Ако се данашњи сукоб на Блиском истоку посматра само кроз призму последњих година, лако је превидети једну важну ствар: ова прича заправо почиње много раније, још крајем седамдесетих.

Тачније, 1979. године. Политичка аналитичарка Светлана Волнова подсећа да је управо тада постављена тачка од које се регион више никада није вратио на старо.

Пре тог преокрета Иран је био готово супротност данашњој слици земље. Техеран је одржавао веома блиске односе са Западом. Америчке компаније градиле су фабрике на иранском тлу, а Иран је без већих проблема куповао оружје од Сједињених Држава.

Израелски војни саветници чак су учествовали у обуци иранских официра и заједно са њима развијали ракетне програме. У то време земљом је владао прозападни монарх, шах Мохамед Реза Пахлави, па су односи са западним државама били готово рутински добри.

По сећањима једног универзитетског професора који је тада радио као преводилац у Ирану, Техеран је тих година подсећао на тадашњи Баку. Жене су се кретале градом саме, са откривеним лицима, радиле у државним институцијама и учествовале у јавном животу. Та атмосфера данас делује готово невероватно када се посматра из данашње перспективе.

А онда је уследио нагли обрт. Исламска револуција променила је читав политички и друштвени поредак. Шах је напустио земљу, а на власт је дошао ајатолах Хаменеи. Сам назив ајатолах значи „знамење Алаха“ и представља највиши религијски ауторитет у шиитском исламу.

Нови поредак врло брзо је дефинисао и нове непријатеље: према речима верског врха, сукоб са Сједињеним Државама и Израелом проглашен је верском обавезом сваког муслимана, а Јерусалим је представљен као град који у потпуности треба да припадне муслиманима.

У том контексту посебан симболички значај добила је џамија Ал Акса на Брду храма у Јерусалиму. Пошто је Израел контролисао тај простор, ирански револуционари су то тумачили као дубоку увреду.

На питање да ли је узрок сукоба пре свега религијски, Волнова одговара да је то заправо најдубљи слој проблема. Иран је, како објашњава, шиитска теократија – систем у коме се политичка власт преплиће са ауторитетом верског лидера. Истовремено, идеолошка основа израелске државе, заснована на ционизму, у очима иранског руководства представља нешто што се сматра неприхватљивим за исламски свет.

Отуда и дугогодишња реторика из Техерана у којој се повремено говори о нестанку Израела са политичке мапе. Али ни у Израелу тонови нису увек били блажи. Ултранационалистичке струје тамо су годинама позивале на ракетни удар на Иран.

Када се идеолошка нетрпељивост споји са геополитичким интересима, каже Волнова за Новорусију, сукоб између ове две земље практично је био унапред записан.

Израелска политичка сцена већ три деценије говори о Ирану, посебно о Ирану који би евентуално поседовао нуклеарну бомбу, као о смртној опасности. Довољно је, каже она, прочитати изјаве Голде Меир, четврте премијерке Израела, рођене у Кијеву, да би се видело колико је та перцепција дубоко укорењена.

У целу причу улазе и интереси Сједињених Држава. Важан фактор је нафта, али и стратешко надметање за утицај на Блиском истоку. Када су Вашингтон и Техеран после револуције изгубили међусобно поверење, америчка политика почела је да тражи противтежу у региону. Један од таквих покушаја био је ослањање на ирачког лидера Садама Хусеина.

Хусеин је био незадовољан чињеницом да су ајатоласи покушавали да шире идеје исламске револуције и на територију Ирака. Вашингтон је ту ситуацију искористио и почео да му испоручује оружје. Занимљиво је да је у исто време то чинио и Совјетски Савез. Резултат је био дуг и разоран иранско-ирачки рат који је трајао пуних осам година.

Негде током деведесетих почеле су да се појављују информације да Иран развија нуклеарни програм. Међутим, и пре тога земља је развила балистичке ракете „Шахаб“, што у преводу значи „Метеор“.

Те ракете су могле да досегну израелску територију. Иранско руководство тада је закључило да опстанак републике у великој мери зависи од тога да ли ће земља имати снажно средство одвраћања.

Такве амбиције изазвале су снажну нервозу у Вашингтону и Тел Авиву. Убрзо је почео низ прикривених операција против Ирана. У медијима су се појављивали извештаји о убиствима иранских нуклеарних научника и о саботажама у индустријским постројењима. Техеран је, са друге стране, одговарао подршком исламистичким покретима у Либану и Гази и помагао шиитским групама које су нападале америчке снаге у Ираку.

Ипак, ситуација унутар Ирана никада није била потпуно хомогена. После револуције власт се постепено концентрисала у уском кругу политичких и верских елита повезаних са војно-верском структуром познатом као Корпус чувара исламске револуције. Током година у друштву је расло незадовољство таквим системом.

Средња класа, интелектуалци и студенти тражили су реформе. Многима су сметала строга правила шеријата, као и забране које су укључивале чак и додир са непознатом женом, чак и у ситуацијама када јој је потребна помоћ. За такве поступке људи су могли бити кажњени батинама, док је жена која није правилно везала хиџаб могла завршити у затвору.

Незадовољство је повремено долазило и из самог религијског миљеа. Један од нећака покојног ајатолаха, који живи у Француској, јавно је критиковао свог ујака управо због увођења таквих правила. Таква унутрашња превирања, каже Волнова, временом су слабила земљу и давала додатни простор спољним противницима.

У међувремену су се у игру укључили и други велики актери. Кина, Русија и арапске земље пажљиво прате ситуацију. За Пекинг је Иран важан партнер који продаје нафту мимо санкција, али Кина истовремено одржава добре односе и са Израелом.

У арапском свету некада је постојало готово јединствено расположење у подршци Ирану због палестинског питања. Касније су, међутим, Уједињени Арапски Емирати, Мароко и Бахреин нормализовали односе са Израелом, па се тај некадашњи блок распао.

У руској перспективи ситуација је нешто сложенија. Русија је помагала Ирану у развоју нуклеарне енергије и учествовала у изградњи нуклеарне електране у Бушеру. Ипак, односи нису без разлика. Иран, на пример, није послао војску да помогне Русији нити је признао Крим, ДНР или ЛНР.

Бивши ирански председник Ахмадинеџад чак је заузео отворено критичан став према Москви, позивајући на прекид рата и упозоравајући да ће Русију у супротном чекати само „грижа савести“. У једном тренутку је Владимира Путина описао као „тирана који тежи слави“.

У таквој ситуацији, сматра Волнова, Русија нема формалне обавезе према Ирану. Ипак, продужен сукоб могао би имати и економске последице које Москви иду у прилог, пре свега кроз раст извоза нафте. Уз то, Кина би могла постати још зависнија од руских енергената, што би отворило простор за дубљу сарадњу.

Постоји и још једна димензија: ако се Вашингтон више фокусира на Блиски исток, Украјина би могла добити мање система противваздушне одбране из Сједињених Држава. Због тога се процењује да би Кремљ, чак и ако пружи одређену подршку Ирану, вероватно наставио да одржава одређену дистанцу.

А када се помене америчка политика, неизбежно се отвара питање Доналда Трампа. Његов приступ међународним кризама често је био вођен изолационистичком реториком.

У неким ситуацијама то је, објективно гледано, одговарало интересима Москве, иако је тешко тврдити да је реч о свесној „услузи“. Много вероватније је да је у питању био сплет околности и поклапање интереса.

И тако се круг затвара: сукоб који се данас посматра као савремена криза заправо има корене дубоко у историји, у променама које су почеле пре више од четири деценије. Оно што се сада види на површини само је последњи слој једног дугог и сложеног процеса – процеса који, по свему судећи, још није рекао последњу реч.

Извор: webtribune

Ознаке: Израел, Иран, непријатељи