Pročitaj mi članakU mnogim intervjuima koje je prof. dr Milo Lompar dao povodom podrške studentskom protestu protiv režima klovnokrate Aleksandra Vučića, mnogo novinarskog vremena je potrošen sa zahtevom da Lompar odgovori na pitanja: 1. zašto je Srpska književna zadruga, kojoj je on na čelu, objavila izabrane pesme Radovana Karadžića; 2. zašto je on, na Vidovdan 2025, pred okupljenima govorio o Kosovskom opredeljenju, pozivajući se na kneza Lazara, Miloša Obilića i Vuka Brankovića? Profesor je, kao liberalni nacionalista odgovarao kako je znao i umeo ( dakle, vrhunski trezveno i krajnje precizno ), pri čemu je glavna tema ( kako doći do jedinstva nacionalnog i građanskog u nastojanju da se deblokira Srbija i sruši BLOKADARSKI REŽIM ALEKSANDRA VUČIĆA, posle čega će biti mogući prvi slobodni izbori od 2012. godine naovamo ) ostajala u zapećku. Zato profesoru Lomparu predlažem jednostavno rešenje: svaki sledeći put, kad mu postave takva pitanja, oduzimajući vreme za suštinske odgovore, neka izrecituje distih savremenog folklornog staralaštva: „Ko izdao Radovana, ne video Vidovdana“. I biće dosta.
U mnogim intervjuima koje je prof. dr Milo Lompar dao povodom podrške studentskom protestu protiv režima klovnokrate Aleksandra Vučića, mnogo novinarskog vremena je potrošen sa zahtevom da Lompar odgovori na pitanja: 1. zašto je Srpska književna zadruga, kojoj je on na čelu, objavila izabrane pesme Radovana Karadžića; 2. zašto je on, na Vidovdan 2025, pred okupljenima govorio o Kosovskom opredeljenju, pozivajući se na kneza Lazara, Miloša Obilića i Vuka Brankovića? Profesor je, kao liberalni nacionalista odgovarao kako je znao i umeo ( dakle, vrhunski trezveno i krajnje precizno ), pri čemu je glavna tema ( kako doći do jedinstva nacionalnog i građanskog u nastojanju da se deblokira Srbija i sruši BLOKADARSKI REŽIM ALEKSANDRA VUČIĆA, posle čega će biti mogući prvi slobodni izbori od 2012. godine naovamo ) ostajala u zapećku. Zato profesoru Lomparu predlažem jednostavno rešenje: svaki sledeći put, kad mu postave takva pitanja, oduzimajući vreme za suštinske odgovore, neka izrecituje distih savremenog folklornog staralaštva: „Ko izdao Radovana, ne video Vidovdana“. I biće dosta.
Šalu na stranu.
I profesor Lompar, i svi mi, koji smatramo da je klovnokratija prešla u malignu klovnolatriju ( što, između ostalog, svedoči episkopsko ordenje koje je dobio najveći izdajnik Kosovskog zaveta u novijoj istoriji Srbije ) imamo jasne razloge zbog kojih nas sporedne teme ( poezija Radovana Karadžića, recimo ) zanimaju mnogo manje od onoga što sakati naš narod i državu, pa se zato vredi setiti argumenata koji nas i dalje drže budnim u borbi za slobodu.
NA ČIJOJ SMO STRANI, I DALJE?
Srbi su slobodari. Kada je jedan hravtski intelektualac rekao Milovanu Vitezoviću: „Vi ste svoje vladare bacali kroz prozor“, on mu je odbrusio:“Imali, pa bacali!“
Jeste – imali, pa bacali. Grešili, lutali, padali i ustajali, ali imali čak tri svoje narodne dinastije, dok su Rumuni, Bugari i Grci dobili dinastije germanske. Grešili, lutali, padali i ustajali, ali se nikad i nikom nismo do kraja predali i pokorili. „Pre svačiji sužnji neg` ičije sluge“, rekao bi Jovan Dučić u pesmi „Vrbas“.
Zato rodoljubi koji ustaju protiv Ustavoubice – Klovnokrate mogu da pevaju, skupa sa Dositejem:“Orle hvalni, Beligrade slavni,/ Uzvišuj se previše oblaka/ Glasi tvoji nek su svetu javni/ Jer u tebi već nema Turaka!/…/O vek zlatni, o mila vremena!/ O veselja i slatke radosti/ Serbija je naša izbavljena/ Blaga želja od naše mladosti!“ Pre godinu dana, 15. marta 2025, Beograd je osvetlao obraz pred tiranijom policijske brutalnosti i Klovnovog metafizičkog kukakvičluka, koji smrdi do nebesa.
KADA JE OSNIVAN UNIVERZITET
Kad je Dositej Obradović ulazio u Srbiju, sa tvrđave na Kalemegdanu pucali su topovi – Karađorđe je pozdravio čoveka koji je postavio temelj Univerziteta u Beogradu. Tom prilikom, govorio je:“Vozljubljeni učenici, dočekasmo i taj dan, da otvorimo našu Veliku školu. Vozljubljeni učenici, Bog preblagi izbavlja zemlju našu i ljubimo otečestvo od sužanjstva tuđega. A mi valja da se trudimo da izbavimo dušu našu od suzanjstva duševnoga. Od vas će se sva nacija naša prosvetiti i na svako dobro nastaviti. Vi ćete biti s vremenom narodni poglavari, sudije i upravitelji i od vas će zavisti sveopšte narodno blagopolučije, čest i slava! Ako li vi budete – sačuvaj Bože! – zli, nepravedni, grabitelji i mučitelji, teško narodu i svami zajedno!“
Dva veka posle Dositeja, taj Univerzitet, kao i ostale visokoškolske ustanove, režim Aleksandra Vučića nemilosrdno ruši.
Nastavljamo borbu, i nećemo vam dati Univerzitet, kao ni Petu beogradsku, u kojoj ste suspendovali najbolje i otpustiili najhrabrije! Ne damo vam srpske škole, jer su naše, a ne vaše!
JOŠ JEDAN TRENUTAK SLOBODE
Mi smo, u borbi za slobodu, nasledici kneza Miloša, koji je Srbiju oslobađao postepeno – između ostalog, dobijanjem sultanovog hatišerifa. O tome Milovan Vitezović kaže:“Mesto čitanja sultanovog hatišerifa srpskom narodu i datum čitanja upućuju na to da je knez Miloš o svemu znao da istorijski misli! On je za dan proglasa hatišerifa i berata izabrao dan svetog Andrije Prvozvanog, to jest onaj dan kad su Srbi 1806, pod Karađorđevom komandom, zauzeli Beograd.“
Mi smo potomci onih koji su doneli Sretenjski ustav, gde piše:“Kako rob stupi na srbsku zemlju, od onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobjegao. Srbinu je slobodno roba kupiti, no ne prodati, već dovesti u Serbiju i osloboditi“.
I još:“Svaki Srbin ima pravo birati način življenja po svojoj volji, samo koji nije na obščenarodnu štetu“
I još:“Imanje svakog Srbina, bilo kakvo mu drago, jest neprikosnoveno. Ko pokusi svojevoljno dirnuti tuđe dobro i imanje, ili prisvajati ga, ili okrnjiti ga, onaj će se smatrati za narušitelja obščenarodne bezbjednosti, bilo on ko mu drago i otkuda mu drago“.
Zato, godinu dana posle 15. marta, kada je Klovnokrata Kukavica sramno udario na miran protest svojih građana, ne odustajemo.
IDEMO DALJE
U svom nedavnom zapisu „O policijskom patriotizmu“ Milo Lompar je zabeležio:“Pad u vreme, oslobodivši nas večnosti, podario nam je kanalizaciju i policiju. Otud ne može postojati nikakav policijski patriotizam. Uvek vezana za vlast, policija prati vlast i u izdaji. I, presudno, kanalizacija ne zna za otadžbinu, jer promet materije u njoj nije ograničen teritorijom.“
Zato ne pristajemo na „policijski patriotizam“, koji se, po ko zna koji put, maskira u mudrost „stabilokratije“, i koju, kao Đukanovića u Crnoj Gori donedavno i Edi Ramu u Albaniji danas, podržavaju raznoliki belosvetski smutljivci. Jer, po Njegoševoj reči, „nada više nema ni u koga, do u Boga i u svoje ruke.“
Zato, na tragu Borislava Pekića, opet i opet:“Sloboda se, konsekventno, ne može uskraćivati ni u ime nacionalnih interesa, jer je upravo ta sloboda vrhovni nacionalni interes, bez kojeg su i ostali ništavni.(…) Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj.
Demokratija i Nacija — DA! Demokratija ili Nacija — NE!“
Što bi rekao otac Justin Popović – jasno i za savest komarca.
