Да ли српско оружје и даље доспева у украјинску војску упркос наводној забрани коју је Вучићева власт увела?! Одговор је да. О томе поново пишу и медији у самој Русији, додуше у форми таквој да се за очигледан шверц и кршење договора окривљују неки имагинарни ентитети, иако је апсолутно јасно да иза читаве приче стоји сам врх власти у Србији, закључује колумниста др инг. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Да ли се закувава нека нова игра око Нафтне индустрије Србије? Одговор је такође да. Јер јасно је да појава некаквог инвеститора који нуди преко две милијарде евра за руски удео у НИС-у, а као гаранције нуди немачке обвезнице од пре Другог светског рата, представља једно позориште у које јавност треба да гледа док се иза кулиса одвијају озбиљне геополитичке игре. И у том смислу су индикативне изјаве које је Вучић дао, а у којима врло јасно даје индиције да Руска Федерација игра прљаво, уз напомену да Србија (тј. он, пошто барем у његовој глави постоји знак једнакости између њега и државе) неће трпети никакве уцене.
У том контексту је већ почела да се подгрева она стара прича, која је иначе била план А за српску власт, а то је тзв. „пријатељско преузимање“ руског удела у НИС-у. За ту намену је почетком године отворена и посебна позиција у буџету, која може бити активирана у сваком тренутку. У том смислу је можда и покренута продаја обвезница Телекома.
То „пријатељско преузимање“ би било привременог карактера до коначног трансфера Нафтне индустрије Србије неком од америчких инвестиционих фондова са израелским капиталом. У том погледу министар спољних послова у Влади Републике Србије, Марко Ђурић, већ недељама активно лобира. Треба проверити прецизно, али по мојим информацијама, Ђурић је последњих месеци мање био у Србији него у САД и Израелу, а чешће се чуо са јеврејским лобистима него са сопственом децом.
Да ли се може очекивати промена односа званичне Русије ка режиму Александра Вучића? Моје мишљење је да, нажалост, до тога неће доћи и то пре свега због огромног тима лобиста које Вучић има у самој Русији, чак и на врло високим позицијама, а које је стекао класичном корупцијом. Треба видети списак руских тајкуна и политичара који су неки део свог капитала преко Србије ставили „на сигурно“. Такође, треба видети и списак држављанстава која су добијали руски држављани и видети са киме су у љубавним или родбинским односима. Испоставља се да је ово доста јефтин начин којим Вучић себи обезбеђује да, шта год да уради, на крају ипак не добије јасан политички ударац из Кремља. То се онда упакује у причу о томе како се Русија не меша у унутрашња питања других земаља. Све ово доводи до пада поверења грађана у званичну Москву, иако је оно још увек изнад 50%, међутим некада је ишло и близу 70%, што значи да су трендови неповољни.
Да ли је могућа другачија политика односа Русије и Србије? Несумњиво да може, а изнад свега треба рећи и да мора да буде другачија. Русија треба да остане веома важан политички партнер Србије у будућности и то сасвим сигурно можемо гарантовати и многи од нас који смо противници режима Александра Вучића. Дакле, када падне ова власт, то не значи да ће престати добри српско-руски односи, напротив, они ће постати поштенији, па самим тим и бољи. Оно што ће сигурно престати јесте корупција која се маскира кроз привид „братства“, док се у суштини води политика нарушавања вековних добрих односа у које су бројни велики Срби и Руси уложили своје животе, како у бројним ратовима тако и у миру.






