Pročitaj mi članak„Ima knjiga i radova koji su ‘na ivici’ poput knjige Aleksandera Korba, koji je tvrdio da genocid nad Srbima u Hrvatskoj nije bio planiran.“, tako Vladika Pakračko-slavonski Jovan (Ćulibrk), „jedan od vodećih stručnjaka za Holokaust na prostoru nekadašnje Jugoslavije“, kao piše „Politika“, Beograd, 22.04.2026.
Na kakvoj je to ivici Aleksander Korb, koga su inače Vladika Jovan, Veljko Đurić Mišina, Dejan Ristić i svi ostali, do danas vodeći ljudi u beogradskom Muzeju žrtava genocida svojevremeno promovisali, ugošćavali i pozivali na naučne manifestacije u Beogradu, Zagrebu i Banja Luci?
Aleksandra Korba, koji zastupa stav da se Srbocid, „genocid nad Srbima u hrvatskoj državi 1941-1945. nikada nije desio, da je to izmišljotina srpskih vlasti i srpskog sveštenstva“, pa čak i da su „hrvatske ustaše bili sanjari i vizionari, koje su Srbi perfidno satanizovali“ (Institut za slavistiku, Jena 2013.).
Gore navedeni čelnici Muzeja žrtava genocida se nikada nisu ogradili od ovog svog doslovce poraznog delanja, nikada izvinili kako svom narodu, tako ni nauci, zbog podrške ovom doslovce besramnom revizionisti istorije.
Možda jer je Korb sa svojim stavom eto samo „na ivici“?
Pogledajmo kratko tu Korbovu „ivicu“ po episkopu Jovanu.
Za podsećanje, nemački istoričar Aleksander Korb je na Humboltovom Univerzitetu u Berlinu s najvišom ocenom summa cum laude odbranio doktorsku tezu iz oblasti istorijskih nauka pod naslovom „U senci svetskog rata. Masovno nasilje ustaša nad Srbima, Jevrejima i Romima“.
Njegove radikalno nove teze glase: 1. u tadašnjoj hrvatskoj državi 1941–1945. „nije se dogodio genocid nad Srbima“; 2. klerikalna komponenta (hrvatski katolički klir i Vatikan) „nije igrala nikakvu bitnu ulogu“ pri masovnom nasilju nad Srbima u hrvatskoj državi 1941–1945, tako da je i nasilno pokatoličavanje Srba imalo „isključivo sekularni karakter“.
„Srpski nacionalisti su još u vreme rata bili uspešni sa svojom propagandom satanizovanja ustaša“ (str. 18 dissertacije).
„U Srbiji je stvoren cinični kult u odnosu na broj žrtava, koji je doveo do njegovog apsolutnog preuveličavanja“ (str. 24)
„Masovno nasilje“ nad Srbima je inače prevashodno težilo „iseljavanju i asimilaciji Srba i to na nemačku inicijativu. Nemci su naime želeli da proteraju 180.000 Slovenaca u Hrvatsku a Hrvati su na to zahtevali da proteraju 200.000 Srba u Srbiju.“ (str. 131).
„Primarni motiv je bilo iseljavanje a ne fizičko uništavanje. Otpor pogođenih i novonastali problemi su međutim radikalizovali progonitelje“ (str. 155). Tako su sledstveni „masakri i masovna ubistva u logorima samo kauzalni beočuzi lanca, koji su sledili neuspešnom iseljavanju“ (str. 133 njegove disertacije).
Nad Srbima se znači nije izvršio genocid a motivi počinilaca „masivnog nasilja“ nad njima su bili „difuzni, nisu imali centralno vođstvo“, tako da se eto „ustaško vođstvo pre osećalo primoranim da toleriše ovakvo delanje svojih trupa na terenu“ (str. 252).
Još jedna postavka znači, koja bi trebalo da potvrdi nepostojanje zločina genocida.
Ta nedela su, po Korbu, imala različite i po pravilu banalne a ne genocidne motive: „Brojni osvetnički činovi i poravnavanje ličnih i političkih računa“ (str. 125), „borba za prevlast unutar različitih ustaških grupa, koja je rezultirala primenom sile u odnosu na treće“ (str. 126), „često erupcija spontanog nasilja, proizašla iz konkretnih situacija“ (str. 204), od 1942. „borba za hranu“ (str. 243), ponekad i „planiranje jednog hrvatskog nacionalnog parka, kao na primer u oblasti Plitvičkih jezera“ (str. 163).
On pominje koncentracione logore hrvatske države i ostaje konsekventan, kada, na primer, govori o logoru Jadovno, da oni „primarno nisu služili planiranom masovnom ubistvu zatočenika“ (str. 160), jer je „osnivanje logora podsećalo na planove hrvatske vlade, da zaposli logoraše u solanama i na poljoprivrednim radovima. Uprava logora je, međutim, bila razočarana, kada je uvidela, da nema pozitivnog ekonomskog efekta.“ (str. 156–157).
Što se tiče Jasenovca, to je po Korbu bio jedan od „većih“ logora u Evropi i koštao je života ukupno „do 70.000 Srba“ (isključivo „hrvatski fundus istorijskih izvora“) a ljudi su umirali od gladi, hladnoće i epidemija, mada i kroz povremena masovna ubistva (str. 296).
Inače, za njega je izuzetno vredno iscrpnog pomena i sledeće:
„Jedna od najgorih kriza u logoru Jasenovac s masovnim žrtvama među logorašima, bila je međutim jedna prirodna nepogoda, izlivanje Save u kasnu jesen 1941.“ (str. 320).
Njegov komentar nasilnog pokatoličavanja je pak vrlo kratak. On jednostavno tvrdi, da je:
„Ustaški režim imao „pretežno sekularni karakter“ (str. 29) i da je nasilno pokatoličavanje pravoslavnih Srba bio samo „sekularni projekt hrvatske države, da bi rešila ’srpsko pitanje’, pošto se prethodna praksa masovnih ubistava pokazala nefunkcionalnom a praksa iseljavanja stigla do svoje granice izvodljivosti“ (str. 285–286).
(…)
Kako izgleda, napadi na katoličanstvo u posleratnoj Jugoslaviji su služili kamufliranju nacionalističkih ciljeva. Ta komunistička paradigma je potom, od osamdesetih godina 20. veka bez mnogo truda prevedena u jednu srpsko-nacionalističku paradigmu“ (str. 30).
O razaranju srpskih Božijih kuća on piše jednu jedinu rečenicu: „Hrvatske trupe su razarale crkvene tornjeve, da isti ne bi služili partizanima kao osmatračnice“ (str. 240).
To je dakle knjiga, koja se za Vladiku Jovana danas, nalazi eto ‘na ivici’ a Korb je samo tvrdio „da genocid nad Srbima u Hrvatskoj nije bio planiran“?
No svojevremeno je to išlo mnogo dalje.
Muzej žrtava genocida ga je već 2016. uvrstio već u aprilu 2016. u učesnike Međunarodne konferencije o genocidu i Holokaustu u Beogradu. Vladika Jovan mu je pak dao reč na naučnom skupu „Novomučenici. Poliperspektiva“, koji je u organizaciji njegove Pakračko-slavonske eparhije SPC i Muzeja žrtava genocida održan 2019 u Srpskoj pravoslavnoj gimnaziji „Kantakuzina Katarina Branković“ u Zagrebu.
Biće da se Korb ovim stavom s pravom kvalifikovao i za stručne razgovore van javnih manifestacija, tako da ga je Muzej žrtava genocida u Beogradu 25.07. 2019. ugostio, njegovi funkcioneri Bojan Arbutina i Stefan Radojković su satima razmenjivali misli s njim i taj razgovor je objavljen u Godišnjaku za istraživanje genocida sv. 12/1, 2020 na čak 26 strana.
Da li je moguće da Vladika Jovan, da čelnici beogradskog Muzeja žrtava genocida možda nikada nisu pročitali Korbovu doktorsku disertaciju i sve druge tekstove o ovoj temi? Možda zbog nepoznavanja nemačkog jezika, ko zna?
Ali zašto tada nisu barem pročitali moju detaljnu analizu njegovih tvrdnji, objavljenu još 2012. u Zborniku Matice srpske za društvene nauke 4/2012, br. 141, str. 523-550, Novi Sad?
Čak ako bi to bilo tako, to bi bilo krajnje neodgovorno. Ali ima i gorih mogućnosti.
No zašto do danas podsećati na ovo njihovo doslovce štetno delanje? Odgovor je jednostavan, ne samo u oblasti prava, već i nauke, morala i etike, postoje nepočinstva, koja nikada ne zastarevaju.
Gore navedeni čelnici Muzeja žrtava genocida se, još jednom, nikada nisu ogradili od ovog svog doslovce poraznog delanja, nikada izvinili kako svom narodu, tako ni nauci, zbog podrške ovom doslovce besramnom revizionisti istorije.
Dokle god oni to ne učine, iskreno i javno, biće im podizano ogledalo do visine očiju. Iskreno i javno. A za Vladiku Jovana je za preporučiti da se podseti sledećeg, da bi sebe skrajnuo „sa ivice“ žalosnog, jer neprihvatljivog u odnosu na jednog arhijereja naše Svete majke, Srpske pravoslavne crkve:
„Ponos ide pre uništenja, ohol duh pred pad“ (Sveto pismo, Poslovice 16:18).
