Pročitaj mi članakBližio se kraj rata u Bosni i Hercegovini, a italijanska štampa počela je da piše o krvavom „sarajevskom safariju“, lovu zapadnih bogataša na ljude u teškim ratnim okolnostima. Tako su „Večernje novosti“ 31. marta 1995. prenele Tanjugovu vest o pisanju italijanske štampe. Evo je u celini.
SAFARI NA SRBE
Neverovatno, ali, izgleda, istinito: bogata zapadna klijentela s nemačkih i engleskih aerodroma u sve većem broju odlazi na „ratne vikende“ na krizna područja prethodne Jugoslavije, prenela je juče štampa sa zasedanja „suda naroda“ u severnoitalijanskom gradu Trentu.
Programom te nove ( unosne ) vrste „ratnog turizma“, predviđena je mogućnost velikog ulova snajperom.
„Odvedu te tamo visoko, na brdo, na mesto zaštićeno vrećama pesma i betonskim zaklonima“, prenosi italijanska štampa svedočenje u Trentu nekog neimenovanog „turiste“. Pri tom je bezbednost „turista“ veća nego nego na safariju, da se i ne govori o „uzbuđenju“.
„Kroz snajperski nišan vidi se kao na dlanu.“ Dovoljno je samo potegnuti obarač. „“Meta“ je bespomoćnija od antilope u savani“, rekao je u Trentu jedan drugi „turista“.
„Ako promašiš, blago te nazovu „seronjom“, a ako „kontura“ padne, uslede čestitanja i tapkanja po ramenu“. „Dobar strelac“ se revanšira turom viskija ili jevtinije šljivovice“, rekao je taj ljubitelj „snajperskog turizma“.
Dnevnik „La Voće“ je još prošlo godine pisao o „ratnom turizmu“, kojim se, u nedostatku „običnog turizma“, bavi jedna agencija iz Splita.
Klijenti te agnecije provodili su noći u hotelima na dalmatinskoj obali, a dane na ratištima u Hercegovini i u Bosni, gde su uživo gledali rat, ili, ako žele, učestvovali u njemu.
„More je bilo blizu da bi se u njemu oprale prljave ili krvave ruke, a za relaksaciju od ratnih uzbuđenja dobro je dolazila setna dalmatinska balada na terasama mnogobrojnih hotela, odakle su ratna zbivanja poterala „normalne turiste“, pisao je „La Voće“.“
Krajem marta 1995, o tome je pisao i list „Korijere dela Sera“, a ovih dana prenosi “Klix.ba”. Pod naslovom “Turisti da vode rat”, novinar Venancio Postiljone prenio je tvrdnje „Stalnog tribunala naroda“. U članku se navodi da su “vikend-ratnici” poletali sa manjih aerodroma u Evropi, pod punom ratnom opremom. I pucali su na sve što se kreće – žene, decu, civile. Postiljone je tvrdio da je ova vrsta zvreskog ponašanja bogatih slična tzv. „seksualnom turizmu“ u bednim zemljama, razorenih siromaštvom i ratom.
Pisalo se i o italijanskim humanitarcima iz grada Magente, koji su, sa blagoslovom lokalnih rimoktaoličkih sveštenika, nosili pomoć u Hercegovinu, a noću pirovali i družili se sa ustašama, sa sve fašističkim pozdravom. Zamenik gradonačelnika Magente, Emanuel Toređani, putovao je svakog meseca u Mostar. Izjavio je:“Šta fali da ostanemo na mostarskoj obali i pojedemo nešto dobro? Mi pomažemo i radimo težak posao, imamo pravo i na trenutke uživanja.” Što se ustaša tiče, rekao je: “U ratnoj zoni sretneš svakoga. Ne možeš praviti razliku.”
HOĆEMO PUNU ISTINU
Ono što, za sada, znamo: film o „sarajevskom safariju“ delo je srbomrzačkog dvojca – jedan bošnjački imam i jedan slovenački kvazi – dokumentarista (1) napravili su priču čiji je cilj jedan – da Srbi opet budu krivi za sve što se dešavalo u ratu u Bosni i Hercegovini. O svemu ovome trebalo bi sprovesti ozbiljnu istragu – ali ko će to da učini? Nekakav „kengurski sud“ poput Haškog tribunala, koji je uanpred doneo sve presude, i sve su porotiv Srba? „Visoki predstavnik“ nečega u Bosni i Hercegovini, koji je takođe protiv Srba?
Naravno, posle „afere Epstin“, ali i pre toga, svima nam je jasno da su bogata čudovišta sa Zapada više nego spremna na svako nepočinstvo. Oni preko svojih mega-korporacija, tipa „Blek Roka“, svakodnevno ubijaju na hiljade i desetine hiljada ljudi, i time nastavljaju praksu kolonijalnih zločinaca od šesnaestog do prve polovine 20. veka. To su potomci onih koji su lovili Aboridžine, kao „prelaznu formu“ između čovekolikih majmuna i ljudi, i za to su imali „lovačke dozvole“.
Njima, zapadnim zločincima, nikad i ništa ne možemo i ne smemo verovati. A istina se mora saznati. To je jedini način da se otvore putevi ka budućnosti.
