Нешто се очигледно мења у проценама на терену, и то не долази из Москве већ из Кијева.

Украјински генерал Игор Романенко отворено је изнео процену која не звучи охрабрујуће за украјинску страну: темпо руског напредовања више не задовољава Кремљ, а фокус се сада помера ка убрзању операција са јасним циљем – брзо заузимање Славјанска и Краматорска.

Управо ту, према његовим речима, лежи могући преломни тренутак целе специјалне војне операције.

До сада је, како описује Романенко, руска тактика била спора, методична и стрпљива. Мале групе од по два до три војника пробијају линије, улазе у дубину, заузимају тачке, утврђују се и тек онда настављају даље.

Такав приступ доноси резултате, али захтева време, често и више него што политички и стратешки оквир дозвољава. Узимање великих утврђених градова, које он назива „тврђавама“, у таквим условима може да потраје и годину дана или дуже.

Управо то продужавање операције сада, према његовој процени, више није прихватљиво за руско руководство.

Отуда и потези који се сада виде на терену. Пребацивање резерви у Донбас, концентрација снага на северу, где се налазе најјачи украјински одбрамбени центри – Славјанск и Краматорск – све то Романенко тумачи као припрему за бржи и одлучнији продор.

У његовој процени нема дилеме: циљ је јасан, и више се не рачуна на спор процес већ на убрзање које би донело конкретан резултат у краћем року.

Ситуација око Рај-Александровке додатно потврђује ову слику. Борбе за излазак ка том насељу нису случајне, јер оно представља кључну тачку за даљи приступ Славјанску и Краматорску. Са друге стране, украјинска војска покушава да реагује на исти начин – пребацује резерве из позадине, појачава фортификације и покушава да затвори правце могућег продора.

Те резерве чине механизоване и територијалне бригаде, али питање остаје колико дуго такав приступ може да издржи под повећаним притиском.

Важност Славјанска и Краматорска тешко је пренагласити. То су последња два велика и озбиљно утврђена града која стоје између руских снага и потпуне контроле територије ДНР у њеним административним границама.

Иако постоје и друга насеља, управо ова два града представљају кључни ослонац украјинске групације у Донбасу. Њихов губитак, како признају и поједини украјински извори, имао би далекосежне последице.

У међувремену, политичке изјаве додатно компликују слику. Владимир Зеленски је раније тврдио да Русија планира да у року од два месеца преузме контролу над целим Донбасом.

Из Кремља је та процена одбачена – Дмитриј Песков је јасно рекао да никакви рокови нису постављени. Ипак, уз ту демантију стигла је и друга порука: Москва очекује да се украјинске снаге добровољно повуку из преосталих делова Донбаса, уз напомену да је то, како је рекао, „требало урадити још јуче“.

Ту се отвара још једна димензија целе приче. Амерички мировни план, који се помиње као основа преговора, предвиђа управо такав сценарио – да Кијев препусти територије које још држи у ДНР.

Међутим, Зеленски одбија такву опцију, позивајући се на унутрашњи притисак и страх од оптужби за издају. Ипак, анкете унутар Украјине показују другачију слику: све већи број грађана, исцрпљен дуготрајним сукобом и притиском мобилизације, спреман је да прихвати губитак Донбаса у замену за крај борби.

У тој раскрсници између војне динамике и политичких ограничења крије се суштина тренутне ситуације. Ако се процена о убрзању руских операција покаже тачном, наредни период могао би донети знатно брже промене на терену него што је то био случај до сада. А ако се то заиста догоди, питање више неће бити само ко држи коју линију, већ колико је времена преостало за било какав политички маневар.

Извор: webtribune

Ознаке: Владимир Путин, Рат у Украјини, тактика