Pročitaj mi članak
Мог деде више нема. За њим остала је његова национална борба против усташа, борба у којој је револуција могла да ступи на сцену тек пошто се победе усташки кољачи.
За њим, из те борбе никло не остаје само погубно семе Југославије које су нам посејали потомци Великог Вожда него и поштовање за све оне који су своје животе дали у борби за слободу, остаје љубав према Отаџбини и реду и свест да многи од оних који у данима прославе Велике Победе говоре о „антифашизму“ нису ништа друго до издајничка пета колона коју је антифашист Стево Лапчевић презирао више од најцрњих усташких и немачких крвника
Moj деда је рођен петог маја 1925. године у маленом српском селу Бишћанову на Банији – Глина. На самом почетку рата 1941. усташе су на Купи заклале дединог оца, прадеду Милутина (рођен 1897. године), тако да је прабаба Даница (рођена 1904. године) била принуђена да се кроз шпалире усташких кама и немачких бајонета пробија сама, са још двоје знатно млађе деце Милком и Ђуром који су, као и највећи део Срба Крајишника који нису могли да добију заштиту од Италијана, одрастали у збеговима по Банији, Лици и Босни.
Са непуних 16 година мој деда је отишао у, на Банији једини постојећи покрет отпора, партизански. (До краја рата, четнички покрет никада неће настати на овом подручју.) У почетку је био припадник Народне војске, тачније омање јединице „Матија Губец“, а потом Треће банијске ударне бригаде, односно Седме дивизије.
Ратни пут започео је на родној Банији, одакле је прелазио у Бихаћку и Цазинску Крајину, Босну, Подравину и Славонију, да би крај ратних дејстава дочекао у Трсту.
Син Шамарице
Првог усташког војника којег је видео да је убио усмртио је у првој години рата, како је увек говорио, без сажаљења и самилости. До краја сукоба у којем је чувајући своју главу, по добром старом српском обичају, светио просуту крв свог народа и оца Милутина, од његових руку палших усташа било је много више. Као храбар и пожртвован војник, већ 1942. године постао је део својевсрних партизанских „тројки“ задужених да по банијским селима хватају живе језике и убијају усташке официре на отсуству.
О борбама које је на Банији водила Трећа ударна бригада, писао је 1969. године у књизи „Синови Шамарице“ Јово Боројевић. У списку бораца, на страни 199. налази се и име Стева Лапчевића.
У евиденцију НОВ-а уписан је 10. марта 1942. године, када је, иако малолетан, добио заставнички чин. Наредне 1943. године, према евиденцији Војне Легитимације, тешко је рањен у леву руку, али је прошао без последица.
По окончању рата, тачније у периоду од 16. маја 1946. до 6. марта 1947. године, био је полазник Подофицирске школе Корпуса Народне Одбране Југославије. Одмах потом, тачније у периоду од 15. септембра исте године, па све до истог датума наредне године, похађао је Пешадијско војно училиште у Крагујевцу.
У чин потпоручника произведен је 23. фебруара 1948. године, поручник је постао првог маја 1950. а у чин капетана преведен је истог датума две године касније. Службовао је у Крагујевцу, Петровцу на Млави (где се упознао са Надом Станковић чији је брат био Недићев војник, са којом се и оженио) и Сремској Митровици где је 31. октобра 1956. године пензионисан.
Био је носилац неколико медаља и ордена, међу којима су Орден заслуга за народ и Бугарска медаља „Отачаствена војна“, коју је, као дрчан, прек и самосвојан, пред официрским кором скинуо са груди и бацио у лице бугарском војном аташеу који ју је доделио уз коментар да њега „не могу бугарски официри одликовати“.
По окончању рата бавио се пољопривредом, био је шумар, одбијајући сваку могућност да као одликовани борац, официр и војни пензионер добије било какву државну надокнаду за учешће у рату. Немачке куће није желео, баш као ни, након рата, опустеле станове у Новом Саду који су током прве половине педесетих година били додељивани официрима из Срема.
У Савез комуниста Југославије примљен је већ пред крај прве године рата. Као храбар и пожртвован, постао је комунистички омладинац, а касније и пуноправни члан Партије којој је плаћао чланарину све до 1990. године.
По избијању рата у Словенији и касније у Хрватској и Крајини, иако пензионер и већ у позним годинама, покушавао је да оде на фронт, али без успеха. Уместо њега то је, као резервиста и касније добровољац учинио његов син, мој отац Миломир.
Као и у Другом рату чији је учесник био, ни у рату који је означио распад Југославије, мој деда се није много колебао. За разлику од многих, њему различита обележја на униформама српских војника нису сметала, тим пре што су са друге стране стајали исти они црнокошуљаши чије је очеве и дедове и сам гонио по шумама и горама родне Баније.
Научен искуством ко му је пријатељ, а ко не, мој деда је читав живот, по сопственом признању, био срећан што никада није дошао у ситуацију да пуца на било ког Србина, ма у којој се он војсци налазио. Током ратних година, његове очи и мушица гледале су искључиво усташе (и то најчешће припаднике Павелићевог „Тјелесног здруга“) и Немце.
Банију је након рата ретко посећивао, што због живота који је започео у Србији, што због сукоба у који је ушао са представницима поратних власти међу којима је било и некадашњих усташких војника.
Умро је 2008. године као српски партизански официр, као национално свесни борац НОР-а и као човек који је изнад свега ценио своју земљу, њену војску и посебно оне који су се током последњих ратова супротстављали хрватским и иним усташама. Био је то истински пример оних див-бораца о којима је у крањем, у Словенији, објашњавајући ко ће и зашто добити рат, писао и Димитрије Љотић…
Чему све?
Мог деде више нема. Он је свој рат одвојевао и омогућио својој мајци, сестри и брату да се врате на згариште родне куће. Иза њега остао је мој отац који је, следећи управо дедин светао пример постао део оне војске која се усташама супротставила 1991. године. Као што ни Мишић није могао да замисли да ће Еуген Кватерник добити краљевску војну пензију, тако ни мој деда није могао да замисли да ће они који су његовој мушици избегли постати гробари слободе коју је својом крвљу исплатио. Као што ни Мишић не може бити одговоран за политичку вољу неразумног југословенског краља, тако ни Стево Лапчевић, као ни гомила његових сабораца, не могу бити криви за једнако сулуду политику неразумног југословенског председника.
То што је први био Србин, а други не, само је терет више на леђима првог…
Мог деде више нема. За њим остала је његова национална борба против усташа, борба у којој је револуција могла да ступи на сцену тек пошто се победе усташки кољачи. За њим, из те борбе никло не остаје само погубно семе Југославије које су нам посејали потомци Великог Вожда него и поштовање за све оне који су своје животе дали у борби за слободу, остаје љубав према Отаџбини и реду и свест да многи од оних који у данима прославе Велике
Победе говоре о „антифашизму“ нису ништа друго до издајничка пета колона коју је антифашист Стево Лапчевић презирао више од најцрњих усташких и немачких крвника.
Мог деде више нема. За њим је остало да се вуче ничим заслужено проклињање оних чије се кокарде на Банији нису заблистале, као и погубна хвала помодних „антифашиста“ који би, све да могу од анти-аутономаша и српског националисте Стева Лапчевића направили зликовца и убицу.
У данима Победе, борба против оба непријатеља једнако је важна и једнако потребна. Нашим дедовима, нашим очевима, свима онима који као верни синови своје Отаџбине и потомци свесних учесника ослободилачке војне имају право на националну истину о борби својих предака.
Борба мог деде против усташких и немачких банди, данас је моја борба против оних који мисле да је једино њихова помодна, аутономашка, анархо-синдикалистичка, уистину издајнича и неонацистичка, отужна, закржљала и штетна интерпретација партизанске борбе и антифашизма једина истинита.
То је данас борба свих нас јер у њој и кроз нас у дане Велике Победе ми српски националисти, потомци партизанских бораца пружамо руку нашим четничким, и добровољачким дедовима.
Стево Лапчевић
