Прочитај ми чланакДок Иран и САД поновно седају за преговарачки сто у Женеви, дипломатски процес одвија се у атмосфери каква није виђена годинама, између наде у постизање договора и реалне могућности великог регионалног рата. Разговори који се воде иза затворених врата све се чешће описују као можда последња прилика за политичко решење пре него што војна логика преузме контролу над кризом.
Паралелно са преговорима убрзано се разрађују војни сценарији, али и политички планови за будућност Ирана у случају дестабилизације режима и могуће америчке интервенције. Иранску делегацију предводи министар спољних послова Абас Аракчи, један од најискуснијих иранских преговарача, који је учествовао и у ранијим нуклеарним споразумима. Уз њега су заменик министра Маџид Такт-Раванчи, правни стручњаци и нуклеарни техничари, што јасно показује да Техеран преговоре не посматра као политички гест, него као сложен стратешки процес. Ирански циљ остаје доследан: потпуно или поступно укидање међународних санкција које годинама оптерећују привреду, уз задржавање права на цивилни нуклеарни програм.
Иранска стратегија темељи се на принципу реципроцитета, свака нуклеарна обавеза мора да буде праћена конкретним економским олакшањем. Америчку делегацију предводе специјални изасланик Стив Виткоф и саветник Беле куће Џаред Кушнер, уз стручњаке за контролу наоружања и националну безбедност. Вашингтон настоји да постигне споразум који би наџивео политичке промене у обе државе. Сједињене Државе инсистирају на дугорочним ограничењима обогаћивања уранијума, строжем међународном надзору и трајном уклањању свих потенцијалних војних димензија програма.
Амерички медији открили су да је америчка страна иранској делегацији представила пет захтева у којима траже од Ирана да се одрекну свог нуклеарног програма који су власти у Техерану претвориле у национални фетиш. Они укључују уништење свих трију нуклеарних локација, Фордов, Натанз и Исфахан, као и предају целокупног обогаћеног уранијума Сједињеним Државама. Такође, амерички захтеви обухватају и потребу да ограничења буду трајна, без временског ограничења, што се разликује од нуклеарног споразума склопљеног 2015. године.
Кључну посредничку улогу поново има Оман. Министар спољних послова Бадр ал-Бусаиди изјавио је да су обе стране показале „невиђену отвореност за креативна решења“, што упућује на чињеницу да ни Вашингтон ни Техеран тренутно не желе отворени сукоб. Ирански председник Масуд Пезешкијан додатно је нагласио да Иран не тежи нуклеарном оружју. Истовремено, Техеран покушава да отвори нову димензију преговора, економску дипломатију. Ирански званичници разматрају модел који би омогућио америчка улагања у енергетски и рударски сектор, укључујући нафту, природни гас и базне метале, слично ограниченом моделу сарадње какав постоји између САД-а и Венецуеле.
Циљ је ублажити санкције и ослободити десетине милијарди долара замрзнуте иранске имовине без формалног политичког пораза. Ирански званичници разматрају и нуђење ширег трговинског споразума Вашингтону како би се избегао рат. Техеран истражује могућности представљања атрактивних инвестиционих прилика америчким компанијама, посебно у енергетском и рударском сектору, који су тренутно под строгим ограничењима. Стратегија се темељи на нуђењу „комерцијалних подстицаја“ америчким интересима путем улагања у експлоатацију нафте и природног гаса, рударска права, те развој базних метала. Иран притом проучава пример Венецуеле, где су упркос политичким напетостима допуштена ограничена америчка улагања у енергетски сектор.
Но, расте и ратна реторика. Председник САД Доналд Трамп није отклонио војну опцију, а унутар његове администрације озбиљно се разматра сценарио према ком би Израел први напао иранска нуклеарна постројења. То би Вашингтону омогућило да у сукоб уђе као савезник, а не као његов иницијатор, што би америчкој јавности било политички прихватљивије. Координисана америчко-израелска операција била би оперативно делотворнија и смањила би ризик неуспеха.
Израелски премијер Бењамин Нетањаху заговара одлучну акцију, упозоравајући да комбинација иранског нуклеарног програма, развоја балистичких пројектила и регионалне мреже проиранских милиција представља егзистенцијалну претњу Израелу. Пентагон, међутим, упозорава на озбиљне последице: могуће исцрпљивање америчких залиха прецизног наоружања у тренутку растућих напетости са Кином, али и готово сигуран ирански одговор нападима на америчке базе и савезнике широм Блиског истока. У Техерану се зато паралелно припрема и сценарио политичког континуитета. Свестан могућности атентата или великог рата, врховни вођа ајатолах Али Хамнеи активирао је план наслеђивања.
Унутар система профилишу се три центра моћи. Први је његов син Моџтаба Хамнеи, који годинама делује из сенке и има снажне везе са Револуционарном гардом, чиме гарантује континуитет система. Други је Али Ларијани, прагматични политичар прихватљив различитим фракцијама власти. Трећи сценарио укључује јачање безбедносно-војног блока предвођеног стратегом Алијем Шамханијем, што би могло да означи трансформацију Исламске Републике из доминантно теократског у отворено милитализован модел власти.
Међутим, кључна грешка многих западних анализа је претпоставка да би промена власти аутоматски значила и крај иранских нуклеарних амбиција. Нуклеарни програм је у Ирану питање националног идентитета и стратешког опстанка. Иранска политичка елита, али и велики део опозиције, гледа га кроз искуство Ирака, Либије и других држава које су одустале од оружја одвраћања, те потом остале рањиве на спољне интервенције. Због тога у Техерану постоји редак политички консензус: Иран може преживети санкције, привредну изолацију, па чак и рат, али не и трајно одрицање од нуклеарног статуса. Управо зато аналитичари упозоравају да би Иран радије ризиковао сукоб са САД-ом него ограничио свој нуклеарни програм; чак и пад власти не би променио амбицију да постане нуклеарна сила.
