Тај дан се слави као Лазарева субота јер се сматра да је тог дана Исус Христос васкрсао Лазара из гроба. Врбица је увек суботом, дан уочи празника Цвети, који је недељу дана пред Васкрс. На Лазареву суботу обичај је да се носе гранчице врбе и тиме симболично представља свечани Исусов улазак у Јерусалим, када су га дочекали поштоваоци.

Догађај Лазаревог васкрсења се, према јеванђељима, догодио у Витанији и увод је у нову веру у васкрсење. Према јеванђелском предању, Христос је стигао у Витанију четири дана после смрти Лазареве, оживео га и дигао га из гроба, па је тај празник познат и као Васкрсење Лазара Четвородневног.

У хришћанству тај празник има значење победе живота над смрћу и на богослужењима се тог дана помињу вољна страдања Христова и васкрснуће Лазарево као јемство за васкрсење свих верника. Васкрсење Лазарево наљутило је првосвештенике и, како каже јеванђелско предање, непосредан је повод за одлуку јудејске скупштине о погубљењу Спаситеља. Према предању, Лазар је, као кипарски архиепископ, живео још 30 година по васкрсењу, проповедајући хришћанство. Православни верници истовремено прослављају и Врбицу која, према канону цркве, почиње службама бдења у навечерје Цветне недеље, свечаног уласка Христовог у Свету земљу.

Врбица је за православне хришћане празник дечје радости, јер је, према јеванђељу, Христос полазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу к мени, јер таквих је царство небеско“.

На тај празник се у православне храмове уносе врбове гране које ту остају до недељне литургије, на Цвети, када се обавља ритуал благосиљања врбе.

Мајке свечано обуку своју децу, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата, а венчиће од врбе на главу и воде их у цркву. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила.

Врбове гране које се потом деле народу, симболизују палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља на уласку у Јерусалим.