Ljudi istinski, Božji, sveti, preobraženi, savršeni – ove reči označavaju punoću čovekovog naznačenja u duhovnom razumevanju egzistencije. Od biblijskih reči „I sve beše dobro veoma“ (Post 1,31), preko tavorske svetlosti Preobraženja, do eshatološke realnosti „novog neba i nove zemlje“, hrišćanska vera prepoznaje svet kao svetu tvorevinu.

Многи празници у црквеном календару директно су везани за природу: на Преображење се, по вери, сва природа преображава; на Богојављење се воде освећују; на Васкрс васкрсава цела творевина.

У раној Цркви, браћа и сестре су у храм доносили не само хлеб и вино, већ и маслине, уље, мед, сир, млеко и првине плодова на благослов. Сама реч „треба“ (жртва), сачувана у многим топонимима (Требиње, Требешиње…), означавала је простор освећења и благослова. У Великом требнику налазе се молитве и обреди не само за крштења и венчања, већ и за освећење воде, уља, плодова, дома, пчела, поља, бунара, млина и чак одеће.

Природа као простор богослужења

Аутор се присећа детињства и одлазака са породицом преко власинских планина до цркве Светог Архангела Гаврила. Сусрет са девичанском природом, пој птица, мириси, зелени пропланци – све је то било природно богослужење:
„Како су дивна дела Твоја, Господе – све си премудро створио!“ (Пс 104,24).

То је била „жива екологија“ пре него што се та реч почела користити: чистота тела, одеће, односа према људима, животињама и биљкама. Све је било једно: човек, творевина и Бог.

Исихазам – тиха екотеологија

Од раних дана хришћанства, многи људи су тежили тихом, молитвеном животу у складу са природом – исихазму.

Исихија значи молитвено тиховање,

Икос (дом, кућа) повезује појмове екологије и економије – човек је домаћин у Божјем дому, Природи.

Исихасти живе у пећинама, келијама, колибама од природних материјала, уз минималну храну, бавећи се рукодељем, негом болесних, саосећањем према свакој твари. Њихов живот представља примену екологије у најдубљем духовном смислу.

Сличне форме налазимо у суфијским текијама, зен вртовима, ашрамима и код северноамеричких Индијанаца.

Пост, тишина и срце

Пост (нистia, sawm, upos) у различитим духовним традицијама значи не само уздржање од хране, већ мировање, очишћење и приближавање себи и Богу. Исихасти уз пост и псалмопојање практикују и молитву усредсређену на срце, доживљавајући таворску светлост као знак обожења човека.

Светлосна екологија срца

Срце је у средишту духовне екологије: први пад је био разбијање јединства човека са Богом и природом; очишћено срце поново се сједињује са свим створеним. Свети Исак Сиријски пише:

„Чистота, да укратко кажемо, то је срце које милује сваку тварну природу… Распламсавање човековог срца због васцеле творевине – и због човека, и због птица, и због животиња, и због демона и због сваке твари… Он се и за природу гмизаваца моли с великом жалошћу, каква се прекомерно побуђује у његовом срцу будући да се у томе уподобио Богу.“

Закључак

Исихастичка екотеологија није модерни еколошки покрет, већ дубока духовна пракса – начин живота у коме су човек, природа и Бог у хармонији. То је светлосна екологија срца, која лечи и човека и творевину.

Горан Арсић, „Исихастичка екотеологија“, у: Исламске информативне новине „Препород“, год. LV, број 1289/90, 1. август 2025, стр. 40.

Izvor: Srbin info

Oznake: Ekologija, otac goran arsić, teologija