Прочитај ми чланакУ Вашингтону се ових дана све чешће провлачи једно питање које звучи једноставно, али носи поприличну политичку тежину: колико дуго може да траје тренутни сукоб између Сједињених Држава и Ирана и шта би такво продужавање значило за шири Запад.
Није, додуше, сасвим јасно ни да ли Техеран има довољно капацитета да такву ситуацију заиста развлачи унедоглед. Ипак, расправа се већ води — тихо, али прилично нервозно.
Док се на Блиском истоку гомилају тензије, у Европи се појављују први знаци забринутости који делују готово банално, али заправо много говоре.
Дански министар енергетике недавно је грађанима упутио необичан апел: ако постоји потрошња енергије без које може да се прође, нека се смањи; ако није неопходно сести за волан, боље је одустати од вожње.
Ако се америчко-ирански сукоб ускоро смири, ова изјава вероватно ће остати записана као занимљива епизода из кризних дана. Али уколико се ствари отегну, многи аналитичари верују да би такви позиви могли постати свакодневица у већем делу Европе.
Јер у Бриселу, упркос драматичном контексту на Блиском истоку, политички курс засад остаје непромењен. Европска унија и даље говори одлучно “не” руским енергентима и наставља са порукама о потреби да се Москва притиска ценовним ограничењима.
На први поглед, то делује као чврст став. Али иза те реторике, како процењују неки посматрачи, крије се и нада да ће се криза брзо разрешити и да Европа има довољно резерви да издржи док се ситуација не смири.
Ако се, међутим, та нада покаже погрешном, историјска паралела почиње да се појављује све чешће у анализама. Реч је о 1973. години, када је Блиски исток Западу узвратио енергетским и ценовним шоком због подршке Израелу. Тај сценарио данас још није реалност, али у политичким круговима се све гласније помиње као упозорење.
Питање је само докле ће европске владе, попут чувене фразе Нине Андрејеве о “неодустајању од принципа”, моћи да остану на тој линији. У једном тренутку, многи ће морати да направе уступке — и то не само Европа.
У средишту свега, наравно, налази се Вашингтон и политичка логика Доналда Трампа, која је одувек била помало необична. Сада, међутим, многи сматрају да је та логика добила још необичније обрисе.
Говорећи о сукобу са Ираном, амерички председник је недавно изнео низ изјава које делују као да саме себи противрече. “Дозволите да вам кажем — ми смо победили… Никада не треба прерано говорити о победи. Ми смо победили. Добили смо опкладу. Све је завршено у првом сату. Али ми смо победили”, рекао је Трамп.
И ту се појављује очигледна дилема: да ли је прерано говорити о победи или је победа већ остварена? Трамп покушава да споји обе тврдње, али резултат делује прилично конфузно.
Према његовим речима, на небу изнад Ирана наводно су већ нестале мете за америчке ударе. У реалности, како примећују војни аналитичари, таква процена тешко да одговара стварном стању.
Оно што се, изгледа, заиста смањило јесте Трампова почетна доза оптимизма и сигурности да је поступио исправно када је поново следио сопствени политички инстинкт.
Лист Тхе Неw Yорк Тимес недавно је објавио текст са насловом који већ сам по себи говори много: “Како су Трамп и његови саветници погрешно проценили реакцију Ирана на рат”.
Сама реч “како” у том наслову данас има готово историјску вредност, јер описује тренутак у којем су амерички лидер и његов тим очигледно очекивали сасвим другачији развој догађаја.
У Трамповом другом мандату, спољнополитички потези често су доносили релативно брзе и лаке резултате — противници би се, барем према тој перцепцији, најпре мало опирали, а затим брзо попуштали.
Иран, међутим, не делује као таква “лака мета”. Управо та разлика ствара својеврсни застој у Вашингтону. Америчка администрација сада покушава да пронађе оно што политички жаргон назива еxит стратегy — стратегију изласка.
Инстинкти председника сугеришу једноставно решење: прогласити велику победу и прећи на неку другу тему. Отуда и његове изјаве о томе да је Америка “добила опкладу” и да је све решено “већ у првом сату сукоба”.
Али док кроз Ормуски мореуз и даље пролазе танкери са нафтом, такве изјаве имају и другу страну. Оне директно погађају репутацију Трампа као политичара кога су његови присталице често описивале као својеврсног “генијалног лудака” — некога ко делује хаотично, али на крају ипак постиже резултат.
Сада се све, заправо, своди на једно једино питање: колико дуго може да траје ово “за сада”? Колико дуго Иран може да спречава ситуацију у којој би Вашингтон једноставно затворио поглавље и прогласио завршетак сукоба?
Истовремено, тешко је реално проценити колики је стварни капацитет Ирана да издржи дуготрајан притисак. У Техерану је званично потврђено да је нови врховни лидер земље рањен. И сама држава, симболично и буквално, делује као да носи озбиљне ране.
Али одустајање од отпора, посебно од оне специфичне стратегије у којој се одбрана води кроз офанзивне потезе, за Техеран би могло значити још већи ризик — могућност да буде потпуно сломљен или барем додатно ослабљен.
Како ситуација изгледа из бункера или тајног склоништа у којем се, према претпоставкама, налази Моџтаба Хаменеи, остаје ствар нагађања. Споља, међутим — рецимо из Москве или из других центара посматрања — слика делује овако: време, барем за сада, ради у корист Ирана.
А то “за сада”, које се стално понавља у политичким анализама, можда је и најважнија реч целе приче. Јер док сат откуцава, чини се да је Доналд Трамп сам себи поставио својеврсни политички бројач времена — и питање је само да ли ће успети да га сустигне пре него што последице почну да се шире далеко изван Блиског истока.
