Pročitaj mi članak
Укидање пресуде Драгољубу Дражи Михаиловићу – по којој се он има сматрати неосуђиваним и коме су тако враћена грађанска права „одузета у политичко-идеолошком поступку“ – изазвало је не мању пажњу од спорног суђења које је одржано 1946. године и о коме је нашироко писано. Међутим, мање је позната полемика која је вођена у лондонском Тајмсу, на самом почетку суђења Дражи Михаиловићу, између Фицроја Маклејна и британских официра који су били у савезничкој војној мисији при штабу Врховне команде Југословенске војске у отаџбини.
Винстон Черчил, британски премијер, лично је одредио бригадног генерала Фицроја Маклејна за шефа савезничке војне мисије која је у Врховни штаб Народноослободилачке војске стигла септембра 1943. године. Маклејн, дипломац са Кембриџа, био је добар познавалац комунизма јер је већ као двадесетшестогодишњак службовао у СССР-у од 1937. до 1939. године као трећи, а потом као други секретар Британске амбасаде у Москви. Познати југословенски дипломата Владимир Велебит се у својим „Сећањима”, описујући Маклејна, не без разлога, упитао како је један западни дипломата могао несметано да путује по централним деловима СССР-а који су у то време били забрањена зона.
Врло брзо потом, већ 6. новембра 1943. године Маклејн је написао чувени политички извештај који је „деловао као највећа бомба“ и на коме је Черчил власторучно забележио „изванредно занимљиво“. Елизабет Баркер – шеф Балканског одељења Political Warfare Executive од 1942. до 1945. године (секција СОЕ која је водила британску пропаганду) – казала је да је овај Маклејнов извештај „дао снажан замах покрету који је ишао за одбацивањем Михаиловића“. Маклејнов извештај „бомба“, тврди Хедер Вилијамс, јесте „вероватно најутицајнији документ који је сачинио иједан британски официр у Југославији током рата“.
Маклејн је у овом свом извештају, поред осталог, рекао да „партизани имају свесрдну помоћ од цивилног становништва“ да се „дивљачке репресије од непријатеља не узимају Ш…Ћ у обзир“, јер и „сви партизани деле исте опасности и сви су безобзирни према смрти“. У том смислу Маклејн наводи и речи Лоренса од Арабије када је писао о побуни Арапа:
„Ми смо задобили покрајину кад смо учили цивиле у њој да умру за наш идеал слободе“.
Тврдио је да је партизанска политика „конструктивна пре него деструктивна“ и да је „ван дискусије да може бити повратка на стари поредак“.
О Дражи каже да се „можда може одрицати да је он лично учествовао у колаборацији са Осовином, али он не може порицати отворену и активну колаборацију многих његових главних команданата за које постоји необорива документација“, додајући да „ако се Дража одрекне само најноторнијих колаборатера међу својим командантима, то би значило да он остаје без икаквих снага којима би располагао“.
У завршном делу Маклејн је недвосмислен и каже да се партизани „боре против Немаца, док четници или потпомажу Немце или ништа не раде“.
Плашећи се да због подршке Михаиловићу партизане не отера, јер би могли да „закључе да је СССР њихов једини пријатељ“, Маклејн објашњава:
„Ако бисмо ми одбацили Михаиловића и у исто време знатно повећали нашу материјалну помоћ партизанима, тиме бисмо не само подржали југословенски допринос савезничком ратном напору, већ би такође требало да поставимо англо-југословенске односе на постојанијој основи, што би много допринело консолидовању нашег положаја на Балкану после рата“. Под овим околностима, каже Маклејн, „моје препоруке су следеће:
1. да престане помоћ Михаиловићу; 2. да се наша помоћ партизанима знатно појача“.
Форин офис је по објављивању Маклејновог извештаја тражио од Министарства рата да бригадни генерал Чарлс Даглас Армстронг, који је био у Дражином штабу – са такође становитим руским искуством јер се 1919. године борио против бољшевика у северној Русији, када је и одликован Војним крстом за храброст – одговори на нека питања која су произилазила из Маклејновог извештаја.
Армстронг је у извештају од 14. новембра 1943. године, поред осталог, навео да „Михаиловић мисли једино како да савлада партизане и да спречи њихов улазак у Србију“.
Дан касније, 15. новембра 1943. године, генерал Армстронг је Дражи упутио оштар протест у коме, поред осталог, каже:
„Откако сам додељен Вашем штабу никад нисам од Вас добио ниједан драговољан предлог или план за извршавање војних операција ка истоку, то јест у Србији. Стално сте заузети проблемима партизана, муслимана и усташа Ш…Ћ Изгледа да сте се сасвим задубили у ову унутрашњу борбу на велику штету југословенског доприноса ратном напору Уједињених нација“.
Даглас Хауард, начелник Јужног одељења Форин офиса, у свом коментару Маклејновог извештаја од 17. новембра је рекао да се „уздржава од поновљене оптужбе да су Михаиловић и четници у уској повезаности с Немцима“, истовремено изражавајући сумњу да је у британском „дугорочном интересу да помажемо партизане да добију контролу над целом Југославијом“, јер Михаиловић „чува своје снаге како би спасао Србију од комунизма“ и „као што нам кажу наши официри за везу, он представља осећања највећег дела Срба“ те да би било врло „погрешно са наше стране да наметнемо партизане Србији“.
Истог дана сер Орме Сарџет, стални подсекретар Форин офиса, пише у свом коментару да предлози Маклејна „о одбацивању Михаиловића и форсирању партизана воде у комунистичку диктатуру“ и да најбоље што би Британија могла да уради „јесте солуција компромиса којом би Југославија била подељена на две независне државе; једна комунистичка која би укључила Босну и Хрватску и друга састављена од раније Србије, која би била Ш…Ћ монархистичка“, додајући да „сила која данас цепа Југославију јесте Михаиловић, који је великосрбин, а који је више заинтересован да рестаурира Србију за Србе, него Југославију за Југословене“.
Дакле, Маклејн у септембру одлази у Титов штаб а већ почетком октобра пише извештај који ће оставити дубок утисак на Черчила, који ће крајем децембра исте године на Техеранској конференцији (28. новембар – 1. децембар), излажући британске ставове, поред осталог, рећи „да партизанске снаге држе на Балкану ништа мање него двадесет и једну немачку дивизију“, да Тито „много више доприноси савезничкој ствари од четника под Михаиловићем“ и да је несумњиво да би било „врло корисно потпомогнути га шаљући му материјал и организујући герилске акције“. Британски премијер је оставио забележено да му је и Стаљин казао да је „апсолутан присталица давања помоћи партизанима“.
Ентони Идн, министар иностраних послова у Черчиловој влади, обавестио је на седници ратног кабинета 28. децембра 1943. године кабинет да је примио телеграм британског амбасадора при југословенској влади у коме он износи став „да би требало одмах да прекинемо са генералом Михаиловићем“ додајући да је обавестио амбасадора да је „спреман да препоручи овај став ратном кабинету али да он мора да има доказе да генерал Михаиловић сарађује са непријатељем чак и уколико би ти докази били такве природе да не би могли да буду јавно објављени“. На седници од 3. јануара 1944. године Идн је саопштио кабинету да „доказе по овом питању припрема СОЕ“.
Седам дана касније Идн, у меморандуму од 10. јануара 1944. године, пише:
„Раскид са Михаиловићем ће сигурно привући велику пажњу и постоји опасност да ће он бити представљен као да смо га ми жртвовали како бисмо удовољили совјетској влади“.
Две године касније нема никаквих дилема код Британаца када је реч о Дражи Михаиловићу – дете сунца постало је наказа из снова.
У извештају послатом Форин офису 15. марта 1946. године, два дана након хапшења генерала Драже Михаиловића, енглески амбасадор у Београду Ралф Стивенсон је, поред осталог, написао да је Михаиловић био „легендарно чудовиште које симболизује реакцију, тиранију и српски партикуларизам“.
Суђење начелнику Штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини започело је 10. јуна и трајало је до 15. јула 1946. године.
Сутрадан по почетку суђења Фицрој Маклејн је објавио врло опширан текст у Тајмсу (Brigadier F. H. R. Maclean, M. P, Tito and Mihailovitch – Reasons for British policy in Yugoslavia – Resistance to Germans the Test, The Times, London, 11. 06. 1946, str. 5), који прегнантно презентује британске разлоге и политику напуштања Михаиловића и окретања ка Титу, без обзира што су од почетка поуздано знали да је Тито комуниста.
Маклејн у тексту напомиње да се уздржавао од јавног учествовања у оваквим расправама због његове „неповезаности са читавом овом фазом британске политике“, али да је сада „дошло време да поднесе извештај о околностима које су пратиле промене британске политике“.
У том свом „извештају“ за Тајмс Маклејн каже да су се све до његовог доласка у Титов штаб 1943. године „приче о југословенском отпору које су долазиле у спољни свет, скоро искључиво односиле на генерала Михаиловића и његове четнике. То није било изненађујуће, пошто је југословенска пропагандна машина у овој земљи била у рукама југословенске краљевске владе, чије је одушевљење Михаиловићем било једино једнако њиховом непријатељству према Титу. До краја 1943. године Би-Би-Си практично ниједном није споменуо ни Тита ни партизане. И поред ове завере ћутања, гласине о партизанским јуначким делима допрле су у ову земљу и истовремено су почеле да се рађају сумње у истинитост легендарних подухвата Михаиловића“.
Напомињући да је његов задатак био да утврди величину и делотворност партизанског покрета и да да препоруке за његово интензивирање, Маклејн тврди да „британску владу није занимало да успоставља границе ширења комунистичког утицаја у источној Европи“ и да је његов посао био да открије „ко наноси највише штете Немцима“ и да је „политика била од споредног значаја“.
Извор: Данас.рс – Лука Мичета
