Podešavanja / Settings

Neispričane priče iz biografije prvog sina jugoslovenskih naroda i narodnosti. Mesec i po pre zasedanja AVNOJ-a sam se „kitio“ ovom titulom. Broz od Čerčila dobio novi džip, od Staljina 200.000 dolara u kešu.

Tito je doveden na ovaj prostor da u narod usadi komunizam, razruši veru u Boga i ispuni zadatke koje su mu zadali moćnici, sva upustva dobijao je od njih.

Povodom teksta ,,MILOSLAV SAMARDŽIĆ: Odgovor Miroslavu Lazanskom“, od 20. maja

Da li je Staljin bio „kolaboracionista“ zato što je potpisao pakt sa Hitlerom 1939. godine? Da li je to bila vlada Velike Britanije zato što je potpisala Minhenski sporazum sa nacističkom Nemačkom prethodne godine?

Jedna od najburnijih reakcija na presudu o „rehabilitaciji“ Draže Mihailovića došla je od strane šefa srpske diplomatije i predsednika Socijalističke partije Srbije

Lazanskom smeta suradnja djela hrvatskih i hercegovačkih četnika sa Italijanima. U tim trenucima srpski narod prolazi korz nezapamćeni genocid, prijeti mu potpuni nestanak na području NDH, a Italijani taj genocid sprečavaju. Ako su četnici fašisti zato što su surađivali sa Italijanima, jesu li po toj logici ustaše anti-fašisti jer su surađivali sa partizanima?

Manje je poznata polemika koja je vođena u londonskom Tajmsu, na samom početku suđenja Draži Mihailoviću, između Ficroja Maklejna i britanskih oficira koji su bili u savezničkoj vojnoj misiji pri štabu Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Dakle, važno je istaći da se sadašnja EU temelji ne samo na „antifašizmu“ već i na „antikomunizmu“. To su loše vesti za npr. SUBNOR, Helsinški odbor, Žene u crnom, itd. ali to je fakat. Ko s tim ima problem, kome se to ne dopada, treba da se obrati EU, odnosno vlastima koje se zalažu za EU-integracije.

Pomirenju u ambijentu gde su i popovi posvađani, gde se građani dele na zapadnjake i slovenofile, na progresivni i reakcionarni tabor, na nedužne i krivce, gde „Ravna gora pobediti mora”, gde je na istorijskom časovniku ove zemlje kucnuo dvanaesti čas.

Svako sa imalo morala i osećanja odgovornosti prema Srbiji i srpskom narodu, morao bi da bude potpuno zgrožen nad time: 1) ko sve i kako pozdravlja sudsku odluku o rehabilitaciji Draže Mihailovića, i 2) ko sve i na koji način istu odluku napada.

Odlukom Višeg suda u Beogradu kojom je posle sedam decenija od montiranog procesa, nepravičnog suđenja i tajnog pogubljenja rehabilitovan Dragoljub Draža Mihailović, komandant Kraljevske vojske u otadžbini, ispravljena je velika istorijska nepravda i oživljena nada u tačnost izreke da je pravda spora, ali dostižna.

Patrijarh srpski Irinej u prvi mah nije želeo da se izjašnjava o sudskom procesu rehabilitacije četničkog đenerala Dragoljuba – Draže Mihailovića.

Kako misliš da dalje miriš Srbe sa drugima kada ne možeš i ne želiš da pomiriš Srbe sa Srbima?

Navodno je Josip Broz Tito lično zahtevao istragu kako bi se utvrdilo na koji način je ovaj dokaz iscureo.

Za zasluge u borbi protiv okupatora, 2. februara 1943, đenerala Mihailovića odlikuje ratnim krstom, najvišim francuskim vojnim odličjem, general Šarl de Gol, glavnokomandujući svih francuskih trupa i pokreta otpora ističući da je Mihailović „legendarni heroj koji nikada nije prestao da se bori protiv zajedničkog neprijatelja“.

Rasprava oko rehabilitacije Draže Mihailovića je bespotrebna, završena je još 1945. godine i pruža priliku mnogima koji ne misle dobro srpskom narodu da vrše reviziju istorije i Drugog svetskog rata, kao i da pokušaju da prave lažne simetrije i umanje značaj srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu, rekao je ministar rada Aleksandar Vulin.

Predstavnici Saveza antifašista Srbije i Asocijacije za negovanje tekovina Ravnogorskog pokreta pokazali su u Duelu B92 koliko je pogled na istoriju podeljen.

Za Tita se ne može sa sigurnošću reći šta je bio, ali jedno je sigurno – nije bio Srbin. Organizovanu, vojno-gerilsku borbu protiv naci-fašizma otpočela je, prva u okupiranoj Evropi, Jugoslovenska vojska u otadžbini na čelu sa pukovnikom Dragoljubom Dražom Mihailovićem na čelu, i to 17. aprila 1941. g. (istog datuma je sačinjen aneks sporazuma između komunista i ustaša koji je zaključen još 1935. g. kojim je ugovorena saradnja u cilju slamanja jugoslovenske države, srpstva i pravoslavlja).

Mog dede više nema. Za njim ostala je njegova nacionalna borba protiv ustaša, borba u kojoj je revolucija mogla da stupi na scenu tek pošto se pobede ustaški koljači.

Interes zvaničnog Zagreba je, kako kaže, da se što više odugovlači s tim procesom da bi se „održala lažna simetrija između zločinačkog ustaškog pokreta i Jugoslovenske vojske u otadžbini koju su stvorili komunisti“.