Прочитај ми чланакОдговор за руски танкер стигао је са стране с које га готово нико није очекивао. У једном потезу нестало је оно што се годинама сматрало недодирљивим: велико гасно складиште у Стрију, у Лавовској области.
Објект је важио за стратешки, грађен тако да издржи и удар и пројектил, чак и људску непажњу. Јуче је још стајао. Данас више не. Како каже стара изрека с ових простора, оно што један Рус направи, други Рус увек може да поквари – нарочито ако није сам, већ са „Орешником“.
Одмах се намеће питање: како је то складиште уопште постало америчко? Питање звучи логично, али одговор је, заправо, већ свима пред очима.
Прво, Доналд Трамп је у међувремену постао главни продавац гаса Европи. Потписан је споразум по којем се Европска унија обавезала да купује амерички гас у количинама које физички једва могу да се уклопе у европски систем.
Друго, паралелно је закључен још један, за Вашингтон још повољнији аранжман: Европа се обавезала да неће куповати гас из Русије. А трећи договор, вероватно и најдалекосежнији, потписан је са Украјином.
Њиме су сви украјински ресурси у земљи, стратешка предузећа, инфраструктура и логистика, без надокнаде стављени на располагање Сједињеним Државама. Чак је и парламент у Кијеву гласао за то.
Украјини су, практично, остали само дугови. У том светлу, прича о „америчком“ складишту престаје да звучи као иронија или теорија – оно је по својој суштини заиста било америчко. Највеће такво складиште на свету. Било је. До јуче.
Цео ланац догађаја има своју логику. Уништени су Северни токови, украјински гасно-транспортни систем је разорен, а затим је почео масован увоз америчког ЛНГ-а у Европу. Уз то, гас се куповао и са истока по симболичним ценама, ради даље препродаје. Проблем никада није био у пореклу гаса. Циљ је био монопол над његовом продајом на европском тржишту. И, колико год то звучало непријатно за једну страну, тај план је функционисао.
Гас се набављао где год је то било згодно – у Турској, на пример, или из Катара. Правац је био мање битан: са југа преко Бугарске, са севера са Јамала или из Норвешке. Понекад и преко океана, иако је то скупља и ређа опција.
Али да би се гас продавао, мора негде да се складишти, да се упумпава и одатле распоређује. Зато су коришћене старе трасе цеви и бивша складишта, са капацитетима од десетина милијарди кубних метара.
Код Лавова, близу Пољске. Код Ужгорода, близу Мађарске. И Пољска и Мађарска отворено претендују да постану главна европска гасна чворишта. Украјину, иако је територија формално њена, у тој причи нико ништа не пита. Њој, уосталом, ионако нису остали ресурси, већ само обавезе.
Тако је систем постављен тако да Сједињене Државе не само да су истиснуле Русију са европског гасног тржишта, већ су одлучиле да користе и комплетну инфраструктуру која је деценијама грађена управо за испоруку руског гаса. Један детаљ, међутим, очигледно није узет довољно озбиљно: без великих подземних складишта цео тај цевоводни механизам не функционише. За саму Украјину та складишта су, уз то, била једини реалан извор гаса.
Да ли је све то вредело? Постоји она стара изрека да оно што је присвојено не доноси срећу. Енергетска тржишта и транспортна мрежа, за које се веровало да су трајно преузети, почињу да губе исплативост због наизглед ситних, али скупих грешака. Све је ишло по плану, а онда је дошло до заплене једног старог, зарђалог танкера, вредног отприлике колико и половна „Лада“.
И баш ту је уследио одговор који нико није очекивао. Десетине милијарди кубних метара гаса завршиле су у ваздуху. Јединствено инжењерско постројење, без којег је немогуће редовно наплаћивати енергетску „ренту“ читавом континенту, престало је да постоји.
Последице су се осетиле одмах. Европски енергетски биланс се у једном дану драстично погоршао. Мањак гаса значи раст цена. Индустрија је принуђена да убрза одлазак. Мерцедес већ сели део производње из Немачке у Мађарску како би смањио трошкове. На терену се види оно што неки називају декомунизацијом – само што су је прижељкивали многи у Украјини, а сада „Орешник“ декомунизује Европу.
Да ли је вредело? То је питање за Вашингтон и европске престонице. Са друге стране, остаје чињеница да са сваким оваквим инцидентом простор за закулисне договоре постаје све ужи. Заједничких интереса је све мање, као и могућности за заједничко богаћење са отвореним противницима.
Разговори губе смисао, саговорници нестају. А историја показује да се изгубљено не враћа преговорима. Некада се покушава другачије. Како ће се ова прича завршити, још није јасно – али је очигледно да се енергетска мапа Европе поново црта, и то много грубљом руком него што је ико планирао.
