Прочитај ми чланак
(Огњен Војводић)
Ове године се навршава стогодишњица почетка Првог свјетског рата, до тада највећих ратних разарања и револуционарних преврата у свијету, али и стогодишњица првог званичног, на највишем државном и политичком ниво, југословенског двоименовања, троименовања то јест вишеименовања српског језика. Стогодишњица почетка српског спровођења културно-политичког државног и језичког вавилонског пројеката југословенског троименог народа и језика.
СРПСКИ ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Питање српског језика у Црној Гори је данас политичко и културолошко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто година при успостављању језичке политике Краљевине Југославије – троименог језика и народа, политичког пројектовања нове културне политике на простору бивше Југославије. Зато питање српског језика у Црној Гори данас морамо сагледавати у историјском процесу југословенског стогодишњег политичког језичког пројекта. Али, и процесима његове предјугословенске идолошке припреме, од ,,азбукопротреса“ Сава Мркаља и Вукове реформе српског језика и правописа.
Све до присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија, службени језик у Црној Гори је био српски. У Закону о Народнијем школама у Краљевини Црној Гори, штампаном на Цетињу, у краљевској државној штампарији, 1911.године, пише : Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.
ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО:
ЈАНИЧАРИ СОРБОНЕ: Стогодишњица „убијања” српског језика (1)
Дакле, да бисмо судили о актуелном црногорском језичком питању тј. српском језику у Црној Гори морамо сагледавати процесе осамдесетогодишње југословенске и предјугословенске језичке политике. Историчарима је познато да слични језички пројекти немају историјског полазишта у историји Црне Горе, до појаве Југославије. Наиме, актуелни проблем и прогон српског језика у Црној Гори морамо посматрати као посљедицу, а не првенствено као плод политике актуелне антиправославне црногорске власти или “црногорског антисрпства“. Или, политичког рада неке квазицрногорске националне партије настале крајем прошлога вијека, већ као наслеђе ванправославне југословенске језичке политике.
Да ли то значи да су присталице уједињења и учесници Подгоричке народне скупштине били за српско-хрватско-словеначко уједињење и језик? Не значи? Мало је ко знао какав се фрнакештајнска креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и културно пројекта. Нико није могао да слути да ће Краљевина Југославија спроводити римокатоличку латинизацију писма којој се српски православни народ у Црној Гори вјековима одупирао и одолијевао као и отоманском ропству.
У свијету до тада нијесу постојали слични примјери, посебно не да у 20. вијеку неки народ, па било и племенске зајенице централне Африке, а камо ли народи древне историје, откривају и успостављају или мијењају назив језика и писма. Историји су до тада били непознати примјери добровољног преименовања свог језика, или преласка са свог вјековног писма на друго и супротно другачије писмо. Југославија тј, Србија је била први планетарни примјер националног самоукидања, српског самоодрицања државе, језика и писма.
Таквом политиком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини. Нестале су са мапе свијета двије православне Краљевине Србија и Црна Гора, а српски језик је троименован у Уставу нове државе. Као што су Срби у аустромађарској царевини у Војводини писали црквенословенском ћирилицом, били православне вјере, и завали се Србима, а после 80 година југословенства многи постали Војвођани и пишу латиницом, а јављају се иницијативе за увођење војвођанског језика, тако се и велики број Срба у Црној Гори, упућен деценијиским притиском југословенске српско-хрватске екуменистичке политике прометнуо у прохрватске и пролатинске Црногорце.
Културна политика црногорске актуелне власти само је доследна југословенској политици и вуковсковом принципу увођења простонародног говора, а игнорисања аргумената научног и црквеног противљења. Наиме, игнорише српски народ намећући му нови назив језика као што је рађено на Бечком књижевном договору, двоименовањем и троименовањем српског језика, без питања православне цркве и српских научних ауторитета тога времена.
Новоцрногорска лингвистиика не иде за Његошевим узорима писма и језика, али, као што није ишао ни Вук, нити његове присталице, већ за Вуковим ,,просто – народним овчарско – говедарским говором“, како га је називао племић и митрополит Стеван Стратимировић, тј позивају се на Вука и своје суверено право да пишу као што говоре. Тако у језичком српско-црногорском сукобу имамо Вука и Вуковске принципе на обије зараћене стране. Упитајмо се зато, у којој мјери је српско противљење црногорском правопису и језику заправо одбрана вуковске и југословенске језичке доктрине, а у којој српске и православне?
Као да је дијелу Срба мање битно преименовање српског језика и латинизација писма, од додавања два слова и гласа у црногорски правопис, која у Црној Гори сви, а и ван ње многи Срби користе? Зар нам то не указује на југословенску српско-храватску усмјереност Срба, и срспко-црногорску завађеност православних сународника. Наиме, на неправазиђени племенски престиж и менталитетску мржњу унутар српског народа, која је до данас окосница у многм стварима српског политичког и културног живота; а која је запостављана зарад изграђивања српско-хрватско-словеначких језичких и националних односа.
Замислимо да су се Срби у доба Вукове реформе супроставили првом двоименовању српског језика, српско-хрватском језичком уједињењу и латинизацији српског писма, са одлучношћу којом се боре против именовања српског језика црногорским, или могуће варијанте “српско-црногорског језика“ и договора. Или, снагом којом се крве наши сјеверњаци Брђани и црногорске нахије око локалних говора и нагласка. Или жустрином и преданошћу којом београдски штампани и електронски медији сто година ревносно екавизују све ијекавске текстове Срба из Црне Горе и Републике Српске (чак и у цитирању управног говора). Сигурно не бисмо имали данашње проблеме око српског језика и правописа на Балкану, нити у “региону“.
ДАНИЧИЋЕВО ДВОИМЕНОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Прво двоименовање српског језика, у складу са Бечким књижевним договором, је спровео Даничић Ђура (Поповић, Ђорђе – рођен у Новом Саду, 1825. умро у Загребу 1882.године ; Даничић је своје презиме промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура.), у свом најзначајнијем дjелу: ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“. Ријечник је радио и објавио у Загребу, а штампан је латиницом. Први том рјечник је изашао у Загребу, послије његове смрти. Даничић је за хрватску латиницу преуредио неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. (речником нијесу обухваћене ријечи из кајкавског и црквенословенског).
Занимљиво је да све реформаторе црквенословенског правописа, учеснике сукоба са православном црквом и црквенословенском традицијом прати изражена криза вјерског али и личног идентитета. Од Сава Мркаља, његове дијелом наслеђене и стечене душевне болести, покајања и неуспјелог замонашења, смрти у душевној болници, преко Доситеја – и његовог замонашења и размонашења, и одавања антихришћанском рационализму, до Даничића, сина православног свештеника који уписује протестантску гимназију и ступа у мисију реформације. Завршио је пет разреда гимназије у Новом Саду, а VI, VII и VIII у протестантској евангелистичкој гимназији у Пожуну (Братислава).
Као и Вукова реформаторска дјелатност ни Даничићева није пролазила без противљења срспких националних радника и књижевника. Против Даничићевог ријечника први је писао Лаза Костић, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар. Лаза Костић 1880. године пише: ,,Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички“.
Римокатолички план југословенског двоименовања српског језика је био пројекат потпуног преименовања српског језика и народа у хрватски – ширење нове народности и језика, а потискивања до поништавања православног живља и имена српског, које се историјом везало за православље и постало синоним православне припадности. Познати руски дипломата и историчар, Алексадар Фјодоривич Гиљфердинг, у делу “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији”, о некадашњој поистовјећености српског имена са вјерском припадношћу пише: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост.
Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (стр. 17.)
Прије прозелитског југословенског језичког пројекта хрватски говор, којим је говорила релативно мала хрватска заједница, се сматрао дијелом Словеначког дијалекта. Управо је зато бискуп Штросмајер позвао Даничића у Загреб да направи српско-хрватски то јест хрватски ријечник. Лаза Костић пише даље о Даничићевој југословенској мисији: „Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никакав. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео Ђуро Даничић.“
Такође, Даничићев превод Старог завјета на народни језик, али не са црквенословенског православног већ са протестантске варијанте Светог писма, је имао идеју протестантског просвјетитељства – одвајања Светог писма од Цркве, из ,,власти свештенства“, и препуштања “народу“ да га сам тумачи. Наиме, произвољном тумачењу појединца, по прохтјеву, ван православног Предања, то јсте ради одвајања народа од православне цркве и саборности, протестантским принципом свођења вјере на приватну ствар појединца.
Даничић је рад доследан Лутереовој девизи ,,сола скриптура“ – само Писмо, негирања Предања Цркве, чији је Свето писмо само један дио, и не може се одвојено тумачити и разумјети ван цјеловитости духовног Предања и саборности цркве. Будући превођен са протестантске збирке који избацује многе књиге Светог писма које се не уклапају у протестантско погрешно тумачење хришћанства, Даничићев, као и Вуков превод Светог Писма, садржи бројне терминолошке и богословске грешке, и накнадно су поправљани, а Даничићев Стари Завјет се још увијек допуњава.
О римокатоличкој језичој политици хрватизације српског језика пише и српски писац и дипломата Краљевине Југославије Јован Дучић, свједок слома Краљевине Југославије, али не и њене културне концепције, у дјелу ,,Југословенска идеологија“ пише: ,,Илиризам је хтјео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтјев да тако помоћу заједнице језичне наметну другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најприје брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.“
И у свом политичком есеју ,,Вјерујем у Бога и у српство“, Дучић напомиње да је београдско-југословенска културна политика двоименим српско-хрватским језиком и вјештачком административном подјелом ијекавског и екавског наречја, српски језик и књижевност дала Хрватима, а једном дато право књижевног језика једном народном говору промовисан је принцип и неминовна политичка злоупотреба језика од других крајева да њихов говори добију легитимитет језика, а тиме и народности.
Видимо и из овог прозелитског процеса да сам језик није пресудна категорија националног идентитета, већ памћење јединственог предања, као што је историјиска симболика националног имена. Она је уткана и у језику, али оном неочишћеном од староставног ријечника и појмова. Данашњи Срби, после 150 година југословенства и модерне српске државности имају и ванправославни српски историјиски идентитетски кредит памћења, тако да само српско име више није само залог православне припадности као у прошлости.
ПЕТОИМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК
Соцјалистичка Југославија је разрадила језички програм Бечког договора и Краљевине Југославије према захтјевима новопроглашених југословенских република, покрајина и народа. Године 1946. пише се граматика “македонског“ језика (до Другог свјетског рата “македонски“ језик је сматран српским јужноштокавским наречјем. Бугари га до данас не признају и сматрају наречјем бугарског језика), а касније, како нам је познато, до данас, и других југословенских авнојевских република и покрајина.
Двадесетчетири година од распада Југославије, југословенске политичке нације су и даље у потрази за својим аутохтоним језиком. Разочаране чињеницама о српској језичкој основи својих југословенских и авнојевских језика, посежу не само за предхрићанском историјим, већ су спремни на повратак у стање предцивилзацијског дивљаштва. Али, не у новопаганском тренду повратака вјеровању предхришћанских предака, већ у еуфорији југословенског бјежања од свега православног, црквенословенском, ћириличног, источно-византијског, ка римокатоличком, латинском, западноевропском.
,,Вуков Рјечник је речник реалија села („далеко од градова“), и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе“, пише Меша Селимовић. Исти принцип примјењују и лингвисти нових југословенских језика. Данашњи сукоб српско – југословенских језика и није друго до сукоб различитих сеоских реалија и говора. Историја нам свједочи, а и сами смо свједоци, да је савремени српски правопис, од реформе до данас, управо био замајац бржег југословенског мијешања и нестајања српског језика и писма.
Заиста, беспредметно је али и опасно бранити ћирилицу и српски језик средствима њеног потирања, оружјем њених непријатеља тј. принципима Вукове реформе језика и правописа. Борити се са последицама, а прикривати узрок и историју болести, притом славити оне који су свргли српско историјиско и црквенословенско писмо и сравнили га са хибридном хрватском латиницом, и извршили прво двименовање, покренувши процес југословенског вишеименовања српског језика. Бранити Вуковом заставом српски правопис од новокомпонованих правописа је исто што и гасити ватру бензином.
У Србији је југословенство српску националну свијест свело на политичку категорију, просту припадност територијалном суверенитету Србије, лишену сваке идеје историјске и вјерске припадности и особености. У престоници Србије и југословенства – Београду, најактивније је стваран новокомпоновани југословенски говор. Неутралан, ван српских нагласака и наречја, доследан Вуковим принципима, супростављен црквенословенској традицији, београдско-југословенски новоговор не представља формално-именичну негацију, не води преименовању, већ горој пошасти, обесмишљавању српског језика.
Говор генерација отуђених од народног и црквеног језика, говор нове површности, прилагођен потрошачком, штавише кафанском и уличком жаргону, утолико опаснији под псеудинимом српског језика, гута Београд и Србију, стремећи да поравна преостале, преименоване и непреименоване, српске говоре. Препуштен слободно-демократском начелу и култури максималне економичности Вуков српски језички принцип је постао средство вавилонског стапања, а не очувања националног идентитета.
Вавилонско расијање језика је била божја казна и благослов, да помути језике оних који граде кулу упркос Богу. Библијском логиком, пошаст данашњег четвороименовања или шестоименовања, можемо разумјети и као благотворну казну због скрнављења и одрицања свештеног црквенословенског језика, светог слова светих православних предака. Али, и као брану српског језика и народности од политичких архитеката неког новог југо-вавилонског пројекта, којим би сви српски говори и наречја били сведени на српско- југословенски новоговор. Тако да у будућности не бисмо могли, у општој надирућој поплави новоговора, наизглед парадоксално, ни у преименованим племенским говорима тражити енклаве чистог српског језика.
(Наставиће се)
