Прочитај ми чланак

ЈАНИЧАРИ СОРБОНЕ: Стогодишњица „убијања” српског језика (3)

0

JANIČARI SORBONE Stogodišnjica „ubijanja” srpskog jezika vuk-i-njegos

ЊЕГОШЕВ И ВУКОВ ЈЕЗИК

Однос Вука Караџића и Владике Петра II Његоша можемо посматрати као однос Вукове реформе и православне цркве, и ако постоји устаљено мишљење да су Вук и Његош били другови по перу и идејама. Однос Вука и Његоша је програмски површно представљан, а прећуткивана су њихова суштинска мимоилажења. Док је однос Вука и Доситеја Обрадовића програмски представљан као ривалитет два европска идеолошки правца између којих је пожељно да се Срби опредјељују.

Владика Његош је подржавао Вукову употребу и народног језика, али не на тај начин, као мјере и извора књижевног језика, а Вукову реформу писма и правопис никада није признавао. Његошев језик и правопис су потпуно другачији од Вуковог. Супротно Вуку и Даничићу, Његош управо покушава васпостављање и настављање православног предања, византијиске и црквенословенске традиције ћирилометодијевског писма. Зато је Његошево дјело превођено на савремени српски. Зато данас Горски Вијенац, а да не причамо о Лучи микрокози, штампамо уз тумачења обимнија од самог дјела.

Када је Вук тражио подршку митрополита Његоша за свој превод Новог завјета, јер је није добио од митрополита Стевана Стратимировића (који је имао важност патријарха у Српској цркви), који је био највећи противник Вукове реформе језика и писма, Његош му писмом одговара: ,, ја бих био веома рад да се није ополчила српска јерархија на ваш превод Новога Завјета. У том послу неима се рашта моје мненије тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам. Стога моје мненије неби важило ништа како неопитно и неосновно“.

Његош, и ако највећи српски пјесник, ниjе видиo основе народности и националне свијести само у језику, већ прије свега у вјери, у Косовском завјету и православом Предању. Границе српског народног језика нијесу и границе српског православља, нити народности. И Његош позива превјерене суплеменике на повратак свом роду и племену, али не само преко језика и крвне заједнице, већ путем православних предака; свештеним језиком и писмом, витешким дјелом и подвигом православних предака, којим ће се вратити својој у ропству потамњелој културно-историјиској средњовјековној слави.

Однос владике Његоша према црквеној традицији и рационалистичким идејама тог времена се јасно види и из писма из 1837.године Кнезу Милошу Обреновићу, у којем захтијева од Кнеза Милоша да не штампа дјела Доситеја Обрадовића, који је био персонификација српског антицрквеног модерног европског духа, називајући га непријатељем рода српскога, и подлим оружјем непријатеља православне вјере.

И ако штампа књиге у Европи и путује Европом, Његош је ,,трагични јунак косовске мисли“. Поруке и визије његовог дјела нијесу усмјерене Риму, Бечу и Загребу, већ Пећкој патријаршији и Призрену, слави Немањића и Хребљановића, Дечанима и Студеници, дјелу и предању средњовјековног племства и предака. Његоша не усмјерава југословенска идеја и српско-хрватски Бечки договор, зато Његошев језик и писмо, као најсрећније рјешења за формирање српског књижевног језика, није био прихваћен од тадашњих српских тј. већ југословенских лингвиста, ни од Вука и његових сљедбеника, који су усмјерили српски језик и правопис југословенском духу и стремљењима. Заправо, Његош је и у односу на смјер тадашњих токова југословенских и револуционарних реформи српског језика и правописа трагични јунак православне староставне црквенословенске мисли и писма.

Да су Његош и Вук до данс остала два различита језичка правца тврди и Меша Селимовић у својој књизи ,,За и против Вука“ : ,,Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска, Вуково полазиште је била борба за статус његовог друштвеног сталежа, а код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, тражења смисла изван обичног и познатог, за садржајан симбол, за универзални смисао“.

Када су се појавиле Његошеве књиге Вуков Рјечник није имао половину ријечи из Његошевог дјела и језика. Селимовић нас подсјећа: ,, Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, и многе друге.].“ … ,,Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевности, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његош.“

Вуков духовни сапутник, пријатељ и саборац није био православни владика Његош, већ римокатолик Словенац Јернеј Копитар, тадашњи Јелко Кацин, супервизор ЕУ за јужне првенствено православне Словене. Повјерљиви државни цензор словенских и балканских књига у Wieaner allgememe Zeitimg-u, чиновник у државној бечкој библиотеци. ,,Аустрофил, ревностан римокатолик, који је желео да путем уједначеног језика и латинице створи основу за реализовање идеје о аустријском словенству умјесто словенства рускога, римокатоличког умјесто православног “, како пише Селимовић.

Копитар је званични цензор царских књига који директно подноси извештаје аустријском министру унутрашњих послова, и кнезу Метернику лично, незваничном владару монархије у име Двора. Такве Копитарове преписке су преведене на српски и објављене у сабраним дјелима Вука Караџића. У једном свом извјештају 1827. године Копитар пише: „Српска православна црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику, између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек уклоњена. Овим ће нам, временом, сам од себе, пасти у руке“.

Дакле, док се сукобљавао са православном црквом и владикама, српским истакнутим националним дјелатницима, Вука су подржавали римокатолички и протестатски мисионари. Зато је Вук нападан као „хроми антихрист“, „агент римске пропаганде“ плаћеник који помаже да се Срби поунијате, слијепо оруђе Копитарово.

JANIČARI SORBONE Stogodišnjica „ubijanja” srpskog jezika Jovan-Bogoslov-slider

СМИСАО СЛОВА

,,Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име; И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској“. Свето писмо старог завјета – Прва књига постања.

Како читамо у Библији, Бог је дао човјеку дар језика. Створивши свијет и човјека, Господ човјеку доводи ,,све звијери пољске и све птице небеске“, да им човјек надјене имена, свој творевини божијој. Језик је божији дар човјеку као боголиком бићу, човјек језик и говор не налази у природи, не артикулише га из немуште природе, не ствара га у судару са природом, кроз потребе за преживљавањем и комуникацијом, сам у себи, разумом одвојеним од Бога, већ му је дат као својство словесног бића. Да га као таланат усавршава у свештеном односу са Творцем, у славу предвјечног Слова.

Језик је прво процес мишљења, а потом говора, човјековог разума, промишљања, а посредно чула. Мисао претходи ријечи, и мишљење говору. Мисао је старија од ријечи. Као што божија промисао претходи створеном свијету, тако језику и ријечи претходи човјекова мисао и размишљање. Мисао о смислу одређене ствари или појаве коју човјек именује или описује претходи ријечи, а та мисао се сабира у слову, као сатканом смислу и символу одређене ствари и појаве. Лингвиста зато није онај који региструје звукове из природе, који артикулише крикове, или биљежи ономатопејске кованице подивљалих људи, већ проналази, открива и оплемењује језик као драгоцјени божији дар. Који чува свештени говор, усавршава га и изграђује чистећи га од безбожног, задивљалог и простачког говора.

Језик није само средство просте комуникације, размјене информација, већ нешто много више, значајније, што одређује човјеково боголико биће. Сведен на средство комуникације обесмишљава се права сврха постојање језика. Такав језик, сам по себи, одвојен од Бога, није апсолутна вриједност и светиња за себе, и може бити злоупотребљен. Зато Господ Бог руши Вавилонску кулу и расинава језика онима који су се окренули против Бога.

,,У почетку бјеше Слово“, пише апостол и јеванђелист Јован. Тако је хиљаду година црквенословенским и српскословенским језиком превођена старогрчка философска ријеч Логос, у хришћанској ери теолошки продубљена хришћанским смислом о предвјечном Логосу – Сину божијем. Код Грка је логос, исто што и разум, и словесан исто што и разуман, смислен, онај који има смисао; Смисао који даје Онај који је све смислио и осмислио, који је својом мишљу све створио, чијим промислом све постоји.

Али, Вук Караџић је у свом преводу Новог завјета ријеч и појам Логос – Слово, превео са ријеч. Што није исто значење, напротив. Таквим преводом је створена могућност вишезначног и произвољног тумачења појма о Почетку, о смислу Бога, постојања и живота, а тиме писма и језика као произвољне и само људске ствари. Програмски Вуков превод појма Логос или Слово са ријеч, је урађен да би се духовно тежиште помјерило са богочовјечанског на само човјечанско, од појма предвјечног божанског Слова –Логоса – Бога, или Смисла великим словом, на само човјека то јест на ријеч као моћ говора по себи, језик одвојен од Бога, од извора црквене традиције, а да би се посредно релативизовао смисао слова и правописа. Превод Слово се могао такође протумачити у књижевном смислу, али оно ипак представља нешто постојано, записано, у односу на ријеч која може бити промјенљива и која се може потпуно произвољно тумачити. Да би се избјегла произвољна или књижевна тумачења појма ријечи у накнадном новом преводу Новог завјета Светог синода исправљен је Вуков превод ријеч са ријечју Логос.

О предвјечном Слову, људској ријечи и писму, језику божанском и човјечанском, искушењима и злоупотреби Светог писма, језика и писма, која су се јављала и у ранијим вјековима, нико нам не може указати на суштину ствари као Свети Оци Цркве. Навешћемо зато како о смислу појма Слова и ријечи пише и богослови Свети Василије Велики, у својим чувеним Бесједама, у Бесједи другој, на ријечи „У почетку бјеше Слово“ (Јн.1,1)

,,И наш разум поставља питање: „Ко бјеше у почетку“. Каже се: „Слово“. Које слово? Да ли људска ријеч, или анђелска ријеч? Рекавши: Ако језике човјеечије и анђелске говорим… (1.Кор.13,1), апостол нам је открио да и анђели имају свој језик. Међутим, смисао ријечи је двострук: постоји ријеч која се изговара гласом и која након изговарања ишчезава у ваздуху, а постоји и унутрашња ријеч, затворена у нашим срцима, тј. мисао.

Уосталом, постоји и вештачка ријеч. Пази да те не обману слична значења ријечи. Како би на почетку могла бити човечија ријеч, када је човјек постао тек позно? Пре човјека постојале су звијери. Прије човјека постојале су и животиње, и сви гмизавци, и све што живи на копну и у води, и птице небеске, и звијезде, и сунце, и мјесец, и биљке, и сјемена, и земља, и море, и небо. Услед тога, у почетку не беше човечија реч, као што не бјеше ни анђелска ријеч. Сва творевина је, наиме, млађа од вјекова будући да је почетак свог бића добила од Створитеља.

И ријеч која постоји у срцу млађа је од свега мисленог. Ти, међутим, богодолично схвати Слово. Јер, онај ко ти саопштава о Јединородном, назвао га је Словом, као што га је назвао и Светлошћу, а нешто касније и Животом и Васкрсењем. Чувши ријеч „свјетлост“ ти не помишљаш на чулну свјетлост која се може видети очима. Чувши реч „живот“, ти не подразумијеваш заједнички живот, којим живе и бесловесне животиње. И када чујеш „Слово“, буди опрезан да се, услед слабости разума, не спустиш до приземних и ниских појмова. Напротив, испитај смисао реченог.

Зашто „Слово“? Да се покаже да произилази из ума. Зашто „Слово“? Стога што је рођен бестрасно. Зашто „Слово“? Стога што је образ Оног ко га је родио и што собом показује васцелог Родитеља, ништа не одвојивши од Њега и будући сам од себе потпун, као што и наша ријеч у потпуности изображава наша поимања. Ми оно што смо помислили у срцу износимо ријечју, а оно што је изговорено изображава мишљење које постоји у срцу. Јер, ријеч се изговара од преизобиља срца. Наше срце слично је неком извору, а реч која се изговара бујици које тече из њега.

Стога и истиче онолико колико је првобитно изливено. Осим тога, какво је оно што је скривено, такво је и оно што се показује. Он га је, дакле, назвао, Словом да би ти представио бестрасно рађање од Оца, да би ти богословствовао о савршеном постојању Сина и да би ти показао безвремено сједињење Сина са Оцем. И наша реч је пород ума који се бестрасно рађа, тј. који се не одсеца, не удаљује и не истиче. Напротив, васцели ум пребива у свом устројству, стварајући целовиту и потпуну ријеч. И ријеч која проистиче садржи у себи сву силу ума који ју је породио. Оно, дакле, што је побожно у казаноме о ријечи прихвати ради богословствовања о Јединородном, а оно што ти се учини неодговарајућим и погрешним одбаци и на све начине избегни. У почетку беше Слово. Да је рекао: „У почетку беше Син“, теби би се, с именовањем Сина, поткрао и појам страсти, будући да се оно што се рађа од нас рађа у времену и са страшћу. Он је предострожно казао „Слово“ да би спријечио недоличне претпоставке и да би твоју душу сачувао неповријеђеном.“

ћирилицаЗАКЉУЧАК

Писмо је графичка представа мисаоног и унутрашњег доживља и поимања живота и свијета. Писмо је израз човјекове мисли и промишљања о смислу појава и ствари која се означавају и именују, а посредно говора. Писмо као сочиво сабира цјелокупно културно искуство једног народа; кроз промјене писма пратимо развој културе народа. Кроз историју правописа једног народа пратимо његове историјске и културне епохе, његова културна уздизања и падове, његову историју, али и стремљења. Писмо је графички приказ духовног стања једног друштва. Култура народа се одражава у сложености и богаству писмена, живом и живописном писаном наслеђу, а нестајање народа и културе у осиромашењу, графичком скраћивању писма, поједностављивању, до једнобразности вавилонског стапања.

Сва писма су некада графички прављена према религиозној архитектури храмова, са обрисима карактеристичног ликовног стила религиозног сликарства. Сложеност древних писама је изражавала достојанство и древност културе народа и друштва, кроз своју јединственост, а не сличност са другим културама. Сврха писма није просто регистровање гласова, писмо није гонографија и нема функцију фонографа. Увијек се у том смислу могу наћи друга и практичнија писма и језици. Када би сврха писма била брзина и економичност, ефикаснија комуникација, онда бисмо могли прећи на брзопис или стенографију.

Нажалост, најбаналнији прогресивистички приступ правопису, презрења и одбацивања прошлости, примијењен је на српски језик и писмо, као ни у једној другој култури и народу. Уведен је простонародни језик као књижевни, што није случај баш ни у једном језику. Вукова реформа је направила језички раскид не само са средњовјековном писменошћу, већ и са књижевним језиком савременика, до мјере да говорници народног језика и писма у 19. вијеку нијесу разумијевали своје савременике и непосредно наслеђе своје српске писмености. Наиме, сачињено је писмо за сврхе религиозне асимилације православних Срба 19. вијека, за малу балканску колонију и полудивље племе направљено фонографско писмо, или тачние графеми, са њуховим локалним племенским фолклорним шарама, да лакше пређу у прпремљени културно-политички резерват.

Само гласовно (фонетско) писмо је оно које није плод мисаоног односа према језику, већ просто чула. Једно слово један знак, лако се учи, али се лако и заборавља, оставља, и прелази на друго. Нема напора умног савладавања особеног смисла писма и језика. Писмо које нема своје симболичке равни, да тако кажемо, и свог културног става, већ је сведено на регистровање гласова. Писмо без особене мисли о језику, осим графике, као фолклор без суштине.

Уведени принцип промјенљивости у српски језик и писмо Вуковом реформом, створило је претпоставке за даљу разградњу српског језика и писма. Укидањем сталешке раслојености то јст сложености језика разорена је његова структура, и језик је постао залог губљења националног идентитета и јединства. Увођење “народног језика“ и правописа као књижевног умјесто јединству српског језика послужио је простонародном сверазграбљивању простонародног језика.

Супротно Вуковим и Даничићевим тврдњама увођење простонародног језика као књижевног је довело до раскида не само са хиљадугодишњом црквенословенском писменошћу, него и са српском епском поезијом, неразумијевању и отуђењу од језика епике, на чијој слави је Вук и однио побједу. Сврха увођења принципа Вукове реформе, прилагођавања писма “практичним“ потребама, је била демократско сталешко стапање и југословенске ванрелигиозне интеграције, а не проналажење културе српске националне писмености. Који и даље продукује нова раслојавања српског језика и писма, према новим политичким и друштвеним демократским стапањима и раслојавањима.

Вуковом реформом, тачније револуцијом, језика и правописа је уведен принцип промјенљивости правописа и назива језика, али и више од тога, принцип непромишљања језика и писма, свођења на ниво гласовно-чулног, просто практичног, а тиме, кроз језик као средство изражавања мисли и до упрошћавања процеса мишљења, свођењем на раван инстингтивног и интуитивног. Такође, поред преиначење вјековног смисла превода Светог Писма, идеја избацивања из српског језика и ријечника ријечи и појмова који изражавају духовну димензију живота, мисаону и метафизичку страну човјековог бића, а прикупљања простачких израза и ријечи, који подстичу на примитивне пориве и навике, довољно говори о његовој мрачној мисији, као и његових свјесних и несвјесних следбеника.

(текст је објављен у зборнику радова ,,Насиље над српским језиком у Црној Гори, издање Српског савјета)

(Крај)

(Видовдан.орг)