Прочитај ми чланак„Међународно право? Требало би да се консултујем са својим адвокатом; никад ми то није помињао.“ (Џорџ Буш Млађи, 1946, 43.предсједник САД; на конференцији за штампу у Бијелој кући, децембра 2003.године)
Френсис Форд Копола (Francis Ford Coppola), 1939, амерички
филмски редитељ) је „…рекао да је увек желео да употреби мафију као
метафору за Америку (САД): – Обе су капиталистички оријентисане и
основна побуда им је профит. И мафија и Америка осећају се као
добротворне организације, а руке су им упрљане крвљу због онога
што морају да чине да би заштитиле своју моћ и интересе.“
(Дневни лист „Политика“, 20.мај 2012.године)
„Уопште не сумњам да су људи повезани са CIA-ом или су на
њеној платној листи укључени у трговину дрогом.“
(Сенатор Џон Кери (John Forbes Kerry, касније државни
секретар (шеф Стејт департмента) САД; изјава за медије током
сенатске истраге о подршци CIA-e „контрашима“ (антисандинистима)
у Никарагви, 1988.године)
Дана 3.јануара 2026.године, у раним јутарњим часовима, у оружаном
нападу припадника специјалних јединица војске САД, отет (киднапован)
је, у Каракасу, предсједник Венецуеле Николас Мадуро и његова
супруга Силија Флорес. У овом „злочину агресије“ и акту државног
тероризма убијено је више од стотину цивила и припадника
венецуеланске војске.
Мадуро и његова супруга су одмах пребачени у затвор у Бруклину
(Њујорк), те изведени пред тамошњи суд. Како су пренијели медији,
стављена су им на терет кривична дјела наркотероризма, посједовања
оружја и завјеру против САД?!
Отмица и суђење страном предсједнику (док је на функцији) на
територији друге државе су нелегалан и опасан преседан за цио свијет.
Такође, отмица Мадурове супруге, као цивилног лица, противна је
међународном праву, јер цивили (грађани) не могу бити изложени
кривичном прогону због оптужби везаних за поступање других лица.
Предсједник Мадуро није први шеф државе који је киднапован у режији
власти САД. Панамски предсједник генерал Мануел Норијега је готово
три деценије био сарадник CIA-е, и у пословима шверца наркотика преко
Средње Америке. Када је почео самостално да шверцује, америчка
војска га је киднаповала, 1989.године, а Окружну суд у Мајамију га је
осудио на 40 година затвора, прије свега, за трговину дрогом и прање
новца?!
Претходно наведено иронично звучи, јер глобални наркотранзит
организују и контролишу обавјештајне службе САД и В. Британије (CIA и
MI6,прије свега).
У прилог овоме, навешћу једну анегдоту:
Када су га на суду питали да ли је учествовао у трговини дрогом Џон
Готи (John Joseph Gotti Junior, 1940-2002, шеф мафијашке породице
Гамбино, у Њујорку) је одговорио: „Не, не можемо се такмичити с
владом“.
И у књизи америчког истраживачког новинара Герија Веба (Gary Webb,
1955-2004) Dark Alliance (Tамни савез, 1996) описана је умијешаност CIA-
e у свјетску трговину дрогом. Веб је открио да је „прљави“ новац од дроге
коришћен, између осталог, за финансирање строго повјерљивих
државних пројеката САД, укључујући и изградњу и одржавање дубоких
подземних база.
Хистерична реакција америчких мејнстрим медија окончала је његову
каријеру. Године 2004. пронађен је мртав – са двије прострелне ране у
потиљак из револвера. Случај је проглашен самоубиством?!
Такође, у својој књизи „Хијерархија завереника: Комитет 300“, Џон
Колман (John Coleman, 1935-2022, британско-амерички публициста и
бивши припадник МI6) наводи податак да се БДП Јамајке скоро у
цјелости састоји од продаје гање – врло снажне врсте марихуане.
Механизам за обављање трговине гањом осигурали су Дејвид
Рокфелер и Хенри Кисинџер.
Свјетски медији су пренијели да ће САД управљати Венецуелом
промјеном њене легалне и легитимне власти ради успостављања
марионетске владе и приватизације (у корист компанија САД) природних
богатстава те државе, а прије свега, ескплоатације, прераде и промета
нафте. Венецуела има највеће утврђене резерве нафте на свијету – око
303 милијарде барела (1 барел = 159 литара).
Тиме је прекршен члан 1 став 2 Међународног пакта о економским,
социјалним и културним правима из 1966.године, који гласи:
„…сви народи (државе) могу слободно да располажу својим природним
богатствима и изворима.“
Отмици Мадура и његове супруге претходила је, противправна, потпуна
блокада територијалних вода Венецуеле од стране поморских снага САД
(као једнострано наметање санкција), противно Повељи УН. Само у
протеклих неколико мјесеци припадници војске САД напали су 35
венецуеланских бродова и усмртили 115 људи без суда и суђења.
Поморска блокада Венецуеле и оружани напад војске САД на Венецуелу
представљају „злочин агресије“, а отмице предсједника Мадура и његове
супруге представљају акте државног тероризма.
Измјенама и допунама Статута Међународног кривичног суда (у даљем
тексту: Римски статут), које су утврђене на Ревизионој конференцији у
Кампали, Уганда, 2010.године, у члану 8 bis, дефинисан је „злочин
агресије“. Овај члан, између осталог, гласи:
„1.У сврху овог Статута, „злочин агресије“ означава планирање,
припремање, иницирање или извршење акта агресије од лица које је у
позицији да ефективно врши контролу над политичким или војним
дјеловањем државе или да њиме управља, а који по својим
карактеристикама, тежини и обиму представља кршење Повеље
Уједињених нација.
2. За сврхе става 1 овог члана, „акт агресије“ означава употребу
оружаних снага од стране једне државе против суверенитета,
територијалног интегритета и независности друге државе, или на било
који други начин који није у складу са Повељом Уједињених нација. Било
који од следећих аката, без обзира на објаву рата, у складу са
Резолуцијом 3314 (XXIX), од 14.децембра 1974.године, сматраће се
актом агресије:
(а) инвазија или напад оружаних снага једне државе на територију друге
државе…
(в) блокада лука или обала једне државе од стране оружаних снага друге
државе…“
Произилази да напад оружаних снага САД на територију Венецуеле и
поморска блокада те државе представљају очигледно кршење Повеље
УН, јер је у њој прописано да су начела Организације уједињених нација,
између осталог, и: суверена једнакост држава чланица; решавање
међународних (међудржавних) спорова мирним начинима; (и)
уздржавање од пријетње или употребе силе против територијалног
интегритета или политичке независности сваке државе, или на сваки
други начин несагласан са циљевима УН.
Повеља УН, дозвољава (државну) употребу силе, само у случају
самоодбране (члан 51 Повеље), или на основу одлуке Савјета
безбједности.
Основано закључујемо да за „злочин агресије“ према Венецуели
кривичну одговорност сносе Доналд Трамп и друге особе из државног и
војног врха САД. Међународни кривични суд (МКС) је, надлежан да им
суди и пресуди, јер њихове радње извршења представљају биће тог
међународног злочина. Међутим, реалност је да евентуалне налоге МКС-
а за хапшење Трампа и особа из државног и војног врха САД није могуће
спровести.
Римским статутом још увијек није утврђена одговорност државе за
агресију.
Државни тероризам, као облик кривичног дјела тероризма, представља
дјеловање органа једне државе, који су по својим методама и
последицама терористичке организације да, коришћењем репресивног
апарата и путем насиља, остваре своје циљеве супротно и позитивном
праву те државе и међународном праву.
Произилази, дакле, да је (државни) тероризам намјера власти једне
државе да принуди другу државу да што учини или не учини противно
њеним интересима. Радња извршења овог кривичног дјела је и отмица
(шефа државе).
Примијењено на случај Венецуеле, то значи да су предсједник САД
Доналд Трамп и особе из државног и војног врха САД починиле кривично
дјело (државног) тероризма, јер су, у намјери да незаконитом употребом
силе или насиља принуде Венецуелу да препусти компанијама САД
експлоатацију прераду и извоз нафте, наредили и организовали отмицу
предсједника Мадура и његове супруге. Извршење овог кривичног дјела
је противно и позитивном праву САД и Венецуеле.
Државни тероризам је средство империјалне спољне политике САД, од
1917. године (када су се званично укључиле у Први свјетски рат) да дана
данашњег. Без обзира ко је предсједник, та мафијашка политика се не
мијења.
И Међународни суд правде, који суди у споровима између држава, може,
теоријски, утврдити одговорност САД за спонзорисање тероризма и
кршење међународних конвенција. Практично, то није могуће, јер је за
вођење спора потребна сагласност те државе.
Шефови држава су изузети из јурисдикције правосудних органа страних
држава и њихов кривичноправни имунитет је апсолутне природе.
Имунитет који ужива предсједник једне државе забрањује његов
кривични прогон у другој.
Другим ријечима, шефовима страних држава (док су на функцији) не
може се судити пред домаћим судовима. Овај принцип произилази из,
Повељом УН загарантоване, суверене једнакости држава, а изражен је
староримском правном сентенцом – Par in parem non habet imperium.
(Једнак нема власт над једнаким). Једна држава не може вршити судску
власт над другом државом.
Шефови држава могу (док су на функцији) одговарати само пред МКС, на
основу Римског статута, за кривична дјела геноцида, злочине против
човјечности, ратне злочине и агресију.
САД су највећи планетарни „утјеривачи демократије“, креатори „пожељне
власти“ и „произвођачи сагласности“ власти других држава принудом, па
чак и средствима за масовно уништење. Како су њихови држављани и
плаћеници најбројнији агресори, те починиоци геноцида, злочина против
човјечности и ратних злочина, од Другог свјетског рата до дана
данашњег, САД нијесу ратификовале Римски статут, односно нијесу
прихватиле обавезност његове примјене и на њихове држављане,
правдајући се „могућим политички мотивисаним оптужницама“?!
Њемачки филозоф Имануел Кант је сматрао да понашање једне државе
на међународном плану у далеко већој мјери зависи од односа снага
међу државама, него од њеног унутрашњег уређења, због могућности
коришћења „варварских слобода“. Те слободе су варварске, јер не
подлежу никаквим правним нити моралним ограничењима. Прецизније,
моћне државе примјењују право јачега („право“ силе), не обазирући се на
правне и моралне принципе, јер су њихове власти свјесне сопствене
некажњивости.
Право САД на противправно мијешање у унутрашње послове других
држава, чак и примјеном оружане силе, произилази из њиховог концепта
тзв. „америчке изузетности“. Овим се оправдава проглашење америчког
националног интереса на било којој тачки Земаљске кугле и користи се за
„легитимизацију“ војних интервенција ради, између осталог, „директне
контроле важних региона“ и „неометане контроле ресурса и тржишта“. По
том концепту, национални интерес САД је важнији, не само од
регионалне, него и од глобалне стабилности.
Од свог оснивања 1776.године, САД нијесу ратовале само седамнаест
година. Од 1781.године, када је завршен амерички рат за независност,
217 година провеле су у вођењу агресивних ратова.
Агресија САД на Вијетнам, на примјер, трајала је од 1965.до 1973.године,
током које је погинуло око 58.000 Американаца и око два милиона
Вијетнамаца, а рањено је око 5,3 милиона, махом цивила. Према
званичним подацима власти САД, око 11 милиона Вијетнамаца су
постали избјеглице у властитој земљи.
Члан Међународног суда за ратне злочине у Вијетнаму (Раселов суд)
Лелио Басо (Lelio Basso, 1903-1978, италијански правник,
политиколог, новинар и политичар) је казао да је, само, у Јужном
Вијетнаму „убијено 250.000 дјеце, а рањено 750.000“.
А у својој интернет објави, Барак Обама, бивши предсједник САД је
вијетнамски рат свео на „сукоб трупа које су пробијају кроз џунглу и
пиринчана поља…херојски се борећи за заштиту идеала које цијенимо
као Американци…“
Циљ америчке „дубоке (мегакапиталистичке) државе“, чије су главно
средство војна, економска, културна и пропагандна моћ САД, јесте и
ослобађање свијета, па и самих САД, од „вишка демократије“. Збигњев
Бжежински (1928-2017, пољско-амерички геополитичар и државник) је
то овако објаснио:
„Америка (САД) је превише демократска изнутра да би била аутократска
ван својих граница. То спутава упражњавање њене моћи, а посебно
ограничава њену моћ за војно застрашивање…демократичност је у
опреци са империјалном мобилизацијом.“
Ово објашњава зашто САД, и на унутрашњем плану, све више постају
тоталитарни државни субјекат.
Водећи западни глобалисти (мегакапиталисти) без јавне (државне)
контроле (приватно) располажу огромним финансијским средствима.
Преко транснационалних компанија и мегабанака (чији је капитал већи и
од БДП-а Јапана и Њемачке, треће и четврте економске силе свијета) и
гигантских инвестиционих фондова владају свијетом и прерасподјељују
ресурсе у своју корист. Званично најбогатије особе на свијету: Илон
Маск, Џеф Безос, Лари Елисон, Марк Закерберг… само управљају
средствима мегабанкара.
О улози и циљевима своје фамилије најбоље говоре ријечи најважнијег и
најутицајнијег члана Дејвида Рокфелера (David Rockefeller, 1915-2017):
„Наднационална власт свјетских банкара…има првенство над правом
народа на опредјељење; то је начело које смо слиједили вјековима…“
(1991)
Родоначелник династије Рокфелер, Вилијам „Велики Бик“ је, у другој
половини 19.вијека, из вагона продавао „љекове“ против рака (у ствари,
обичну воду). Та фамилија се, касније, обогатила трговином нафтом и
нафтиним дериватима и стоји у средишту мондијалистичке „елите“ која
свијет обликује у складу са својим интересима. Ово објашњава зашто су
Рокфелери заинтересовани за венецуеланску нафту.
У свом тексту „Шта стоји иза геополитичког заокрета САД – Русија не
смије
прихватити амерички предлог мировног споразума за Украјину“, од
14.марта 2025.године, детаљније сам писао да већ дуже вријеме траје
озбиљан сукоб између Ротшилда и британске краљевске куће Виндзор,
са једне стране, и америчких мегабанкарских породица (на челу са
Рокфелерима), са друге стране. Поступање Тампове власти према
Венецуели, Гренланду, Канади…показује да Ротшилди и Виндзори
тренутно губе битку, али сукоб са америчким мегакапиталистима још није
завршен.
И несагласност власти В. Британије око могућег припајања Гренланда
САД-у анексијом свједоче о описаном сукобу интереса. Наиме, свјетски
медији су пренијели да је британска влада водила разговоре са својим
европским савезницима о распоређивању војних снага на Гренланду.
Гријеше сви они који државничко поступање Доналда Трампа приписују
искључиво његовом лелујавом карактеру, нарцисоидности и позном
животном добу. Иако и ове факторе не треба потпуно искључити, он у
потпуности поступа у складу са интересима америчке „дубоке државе“.
Предсједници САД су „државнички производи“ мегабанкарских „елита“.
Шта су циљеви садашње империјалне стратегије „дубоке (америчке)
државе, коју спроводи Доналд Трамп?
1)Да САД (са Гренландом, Канадом…,у свом саставу) буду
неприкосновени империјални господари обје Америке. То је у складу са
„Монроовом доктрином“ из 1823.године, названој по 5.предсједнику САД
Џејмсу Монроу, којом су покушаји европских сила да контролишу или
утичу на суверене државе „Новог свијета“ (Сјеверне и Јужне Америке)
означени као непријатељски чин, односно као пријетња безбједности
САД. Ова доктрина је проширена 1904.године, тзв. Рузвелтовим
додатком. Тадашњи предсједник САД Теодор Рузвелт је тврдио да САД
имају право да интервенишу у земљама Латинске Америке како би
спријечиле „хронично лоше управљање“ и „нестабилност“.
И у Стратегији националне безбједности, из 2025.године, наводи се:
„Сједињене Државе ће реафирмисати и спроводити Монроову доктрину
како би обновиле америчку превласт у западној хемисфери“.
Убрзо послије Мадуровог хапшења, Доналд Трамп се позвао на ову
доктрину и изјавио: „Монроова доктрина је велика ствар, али ми смо је
вишеструко надмашили. Сада се зове Донроова доктрина“.
2)Продубљивање вазалног (подређеног) положаја западних и
далекоисточних савезника и наметање позитивног платног биланса са
њима, у циљу смањења огромног спољног дуга САД, од преко 38.000
долара (око 126 одсто БДП-а?!). Логично се закључује да ће ово угрозити
постојање NATO пакта и изазвати окретање чланица ЕУ према Русији и
Кини.
3) Економско исцрпљивање Русије и спречавање остваривања главних
циљева руске војне операције – демилитаризације и денацификације
Украјине, те успостављање војно-безбједносне и економске контроле над
„остатком Украјине“. Подсјетимо се да је, 24.фебруара 2022.године,
Русија покренула војну операцију и из разлога што је украјинска државна
политика постала опасна пријетња Русији, као и тамошњим Русима и
рускојезичком становништву.
Према указањима Светог Сергија Радоњешког, Свете Матроне
(Матронушке) Свемоћне, те Светог Саве, Светог Василија Острошког
Чудотворца Милостивог и Светог Петра Цетињског, слава Им и
милост, мојој супрузи Драгици, Русија мора окончати војну операцију у
најкраћем могућем року капитулацијом украјинске власти. Ово
подразумијева одвајање Украјине од Црног мора, те уништење
украјинских енергетских објеката, инфраструктуре, објеката војне намјене
и ликвидацију екстремиста у украјинској власти.
У противном, наставиће се и учестати америчка пленидба руских танкера
са нафтом и увођење све ригорознијих економских санкција против
Русије, из све оштрије кажњавање свих држава које увозе руску нафту.
4) Све безобзирније противправно мијешање САД у унутрашње послове
других земаља (Иран, Нигерија, Србија…).
5) Наставак безуспешних покушаја економског слабљења Кине. Доказ за
ово је и податак да, и поред оштрих америчких царинских ограничења,
вишак кинеског извоза над увозом, у 2025.години, износи преко 1.100
милијарди долара!
Још једном понављам да је побједа Русије над Западом једини спас за
српски народ и српске земље!
С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Свету Русију!
Милан Гајовић
