Predsednik Srbije Aleksandar Vučić od početka blokada studentima i profesorima „preti“ vaučerizacijom obrazovanja, da bi studenti „koji žele da uče“ u nekom novom zakonskom predlogu mogli da od države, umesto mesta za studiranje na državnom fakultetu o trošku budžeta, dobiju vaučer i da se sami opredele da li će ga utrošiti na državnom ili privatnom fakultetu.

Вучић је идеју добио од чилеанског диктатора Аугустина Пиночеа, који је ваучере увео у Чилеу осамдесетих година прошлог века. Та земља и њен образовни систем и дан-данас су предмет великих расправа, у земљи и ван ње, о последицама те одлуке – пре свега о приватизацији образовања и дуговима студената након студирања.

Како је рекао у једном од разговора са „студентима који желе да уче“, Вучић ће са овом иницијативом ићи и против Владе уколико не добије подршку, и потом ће је затражити од посланика директно у Народној скупштини.

– Желим да ојачамо приватни сектор у нашој земљи. Хоћу да више студената има право на буџетско финансирање на приватним факултетима него што је то случај данас. Приватни факултети су се показали као много постојанији, као много озбиљнији, као факултети и универзитети који желе да пруже знање и образовање људима. Приватна својина се показала као својина која много боље управља капацитетима него државна својина – рекао је Вучић.

Портал Нова.рс је у опширном и веома читаном тексту већ обрадио тему како је у Чилеу изгледало увођење ваучера и какве су биле последице.

Сада доносимо причу са професором из Чилеа, правником и филозофом Себастијаном Рејесом Молином, који предаје филозофију права на Универзитету у Мастрихту, у Холандији. Он је студирао у Чилеу, где је дипломирао право на Universidad Austral de Chile 2010. године, касније мастерирао на Универзитету у Ђенови и докторирао филозофију на Универзитету у Упсали. Пре него што је прешао у академске воде, радио је као адвокат у парничним поступцима у Чилеу, заступајући случајеве и пред чилеанским Врховним судом. Из прве руке говорио је за наш портал о томе како изгледа образовни систем у Чилеу, како се тај систем реформисао и какве су његове последице.

Образовање је постало потрошачко добро – није га регулисао закон, већ тржиште

– Пре 1980-их, када је Пиноче одлучио да реформише цео систем, Чиле је имао мали број универзитета – око осам. Два су била јавна, а шест приватних с јавном функцијом. Целокупно високо образовање надгледао је најстарији универзитет у земљи. Финансирање је могло бити бесплатно, путем стипендија или самофинансирајуће. У то време веома мали број становника Чилеа имао је приступ универзитету.

Након војног пуча 1973. године, Пиноче је 1980-их имплементирао чисти неолиберални модел, а важан део тих реформи тицaо се и образовања.

Главна идеолошка промена била је да образовање више није јавно добро, већ потрошачко. Образовање је постало нешто што се може продавати и користити за профит. Универзитети су били центри отпора, а Универзитет у Чилеу имао је разгранату мрежу факултета по регионима. Када је Пиноче преузео Универзитет у Чилеу, разбио га је на више одвојених универзитета и постављао своје декане и ректоре – често бивше војне генерале. То је био начин да се контролише отпор власти.

Поента је била: сада, када је образовање постало потрошачко добро, више га није регулисао закон, већ тржиште.

Свако ко је испуњавао минималне услове могао је да отвори факултет

– Било ко са новцем могао је да оснује универзитет или образовну установу. Могли су да наплаћују колико желе, уписују колико желе студената и сами креирају наставне програме. Уколико сте испуњавали минималне услове – могли сте отворити високошколску установу. Сада много више људи има приступ образовању, али је сума коју је држава издвајала остала иста – и ту настаје систем ваучера.

Студенти су могли сами плаћати школовање, узети студентски кредит (банкарски кредит са тржишним условима), или користити Фонд солидарности – државни фонд који је покривао део школарине, који се касније враћао за нове студенте.

Огромни протести, образовни апартхејд: Пиночеова политика довела до културног јаза

– Претварање образовања у робу погодовало је богатијима, који су могли себи приуштити боље школе. То је довело до огромног културног јаза. Због многих проблема у јавном образовању, 2006. догодила се „Пингвин револуција“ – названа по школским униформама средњошколаца. Организовали су је средњошколци са циљем реформе начина финансирања. Резултат је било увођење ЦАЕ кредита – банкарских кредита уз јемство државе.

ЦАЕ кредити су имали високе камате (5–7%), али је држава гарантовала банци да ће кредит бити враћен. Ако студент не плати, држава исплати дуг, па потом тужи студента. Многи су били задужени или тужени. Фонд солидарности није био довољан јер су камате и школарине биле високе. У време мог студирања, минимална плата је била 300 евра, а школарина 12.000 евра.

Нискобуџетно и лоше образовање

– Због дерегулације, дошло је до инфлације универзитета. Сви су могли да отворе факултет. Образовање је постало профитабилна делатност. Отварани су тражени програми, али јефтини за извођење. На пример, правни факултет – пар адвоката и неколико књига. Наплаћују пуно, али како би остварили профит, трошкови морају бити минимални. Људи који поседују фирме за некретнине или намештај отварају универзитете и истовремено склапају послове са својим фирмама око простора и опреме.

Задужени студенти, перверзна економија

– Када студент почне да отплаћује дуг, прво враћа камате и на крају плати 3–4 пута више од почетне цене. Ако не плати, држава га тужи. Протести 2006–2011. довели су до полицијске репресије, али су студенти одговарали мирно – трке, флеш мобови, маратони. Једини резултат је био пад камата на 2% (држава покрива разлику). Али циљ – бесплатно образовање – није остварен.

Мишел Башеле је увела буџетску ставку за школарине, али само за одређене студенте, што је довело до уставних тужби деснице. Касније је мера проширена, али је враћен ваучерски систем – студент бира где студира, али сам плаћа 30% трошкова.

Пиночеов систем после 40 година: дугови и лош квалитет

– Данас, последице Пиночеове политике су: огромни дугови, лош квалитет. Универзитети се надмећу за студенте снижавајући критеријуме. Циљ није квалитет, већ профит. Позитивна страна: више људи има приступ студијама него икада.

Александар Вучић планира да понови модел који је у Чилеу изазвао друштвени суноврат и деценије студентског дуговања. И то се назива реформом.

Oznake: Aleksandar Vučić, augustin pinoče, uništavanje obrazovanja