Pročitaj mi članak
Поводом текста ,,МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ: Одговор Мирославу Лазанском“, од 20. маја
Помиритељ Срба, партизана и четника, и пре уважених професора Чавошког и Антића, напокон се појавио у Србији. То је уважени господин Милослав Самарџић, књижевник и публициста из Крагујевца. Он је првоборац националног помирења код Срба и није праведно заборавити га у ово време разних рехабилитација. Јер, док су сви остали били комунисти и титоисти и градили каријере у оној ненародној и тоталитарној СФРЈ, па тек после „прогледали“, г. Милослав је пре свих њих дигао свој глас за четнике, а штафету, наравно не Титову, сада преузеше други.
И нико сада да г. Милославу за тај минули рад ода и дужно признање. Да му се барем додели национална пензија, када је већ имају певачи народне музике. Не, он је заборављен, а први је, и за сада једини, од чланова Друштва књижевника Србије имао разговоре са 50 живих четника. Стварно није лепо, ни праведно. И управо зато што је г. Милослав један конзистентан човек и пишем ове редове.
О АУТОРУ
Мирослав Лазански је започео новинарску каријеру, прво у „Полет-у“, касније у „Вјеснику“, „Старту“, „Данасу“, „Политици експрес“, „НИН-у“, „Вечерњим новостима“.
Данас ради у „Политици“. Извештавао из Сирије и ратова у Авганистану, Чеченији, Конгу, Ираку, Ирану, Либану, Јемену и Либији…
Интервјуисао два врховна команданта НАТО-а, три маршала СССР, шефове КГБ-а, КХАД-а, педесетак министара одбране и начелника генералштаба светских армија, између осталог начелнике генералштаба руске, кинеске и јапанске армије.
Наиме, не знам да ли ће му се посрећити да му партизани и њихови потомци и поверују. А ови други, четници и њихови потомци, му, наравно, верују у све што напише. Заправо, када боље размислим, тешко је баш у све и поверовати уваженом господину Самарџићу, ако је једна од његових теза да су „на Неретви четници победили партизане”, да је „Павелић тражио од Тита само да не дозволи да Срби преузму контролу у КПЈ и имаће сву његову потпору“. Јер, Павелића је интересовало ко ће за време Другог светског рата, а можда и после 1945. имати контролу у КПЈ, а Тита је занимала „потпора“ Павелића? Можда је и Черчила занимала „потпора“ Павелића?
Пише г. Самарџић „да постоји барем пет немачких докумената да су се усташка Црна легија под командом Францетића и Прва и Друга пролетерска бригада под командом Коче Поповића марта и априла 1942. бориле раме уз раме против четника мајора Јездимира Дангића и капетана Драгослава Рачића у источној Босни и да су усташе при томе редовно снабдевале партизане муницијом“.
Термин „барем пет немачких докумената“ захтева детаље, који су то документи? Г. Самарџић их не наводи. Бавити се озбиљно овом темом, а користити термин „барем пет немачких докумената”, на шта то личи? Како се садашња дебата о прошлости тиче и наше садашњости, ипак је не можемо препустити само историчарима, јер је сасвим могуће да се историја јучерашњице придружује политици данашњице.
Утолико делимично морам да ревидирам свој ранији став „да историју треба препустити само историчарима“. Јер, има оваквих и онаквих историчара. Мене су историју учили Фердо Чулиновић и Богдан Кризман. Не знам ко је г. Самарџића учио историју, али историјске чињенице не би смеле да се релативизују или игноришу. Пошто историја не трпи грешке унедоглед…
Г. Самарџић тврди да се никада није десило да се „четници и усташе заједно боре против партизана“. Шта је онда била Неретва? Сарадња Вермахта и четника видљива је и у извештају штаба генерала Лера од 11. новембра 1944. упућеног штабу групе армија „Ф“ генерала Вајкса: „Група Марковић, (четнички Косовски корпус под командом Живојина Марковића, пр. М. Л,) у споразуму са немачком војском осигурава одсек Митровица – Рашка – Нови Пазар, а да генерал Трифуновић с око 10.000 четника креће упоредо с активним борбеним дејствима на немачкој страни и да му је циљ Фоча.“ То је ратни дневник групе армија „Е“, оригинал се налази у Националном архиву у Вашингтону, а филмована копија у Војном архиву у Београду, под ознаком NAV-N-T-311, r. 190.
Самарџић тврди да „априла 1941. војска није капитулирала, да је то била немачка пропаганда коју су касније комунисти прихватили, јер је генерал Калафатовић био заробљеник и његов потпис је зато био неважећи“. Волео бих да је г. Самарџић у праву, али није. Јер, капитулација јесте највеће понижење за један народ и државу. Из немачких извештаја се види да су немачке трупе 16. априла 1941. заузеле Сарајево и његову околину, где су заробиле нека одељења Врховне команде. По међународном праву правна способност опуномоћеника Врховне команде самим чином заробљавања била је угашена, па акт о „примирју“ не би требало да има било какву правну вредност.
Осим тога, опуномоћеници Врховне команде нису имали право да закључе уговор о примирју, јер је то спадало у искључиву надлежност владе. Но, у акту бр. 1315, од 14. априла 1941. краљ поставља на дужност начелника штаба Врховне команде генерала Данила Калафатовића, а председник владе, односно Министарског савета, генерал Душан Симовић том приликом писмено обавештава генерала Калафатовића да га „Краљевска влада овлашћује да од Немаца затражи примирје и да ће Краљевска влада примити одлуке генерала Калафатовића као своје“ (Изјава Михе Крека Хоптнеру: ,,Краљ Петар Други је 13. априла сазнао од Симовића да ће војска капитулирати”, King Petar II, Kings Heritage стр. 83, записници седница владе 12. и 13. април, архива Колумбија универзитета). Из садржаја 18 одредби уговора о „примирју“ свако онај ко је интелектуално и морално поштен видеће да је то диктат о безусловној капитулацији југословенске војске, уз разоружавање и одвођење у заробљеништво.
(Политика)
