Подешавања / Settings

Бу­ду­ћи, ме­ђу­тим, да ни­су зна­ли ни њу да пре­ле­пе, са­че­ка­ли су крај 19. ве­ка да им и тај по­сао оба­ве „ву­ков­ци“ И. Броз, Т. Ма­ре­тић и Ф. Иве­ко­вић и да их та­ко пре­ве­ду на срп­ски је­зик. Хр­ва­ти су, да­кле, пре­у­зе­ли срп­ски је­зик, не­ко вре­ме те­па­ли му као „хр­ват­ском“, по­сле не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, по ко­му­ни­стич­ком на­ло­гу, на­крат­ко […]

Владика Његош је подржавао Вукову употребу и народног језика, али не на тај начин, као мјере и извора књижевног језика, а Вукову реформу писма и правопис никада није признавао. Његошев језик и правопис су потпуно другачији од Вуковог.

Прво двоименовање српског језика, у складу са Бечким књижевним договором, је спровео Даничић Ђура (Поповић, Ђорђе – рођен у Новом Саду, 1825. умро у Загребу 1882.године ; Даничић је своје презиме промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура.), у свом најзначајнијем дjелу: ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“.

Наиме, Вуков задатак је био “очистити“ српски “природни језик“ од православних црквенословенских “наноса“ и вратити у ванправославно, предхришћанско југословенско окриље. Уклонити карактеристична српскословенска и црквенословенска слова, и свести српску ћирилицу на исти број слова са хрватском латиницом.

Драгољуб Збиљић
Српска ћирилица је, ваљда, једино писмо на свету које је повезивано с „национализмом“ (српским, наравно) и с фашизмом, тј. с „кукастим крстом“.