Прочитај ми чланакДок Србија обележава 22 године од мартовског погрома на Косову и Метохији, у коме је више хиљада Срба протерано, а десетине цркава и манастира уништено, истог дана у Београду у центар пажње долази друга тема. Према извештају агенције Бета, невладине организације Иницијатива младих за људска права и Покрет слободних грађана саопштиле су да су им просторије облепљене плакатима, за шта су оптужиле организацију Народне патроле, говорећи о „ширењу мржње“, „угрожавању демократије“ и „нападима на људска права“. Тај контраст није случајан. Док се једна страна позива на вредности, осуде и принципе, друга остаје потпуно невидљива у њиховом дискурсу ,страдање српског народа.
Организације попут Иницијативе младих за људска права годинама граде свој јавни наступ искључиво кроз оптужбе усмерене ка Србима, говорећи о злочинима, одговорности и кривици, али без спремности да икада истим интензитетом проговоре о страдању Срба. За њих као да не постоје прогнани, убијени, спаљене цркве и манастири, нити етничко чишћење које се догодило пред очима света.
Када се говори о Сребреници, терминологија је строга, једносмерна и недодирљива. Али када је реч о Јасеновцу, о стотинама хиљада убијених Срба у Независној Држави Хрватској, или о мартовском погрому 2004. године на Косову и Метохији, наступа тишина. Не постоје конференције, не постоје кампање, не постоји морална обавеза да се жртве именују и поштују.
Оно што се данас представља као борба против „говорa мржње“, често се своди на једнострано политичко деловање у коме је српски народ трајно постављен у позицију кривца. Тај наратив је део шире идеолошке матрице која подразумева да Србија мора стално да се правда, извињава и одриче сопственог страдања, како би била „прихватљива“ у очима истих оних структура које никада нису показале спремност на објективност.
