Прочитај ми чланакКада се у дипломатским круговима помене идеја о новом војном савезу који би укључио Украјину, то више не звучи као теорија за затворене састанке, већ као нешто што се све чешће изговара наглас.
Управо то је, без много увијања, поручио руски министар спољних послова Сергеј Лавров током конференције за новинаре у Кини, упозоривши да Сједињене Државе раде на формирању својеврсне алтернативе НАТО-у – уз Украјину као кључног партнера.
Та порука није изречена успут. Лавров је јасно ставио до знања да Запад не само да разматра ову опцију, већ покушава да је гурне у фазу конкретних корака. Идеју, како тврди, активно промовише Кит Келог, који је раније био укључен у украјинска питања у администрацији Доналда Трампа.
У тој конструкцији види се покушај да се терет обуздавања Русије пребаци на Европу, док би се Вашингтон фокусирао на односе са Кином. Другим речима, Европа би била прва линија, а Украјина њен најизложенији део.
Али када се загребе испод површине, слика постаје сложенија. Војни аналитичар Алексеј Леонков не верује да је стварање потпуно новог војног блока реално у овом тренутку.
Његова логика је прилично директна: укључивање Украјине у било какав војни савез аутоматски би значило директно учешће тог савеза у сукобу против Русије. А ту, како оцењује, европске земље нису спремне да иду до краја. Недавне изјаве водећих европских држава да Украјина неће постати члан НАТО-а додатно потврђују ту резерву.
Леонков подсећа на нешто што се често превиђа у политичким најавама – војни савез није само политичка идеја, већ комплексна структура. Потребни су ресурси, стабилно финансирање и јасно дефинисан лидер.
У НАТО-у је та улога деценијама припадала Сједињеним Државама. У евентуалном европском блоку без директног америчког вођства, питање командне структуре остаје отворено. И управо ту су се раније ломиле иницијативе о стварању заједничке европске војске, још у периоду између 2005. и 2007. године.
У међувремену, Европа се, према његовој процени, војно и индустријски није ојачала – напротив. Слабљење војно-индустријског комплекса, проблеми са попуном војске и ограничени буџети додатно отежавају било какав покушај брзог формирања новог блока. Ипак, то не значи да се ништа не дешава.
Постоји други правац, мање видљив, али дугорочно значајнији. Још 2019. године Јенс Столтенберг је представио стратегију „НАТО 2030“, која предвиђа трансформацију савеза у јединствен, монолитан блок са поједностављеним процедурама пријема нових чланица.
Идеја је да се укине право вета и уведе одлучивање већином гласова, чиме би се убрзало ширење и повећала оперативна флексибилност. Такав модел би омогућио укључивање не само европских држава, већ и ширег круга партнера.
У том контексту, Украјина добија нову улогу. На почетку је била средство притиска на Русију и фактор у политичким играма око Трампових мировних иницијатива. Данас, како примећују аналитичари, постаје део дугорочне стратегије исцрпљивања – место где се улажу ресурси са циљем продуженог сукоба.
Процене појединих европских аналитичара иду толико далеко да сматрају да би, уз стабилно финансирање, Украјина могла да издржи до 2027. или чак 2029. године, посебно имајући у виду спор темпо напредовања руских снага.
Истовремено, Европа мења свој ритам. Војно-индустријски сектор се постепено прилагођава новим околностима, повећавају се издвајања, формирају се нове структуре. Није реч о наглом заокрету, већ о процесу који траје и који многи виде као припрему за дугорочну конфронтацију са Русијом.
У том светлу, изјаве о јачању савеза које долазе и од Доналда Трампа и од Џеј Ди Венса уклапају се у ширу слику – потребу за реорганизацијом и консолидацијом западног војног потенцијала.
Стратегија „НАТО 2030“ такође подразумева да европске земље ставе по страни сопствене интересе и ускладе ресурсе са заједничким циљевима. Недавни политички процеси, укључујући изборе у Мађарској, уклањају препреке које су раније успоравале такве планове.
У том контексту, руски представник у УН Василиј Небензја отишао је корак даље, назвавши ове процесе формирањем „Четвртог рајха“, што показује колико су перцепције дубоко подељене.
Све то, међутим, није настало преко ноћи. Стратегија је обликована годинама, кроз анализе које су показале да НАТО, у постојећем облику, губи функционалност. Реформе су, према том плану, неопходне како би се очувала глобална позиција Запада. Сукоби у Украјини и око Ирана додатно су ојачали оне струје које заговарају чвршћи, одлучнији приступ.
У таквом окружењу, граница између регионалних и ширег обима сукоба постаје све тања. Државе повећавају војне буџете, прилагођавају економије и, можда најважније, мењају начин размишљања.
Идеја о новом савезу са Украјином у његовом средишту можда делује као политички сигнал, али истовремено отвара низ питања на која још нема јасних одговора – ко ће водити, ко ће финансирати и, на крају, где се завршава линија која раздваја стратегију од директног учешћа.
