Иако је, како сам наводи, у евиденцији данас вођен као неосуђивано лице, Жунић је деведесетих година био осуђен на условну казну затвора у поступку који се водио против Војислава Божиловића и његове групе, која је одговарала за два тешка убиства и више разбојништава у Београду 1992. године.

Жунић за медије тврди да у свом ангажману у школи не види ништа спорно.

„Био сам млађи пунолетник када се то догодило. Осудили су све који су се познавали, иако нисам имао везе са злочинима. Казна је истекла и наступила је законска рехабилитација, тако да се данас водим као неосуђивано лице“, навео је он.

Додаје да као секретар обавља искључиво административне послове и да нема директан контакт са ученицима.

Случај против групе којој је припадао Жунић односио се на серију тешких кривичних дела која су потресла јавност почетком деведесетих. Група је, између осталог, оптужена за убиство раднице у златари у Крунској улици у Београду током пљачке, као и за убиство директора фирме „Младост турист“ на Новом Београду.

Према тадашњој истрази, злочини су извршени из ватреног оружја калибра 7,65 милиметара, најчешће аутоматским пиштољем „шкорпион“, који је био широко распрострањен у том периоду.

Осим убистава, припадници групе теретили су се и за више напада на поштаре који су достављали пензије, при чему су жртве често биле тешко повређене.

Истрага је у то време била отежана недостатком техничких средстава, али је до хапшења дошло након што је пронађен украдени накит из златаре, што је довело до разоткривања целе групе.

Ипак, читав случај касније је добио и политичку димензију, јер су поједини медији тог времена групу повезивали са студентима Правног факултета, што је додатно подигло тензије у јавности.

Постављење Жунића на место у образовној установи поново је отворило питања о критеријумима за запошљавање у јавним институцијама, као и о томе где је граница између законске рехабилитације и јавне одговорности.