

Проф. др Драган Повреновић почео је излагање поуком из шаха да је добар потез повучен у правом тренутку вреднији од савршеног потеза који стигне прекасно. Зато иницијативу за уставну заштиту воде треба подржати сада, а не чекати неки политички погоднији тренутак. Позвао се и на начело шаховског велемајстора Бобија Фишера да треба „играти позицију, а не човека“. Другим речима, није пресудно ко је поднео предлог, већ шта у њему пише и да ли је добар за друштво. Политичке и личне нетрпељивости не смеју бити разлог да се одбаци решење од општег значаја.

Повреновић је подсетио да је још 1978. године уписао смер за заштиту животне средине на Технолошко-металуршком факултету. Желео је да се бави њеном заштитом, али није очекивао да ће после одласка у пензију морати да се бори за њену одбрану од домаће власти и пословних кругова. Оценио је да је друштво деценијама систематски довођено у стање у којем више не реагује на отимање јавних добара. Израз „свачије је ничије“ искоришћен је као оправдање да појединци присвоје оно што припада свима. Тако је природно добро, корак по корак, претварано у имовину одабраних предузећа и повезаних лица.

Као пример планског урушавања јавних установа навео је Институт „Јарослав Черни“. Повреновић је рекао да је 2004. године учествовао у настојању да тај важан водопривредни институт не буде приватизован. Институт је касније ипак прешао у приватне руке, чиме је држава изгубила део стручне и надзорне самосталности. Слично се, према његовим речима, дешавало са установама које су контролисале храну и друга добра од животног значаја. То није био низ случајних пропуста, већ дуготрајан поступак слабљења јавног знања и одговорности.

Повреновић је посебну пажњу посветио одредби да вода мора бити не само доступна већ и ценовно приступачна. Србија има више од 200 јединица локалне самоуправе, али се њихови природни и привредни услови драстично разликују. Није исти трошак обезбедити воду на Пештеру, у Жагубици, Шапцу или у подручјима са богатим водоносним наносима. Ипак, одговорност је у великој мери пребачена на општине које немају новац, стручњаке ни јасну државну подршку. Локални руководиоци су, како је рекао, истовремено притиснути политиком, незнањем и стварним тешкоћама на терену.

„Воду треба знати направити“, нагласио је Повреновић, објашњавајући да ни вода из извора не мора аутоматски бити здравствено исправна. Готово свака вода захтева бар неки вид провере, обраде или сталног надзора. Да би се од расположиве сирове воде добила вода безбедна за пиће, неопходни су инжењери, технолози, хемичари, микробиолози и други стручњаци. Повреновић је рекао да је током двадесет пет година наставног рада кроз његову наставу прошло више од 1.600 студената, од којих су стотине непосредно оспособљене за припрему пијаће и индустријске воде и пречишћавање отпадних вода. Ипак, представници локалних власти готово никада нису питали како да те младе људе запосле или стипендирају.

Поставио је питање колико се председника општина за четврт века обратило факултету тражећи стручњаке за водоснабдевање. Одговор је био — ниједан. Ниједна локална управа није систематски понудила стипендије студентима завршних година како би их после школовања запослила у локалном водоводу. Тај податак, према Повреновићу, показује да Србија нема ни основни кадровски план. Млади при упису факултета не знају која су занимања држави потребна, док општине тек када наступи квар или несташица откривају да немају стручног човека.

Он се заложио за једноставну, „сељачку рачуницу“: држава мора да попише шта има, шта јој недостаје и колико јој је потребно лекара, инжењера, технолога и других стручњака. Без таквог планирања, новац се троши стихијски, а пројекти зависе од страних зајмова и извођача. Локалне власти обично одговарају да немају средстава, али претходно нису направиле ни прорачун колико им је потребно и одакле би новац могао да се обезбеди. Повреновић је нагласио да здравствено исправна вода има стварну цену и да није могуће изградити постројења без улагања. Питање није да ли ће се платити, већ ко ће платити, како ће новац бити распоређен и ко ће контролисати његову употребу.

Према његовој рачуници, један становник у просеку плаћа око 650 динара месечно за воду и повезане услуге. То је често мање од износа који домаћинство плаћа за мобилну телефонију, иако је рад водовода технички и енергетски много захтевнији. Повреновић је навео да Србија за потребе становништва и дела привреде годишње користи око 400 милиона кубних метара воде. Повећање цене за пола евра по кубном метру обезбедило би, према његовој рачуници, око 200 милиона евра годишње за обнову система. За једног човека то би било приближно 250 динара месечно, мање од цене једног пакета флаширане воде.

Он није предложио да се цена повећа одлуком власти без јавне расправе. Напротив, заложио се да грађани, ако је потребно, на референдуму одлуче да ли прихватају издвајање намењено искључиво обнови водовода и постројења. Подразумева се, нагласио је, да новац мора бити употребљаван домаћински и под строгим надзором. Србија не може очекивати да јој неко поклони стотине милиона евра, а да заузврат не тражи изворе, концесије или политички утицај. Самостално финансирање било би скупље на кратак рок, али би сачувало власништво и државну независност.

Као позитиван пример навео је некадашњег председника општине Уб, који је признао да не познаје област и затражио стручну помоћ за изградњу постројења за припрему воде. Тако је, према његовим речима, настало постројење „Таково“. Други пример био је почетак пројекта „Чиста Србија“, када се један сарадник тадашњег министра Томислава Момировића распитивао о стручним основама. Међутим, након укључивања „великих играча“, пројекат је одступио од првобитне замисли да се почне од мањих постројења и постепено шири култура пречишћавања отпадних вода. Повреновић је тиме показао како стручни планови често бивају потиснути када се појаве велики пословни интереси.

Говорећи о „Јадру“, упозорио је да обавеза пречишћавања вода не престаје затварањем рудника или депоније. Процедне воде морају се сакупљати и обрађивати деценијама, а понекад и неодређено дуго. Као пример навео је затворену санитарну депонију „Дубоко“ код Ужица, на којој се и даље користе скупе хемикалије, енергија и стручни кадар за обраду загађених вода. Зато сваки рударски или отпадни пројекат мора унапред обухватити трошкове за време после престанка рада. У супротном, добит остаје приватном предузећу, а трајни трошкови прелазе на грађане.

Повреновић је предложио оснивање јединственог државног јавног предузећа које би се бавило пијаћом и отпадном водом. Као што електроенергетски и телекомуникациони системи повезују читаву земљу, тако би и водоснабдевање морало да има државну стручну окосницу. Такво предузеће окупило би кадрове, опрему и знање, помагало сиромашнијим општинама и обезбеђивало једнака мерила. Водовод је за њега и здравствено и безбедносно питање, а нарочито су осетљиви сеоски системи. Његова замисао је да водоводом управљају обучени стручњаци, а не политички постављени и недовољно обучени службеници.

На скупу на Мећавнику, како је навео, група стручњака већ је припремила предлог закона о министарствима за неку будућу владу. Према том предлогу, сва питања воде била би обједињена у једном министарству заштите животне средине и природних ресурса. Данас је надлежност подељена на велики број органа, па грађанин или општина морају да иду од једне до друге адресе, при чему се сви проглашавају ненадлежним осим када треба наплатити таксу. На челу таквог министарства, према Повреновићу, морао би бити врхунски стручњак са десетлећима искуства. Управљање водом не може се поверити почетнику чија је главна препорука страначка припадност.

Александар Јовановић Ћута: Када држава не спроводи закон, народ брани реку

Народни посланик Александар Јовановић Ћута рекао је да постоје питања о којима се може расправљати и она о којима расправе не би смело ни да буде. Да ли је становништву потребна пијаћа вода, према његовим речима, не може бити предмет страначког погађања. Као пример навео је становнике Старе планине, који су реаговали чим су инвеститори покушали да њихове реке затворе у цеви због малих хидроелектрана. За људе који живе од стоке, земље и извора вода није теоријско еколошко питање, већ услов опстанка. Због тога су на покушај одузимања воде одговорили непосредним отпором.

Ћута је инвеститоре у мале хидроелектране назвао „рекождерима“ и повезао их са људима блиским власти Александра Вучића. Према његовим речима, поједини улагачи видели су могућност да на свакој малој електрани зараде око два милиона евра, док би мештани остали без воде. У борбу се укључила и струка, укључујући стручњаке Српске академије наука и уметности, како би доказала да стављање планинских река у цеви уништава природу и угрожава насеља. Први велики еколошки скупови, подсетио је, нису били посвећени литијуму већ управо малим хидроелектранама. Та борба је поставила темељ савременог еколошког покрета у Србији.

Ћута је поменуо и бесправне каменоломе, сечу шума, минирање у близини малињака и винограда и друге захвате којима се мештанима одузима земља. Према његовој оцени, главно питање није да ли су такви поступци штетни, већ докле су инвеститори спремни да иду и колико су грађани спремни да бране своје. Он је рекао да разуме страх људи који зависе од локалне власти, радног места или малог прихода. Ипак, ако се становништво повуче сваки пут када му се запрети, вода, шума и земља ће једно за другим бити одузети. Зато су, према његовим речима, неопходни заједништво, јавност и присуство људи на терену.

Као најпознатији пример навео је Ракиту, где је инвеститор покушао да изгради малу хидроелектрану на истоименој реци. Ћута је тврдио да је река била стављена под хипотеку како би инвеститор добио кредит од око два милиона евра. Мештани су се годинама бунили, док је приватно обезбеђење, према његовим речима, застрашивало становништво и нападало чак и старије људе. Држава је донела решење да цеви морају бити уклоњене, али сопствено решење није спровела. Тада су се активисти и мештани окупили са алатом и сами онеспособили спорни цевовод.

Због те акције, рекао је Ћута, инвеститор га је тужио тражећи накнаду наводно измакле добити од 350.000 евра. Тужбе су, према његовим речима, подносили и други власници малих хидроелектрана, међу којима је поменуо Николу Петровића. Ћута је нагласио да онај ко уђе у такву борбу мора бити спреман на судске поступке и притиске. За њега је, међутим, најважније што су се у Ракити окупили људи различитих политичких, светоназорских и личних опредељења. Када се брани вода, поделе које иначе раздвајају друштво постају споредне.

Формула „струка и мотика“, како је објаснио, настала је управо из те борбе. Активисти су у почетку били лаици који су обилазили села, разговарали са мештанима и позивали их да не продају земљу око река и извора. Затим су се придружили стручњаци, међу којима је посебно издвојио Ратка Ристића. Спој знања и народног отпора омогућио је да се проблем малих хидроелектрана пробије у јавност. На протесту у Пироту 2018. године окупило се, према Ћутиним речима, између четири и пет хиљада људи, што је тада било незапамћено за једну еколошку тему.

После тога су широм Србије настали покрети чији називи почињу речима „одбранимо“, „заштитимо“, „не дамо“ и „сачувајмо“. Одбрана вода, земље и шума прерасла је у једну од ретких области која је могла да окупи различите делове друштва. Ћута је рекао да онај ко у иницијативи за уставну заштиту воде тражи прилику за страначку корист промашује њен смисао. Србија, према његовој поруци, нема већи национални и друштвени интерес од заштите сопствене будућности. А та будућност почиње очувањем воде.

Упозорио је да две трећине света већ осећа оскудицу воде, док Србија још није потпуно жедна, али се опасност приближава. Током сушних лета несташице се појављују у западној Србији, а на Старој планини пресушују извори које мештани памте из детињства. Према Ћути, притисак на природна богатства биће све већи, како због климатских промена тако и због интересовања корпорација. Зато иницијатива не може да чека тренутак када чесме већ буду суве. Уставна заштита мора да буде донета пре него што оскудица омогући власницима извора да диктирају цену и услове.

Ћута је позвао посланике власти, опозиционе странке и студентски покрет да подрже предлог. Власт опозицији непрестано приговара да нема идеје, а сада, како је рекао, одбија да подржи једну јасну и животно важну замисао. Иста порука упућена је и студентима и свима који се позивају на бојкот или политичку уздржаност. Онај ко једног дана буде на власти, без обзира на име странке, мораће да обезбеди воду становништву. Зато право на воду није ствар изборне тактике, већ обавеза према будућим нараштајима.

Према Ћутиним речима, борба ће се наставити на улицама, у шумама, поред депонија, река и рудника. Он је оптужио садашње Министарство заштите животне средине да не штити природу, већ интересе великих улагача и компанија. Похвалио је некадашњег министра Горана Тривана због решења којим је наложено уклањање цеви из Раките, оценивши да је то био један од ретких конкретних поступака једног министра. „Обрни-окрени, овде се све завршава на екологији“, поручио је. Ако нешто може да повеже и покрене људе, закључио је, онда је то одбрана основних услова живота.

Завршни позив Данице Грујичић посланицима СНС-а

На крају конференције Даница Грујичић обратила се посланицима Српске напредне странке које је упознала током свог кратког посланичког мандата. Рекла је да међу њима има људи који живе обичним животом и који морају разумети колико је предложена уставна заштита важна. Поставила им је питање да ли су положај, начелничко место и страначка повластица вредни трајног нарушавања сопственог образа. Према њеним речима, ово питање нема везе са страначком борбом, већ са водом коју ће пити њихова деца. Позвала их је да размисле како ће сутра изгледати пред сопственим породицама ако одбију да заштите основно природно добро.

Грујичићева је упитала да ли било ко од посланика власти заиста може да тврди да је иницијатива лоша. Оценила је да врх Српске напредне странке обмањује народ и да посланици не би смели да због страначке дисциплине подржавају одлуке са којима се лично не слажу. Њен позив није био упућен само политичким противницима власти, већ и људима унутар система који још имају савест и могућност да гласају другачије. Одговорност за воду неће се мерити само садашњим положајем, већ последицама које ће осећати деца и унуци. Тиме је конференција завршена поруком да уставна заштита воде није привилегија једне организације, него испит одговорности читавог друштва.

Закључак: Ко контролише воду, контролише и живот

Поруке учесника скупа могу се свести на упозорење да је приватизација вода поступак који ретко почиње јавном објавом да се „продаје вода Србије“. Она може започети променом правног облика јавних предузећа, смањивањем санитарних зона, слабљењем државних лабораторија, увођењем приватних контролора, уступањем концесија и тајним уговорима о јавно-приватном партнерству. Када се сви ти кораци споје, држава формално може остати власник ресурса, док стварну контролу над ценом, захватањем и дистрибуцијом добија корпорација. Зато говорници траже уставну одредбу која неће оставити простор за такву заобилазну приватизацију.

Проблем	Могућа последица	Захтев учесника
Продаја извора и дугорочне концесије	Зависност становништва од приватних власника	Вода као неотуђиво јавно добро
Рудници и уништавање шума	Загађење и пресушивање подземних вода	Строге санитарне и заштитне зоне
Приватизација водовода	Више цене и губитак јавне контроле	Забрана продаје и уступања управљања
Слаба контрола исправности	Угрожавање јавног здравља	Јачање института и завода
Непречишћене отпадне воде	Трајно загађење река	Изградња постројења за пречишћавање
Недостатак стручњака	Нестабилни и небезбедни системи	Државно планирање и стипендирање кадрова

Уставна заштита сама по себи неће очистити реке, заменити дотрајале цеви нити изградити постројења за пречишћавање. Она би, међутим, поставила највишу правну препреку продаји, трајном уступању и приватном присвајању водних ресурса. После тога би морали да уследе нови закони, јачање јавних установа, обнова мреже, кажњавање загађивача и дугорочно школовање стручњака. Без тих мера, право на воду остало би само свечана реченица. Са њима би могло да постане темељ државне безбедности, јавног здравља и опстанка народа.

Извор: Србин.инфо