Pročitaj mi članakDok Srbija obeležava 22 godine od martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji, u kome je više hiljada Srba proterano, a desetine crkava i manastira uništeno, istog dana u Beogradu u centar pažnje dolazi druga tema. Prema izveštaju agencije Beta, nevladine organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava i Pokret slobodnih građana saopštile su da su im prostorije oblepljene plakatima, za šta su optužile organizaciju Narodne patrole, govoreći o „širenju mržnje“, „ugrožavanju demokratije“ i „napadima na ljudska prava“. Taj kontrast nije slučajan. Dok se jedna strana poziva na vrednosti, osude i principe, druga ostaje potpuno nevidljiva u njihovom diskursu ,stradanje srpskog naroda.
Organizacije poput Inicijative mladih za ljudska prava godinama grade svoj javni nastup isključivo kroz optužbe usmerene ka Srbima, govoreći o zločinima, odgovornosti i krivici, ali bez spremnosti da ikada istim intenzitetom progovore o stradanju Srba. Za njih kao da ne postoje prognani, ubijeni, spaljene crkve i manastiri, niti etničko čišćenje koje se dogodilo pred očima sveta.
Kada se govori o Srebrenici, terminologija je stroga, jednosmerna i nedodirljiva. Ali kada je reč o Jasenovcu, o stotinama hiljada ubijenih Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ili o martovskom pogromu 2004. godine na Kosovu i Metohiji, nastupa tišina. Ne postoje konferencije, ne postoje kampanje, ne postoji moralna obaveza da se žrtve imenuju i poštuju.
Ono što se danas predstavlja kao borba protiv „govora mržnje“, često se svodi na jednostrano političko delovanje u kome je srpski narod trajno postavljen u poziciju krivca. Taj narativ je deo šire ideološke matrice koja podrazumeva da Srbija mora stalno da se pravda, izvinjava i odriče sopstvenog stradanja, kako bi bila „prihvatljiva“ u očima istih onih struktura koje nikada nisu pokazale spremnost na objektivnost.
