Прочитај ми чланак

ЈАНИЧАРИ СОРБОНЕ: Стогодишњица „убијања” српског језика (1)

0

Jovan_Skerlic vuk karadzic stogodisnjica ubijanja srpskog jezik

(Огњен Војводић)

Ове године се навршава стогодишњица почетка Првог свјетског рата, до тада највећих ратних разарања и револуционарних преврата у свијету, али и стогодишњица првог званичног, на највишем државном и политичком ниво, југословенског двоименовања, троименовања то јест вишеименовања српског језика. Стогодишњица почетка српског спровођења културно-политичког државног и језичког вавилонског пројеката југословенског троименог народа и језика.

Наиме, на самом почетку рата 1914. године, док српска војска води битке на Колубари, српска Влада и Краљ у Нишу доносе Нишку декларацију, којом је за ратни циљ проглашавају формирање Југославије – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У склопу југословенског политичког пројекта, следеће 1915. године у Нишу, у државној штампарији, се објављује књига познатог српског лингвисте и академика Александра Белића, дугогодишњег радника на зближавању српског и хрватског књижевног језика, синтетичка студија ,,Србија и јужнословенско питање“. У којој се први пут званично појављују атрибуције: српскохрватски језик, српскохрватске пјесме, српскохрватска историјиска свест, српскохрватска земља, српскохрватска језичка национална мисао, српскохрватски књижевни језик, српскохрватске народне песме итд.

Српско-хрватски и хрвато-српски било је политичко име тог југословенског језика; који је под називом „српско-хрватско-словенски“, био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, (касније Краљевина Југославија), која је обухватала и бившу Краљевину Црну Гору. У уставима обије Југославије званично име језика је гласило српско-хрватско- словеначки језик. Српскохрватски је био један од три званична језика СФР Југославије (друга два су били словеначки и македонски). Био је званични језик у четири бивше републике СФРЈ: СР БиХ, СР Црној Гори, СР Србији и СР Хрватској.

Стогодишњица југословенског троименовања српског језика је значајнија тиме што Нишка декларација крунише југословенским ловором и Бечки књижевни договор из 1850. године, тај замајац југословенског језичког вавилонског вртлога, на којем су Вук Карџић и Ђуро Даничић, самозвано у име српског језика и народа, склопили и потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о уједињењу српског и хрватског књижевног језика. Бечки књижевни договора и документ у тренутку потписивања није имао политичког и културног званичног значаја у Србији и Црној Гори, већ данашњим речником речено инцијативе ,,невладиних организација“, али њиме је отпочео пут југословенског језичког пројекта вавилонског југословенског мијешања.

Међутим, док је српске Влада и престолонаследник радили на тексту Нишке декларације проглашења национално-језичког југословенског пројекту и Белић са срспкојугословенским лингвистима објављивао лингвистичко оправдање југословенског државног хибрида, ево кратког прегледа шта се догађало на другој страни барикада. Почетком рата ћирилица је била званично забрањена у Хрватској, БиХ, Црној Гори и у Србији. Хрватски сабор 1914. године доноси одлуку о забрани ћирилице. Забрана коришћења ћирилице је спроведена и у Босну и Херцеговину. Наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и Херцеговину (Гласник закона и наредба за Босну и Херцеговину, XЛИX, 11. новембар 1915. године), Босански сабор је донио одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Стјепан Саркотић, земаљски поглавар БиХ, је у Сабору тада рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада” (Окука 2006: 98).

Забрана ћирилице је спроведена и у Србији и Црној Гори. Ћирилица је у Србији забрањена у јавној употреби одмах по окупацији почетком 1916, а у априлу исте године и у Црној Гори. Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима. Забрана употребе ћирилице трајала је до ослобођења 1918. године. У Црној Гори под аустроугарском окупацијом су престали да излазе сви листови штампани ћирилицом, (наставио је да излази Глас Црногорца, ћирилицом, у Француској, а касније Италији).

vavilonska kula stogodisnjica ubijanja srpskog jezika

СРПСКА САМОЗАБРАНА

Дакле, стогодишњица Великог рата и Југославије је вишеструко везана за судбину српског језика, одређивања његове културне и политичке употребе и злоупотребе до данас. Југословенски језичко-национални опит први је и последњи примјер те врсте на свијету. Ћирилица која је преживљавала прогон под аустроуграском окупацијом, под југословенском културом политиком ће доживјети судбину српске самозабране ћириличног и православног писања и мишљења.

Рационалистичка теорија о језику као основи националног идентитета, а одбацивање свих других чинилаца народног бића и живота, првенствено религије, нигдје није тако банално спроведена као у српском тј. југословенском примјеру. Утопистичке србојугословенске идеје српске атеистичке интелигенције 19. и почетком 20. вијека, ,,јањичара Сорбоне“, како их је називао Владика Николај Велимировић, су превазилазиле сличне у свијету, па и програмске идеје Француске револуције (које су биле позитвније према националном јединству и идентитету Француза).

Нити у једном европском и ваневропском народу рационалистичка теорија о језику није тако примијењена, чак ни у најпрактичнијој Енглеској, нити у револуционарној републиканској Француској, па ни у Сједињеним америчким државама и Совјетском савезу. Питање језика у Срба је постало политичко питање првог реда, окосница политичког и националног опредјељења, а вјерско и историјиско предање потиснуто као трећеразредно или непожељно питање.

,,Некада је неписменост народа бољи чувар народне особености, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену“, писао је руски дипломата, племић, мислилац и богослов Константин Леонтјев, у монаштву наречени отац Климет, посматрајући еуфоричну антиправославну еманципацију балканских народа тек ослобођених од османског ропства. Погрешне просветитељске и рационалистичке теорије 18. вијека о језику и територијалном суверенитету као основи нације су до данас толико пута оповргнуте. Данас најзанешенији рационалисти схватају да битније и суштинскије ствари од језика одређују и чине национални идентитет и народност – битније и од територије и крвне заједнице, од ,,политике плоти“ како је називао Леонтјев, а то је вјера и религија, то јест јединствена и иста историја, једно Предање и памћење, које један народ чини јединственим културно-историјиским типом.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР

Вукова и Даничићева идеја на Бечком књижевном договору била је потпуна унификација српског језика и писма са хрватском латиницом. Вук је 1845. формулисао ту идеју овако: ,,Ми сви ваља да се турдимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Словенским и од Словенскијех слова Латинскима, па ћемо онда и само онда бити један народ и имати једну књижевност“.

Бечки књижевни договор је заправо био дио асимилаторске и прозелитске политика бечког Двора и римокатоличке мисије на Балкану. Којој је одговарала атеистичка идеологија српских рационалиста и револуционара о језику као основи националног јединства и идентитета, који су “чистили српски језик од наслага црквенословенског језика и писма“, тј. преко којих су потискивали православну цркву, црквенословенски језик и писмо, ради лакшег спровођења унијатске политике.

Римокатоличка мисија у Хазбуршкој монархији је радила на приближавању Срба Хрватима кроз југословенску језичку политику српско-хрватског јединственог народног језика. Словени римокатолици, Хрвати, су већ користили народни језик као књижевни, на чему је инсистирала римокатоличка заједница, и прилагођено намјенско латинично писмо народном језику, у сврхе римокатоличке унијатске мисије према Словенима, док је језик латинске курије и патриција био латински, те није долазило до прекидања са религиозним историјиским латинским наслеђем.

Pravopis-srpskohrvatskog-jezika stogodisnjica ubijanja srpskog jezikaУ прозелитском процесу је с тога било потребно српски правопис гласовно уподобити хрватској латиници ради лакшег прелажење православних Срба на латинично писмо. Зато су Хазбуршка држава и римокатоличка црква подстицале Бечки договор и Вукову реформу, којом су православни Срби одвајани од православне већине – Русије, православних руских професора и уџбеника. Наиме, Вуков задатак је био “очистити“ српски “природни језик“ од православних црквенословенских “наноса“ и вратити у ванправославно, предхришћанско југословенско окриље. Уклонити карактеристична српскословенска и црквенословенска слова, и свести српску ћирилицу на исти број слова са хрватском латиницом.

Вук је реформу релативно брзо спроводио с обзиром на јак отпор Српске православне цркве и значајних српских књижевника и националних радника. Српско писмо је Вуковом реформом фонетски (гласовно) изједначио са хрватском латиницом. Вук је у реформи могао задржати и убацивати и старосрпска архаична слова ако имају гласовни еквивалент у хрватској латиници.

Политички српски национализам заснован на језику, којим се заносио Вук, као његов рад ,,Срби сви и свуда“, за наметање српског имена хрватском језику, без православних религиозно-историјиских посебности, за римокатоличке интеграције Словена није представљало сметњу. Вук је примитивно примијењивао језичке принципе европских рационалиста, као што је принцип њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга: ,,Пиши као што говориш, читај као што је написано“, који су Вукове присталице програмски приписивали Вуку Караџићу.

Познато је Вуково преузимање латиничног слова Ј, што већина Срба данас доживљава као комичну анегдоту из Вукове реформе “неког црквеног језика“, којим је’замијенио “сувишну и стару“ црквенословенску ортографију, тј. избацио из српског писма црквенословенска слова која су означавала тај глас у различитим значењима одређеног језичког појма и смисла. Такође, и слова која су повезивали српски правопис са правописом православног словенског свијета.

Зато је црква била против увођења латиничног слова Ј, којим су замијењена и избачена из српског правописа сва црквенословенска слова богате црквенословенске ортографије која нас је повезивала са православном традицијом и Русима – са основама црквенословенске писмености, предањем Светих Ћирила и Методија. Која је онемогућавала злоупотребу народног језика и говора, и сложеношћу обухватала и подржавала укупност српскословенског и народног језика.

Римокатолички мисионари су подстицали Вука и на сакупљање народних пјесама, ради прављења пандана црквеној књижевности и језику. Што је Вуковој реформи донијело највећу популарност, и на чијој је слави однио побједу и засјенио научне и вјерске аргументе. Протежирана и препоручена од римокатоличких мисионара најзначајнијим европским књижевницима у Европи да о њој пишу, Вук је злоупотребивши срспку епску поезију пред српском јавношћу одни “свјетску“ славу. Поред западноевропске папско-протестантске “свјетске“ славе године 1861. му је додијељена и титула почасног грађанина града Загреба.

Примјена Бечког књижевног договора двоименовања српског језика је примјењиван на подручју хазбуршке монархије у различитим варијантама, али са истом суштином. Југословенски језички пројекта су истовремено користиле и револуционарне организације за своје циљеве. Међутим, поред римокатоличке и револуционарне употребе југословенског пројекта, југословенски језички вавилонски вртлог је најаче заковитлан у Београду.

Послије рушења хазбуршке монархије, као ратни побједник Београд спроводи Бечки књижевни договор у димензији вавилонског мијешања језика, народа и вјера, градећи државну политику на основу теорије о језику као основи нове нације и државе, одбацујући и релативизујући религију кроз синкретистички југословенски екуменизам. Притом, југословенским језичким пројектом је спровођена и латинизацију српског писма, успјешније него у Хазбуршкој монархији под окриљем римокатоличке мисије или под окупаторским мјерама аустромађарске окупације.

Почетком 19. вијека у Србији је у званичној употреби био словено-србски језик и ћирилично писмо, као и у предјугословенском периоду, али док су у хазбуршкој монархији римокатоличка мисија потискивала све ћирилично, културним и политичким институцијама Краљевине Србије су завладали кадрови слободнозидарских и револуционарних усмјерења, и лингвисти протестантске рационалистичке школе.

Један од водећих таквих културних званичника Краљевине Србије прије Првог свјетског рата је био Јован Скерлић, који се залагао својим револуционарним идејама, као и римокатоличка мисија, да се зарад југословенства Срби одрекну ћирилице, а Хрвати ијекавског изговора и да пређу на екавски“. У својој Историји, у којој је узгред негирао умјетничке вредности српске православне средњовековне књижевности, пише, ,,старе се преграде руше, стапају се народи и културе једне српско-хрватске књижевности“.

Скерлић је умро 1914. године не доживјевши спровођење својих идеја у дјело 1918. године. Оне се нијесу у потпуности оствариле у Краљевини Југославиј, али јесу у СФР Југославији, сусретом и збијањем римокатоличких и револуционарних редова. Године 1954. је дошло до Новосадског договора којим се покушавало уједначити хрватски и српски на правописној и терминолошкој основи. Плодови тог договора су уродили на српској страни, кроз прелазак већине Срба на латинично писмо.

 У свом раду ,,Новосадски договор – удружени злочиначки подухват“, професор Жељко Филиповић наводи прећутане чињенице у српској лингвистичкој историји о том договору. Филиповић пише, поред осталог: ,,Године 1954. комунистичке власти су задале најснажнији ударац српској ћирилици обзнањивањем Новосадског „договора“. Када данас видимо шта је иза себе оставио тај „договор“ (необјављени циљеви – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом), а за шта се пред народом издавао (објављени циљеви – „равноправност писама и богатство двоазбучја“).

Документ је народу приказан као „договор књижевника и лингвиста“, који су се у јавности и појавили као његови потписници. Међутим, књижевници и лингвисти су овде били само декор у представи за јавност, и употребљени су да својим звучним именима послуже као пропаганда онима који су стварно стајали иза ове подвале, онима који су иза завесе повлачили конце и били њени стварни наручиоци и наредбодавци –највишем државном и политичком руководству!

Ево како је хрватска страна забележила за своје потомство улогу државних власти у организовању тог „договора“, а што је српска страна – прећутала: „Послије завршене Анкете, заправо пресликане Анкете Јована Скерлића из 1912., одржан је под високим покровитељством министра унутарњих послова Александра Ранковића званог Лека састанак на којем је закључено како је језик Хрвата, Срба и Црногораца један језик, па је и књижевни који се развио око два средишта, Загреба и Београда, јединствен с два изговора: ијекавским и екавским, да је у називу језика у службеној употреби нужно истакнути оба његова дијела (и хрватски и српски), да су равноправна оба изговора (ијекавски и екавски) и оба писма (латиница и ћирилица), да је потребно израдити приручни рјечник хрватскосрпског/српскохрватског књижевног језика, терминолошке рјечнике и заједнички правопис.

На темељу тих закључака израђен је заједнички правопис који је 1960. Матица хрватска издала ијекавски и латиницом под насловом Правопис хрватскосрпског књижевног језика с правописним рјечником, а Матица српска екавски и ћирилицом под насловом Правопис српскохрватског књижевног језика са правописним речником.

У „Новосадском“ правопису стоје потписници Новосадскога договора, прешућујући ограду Стјепана Ившића (једног од најугледнијих хрватских језикословаца), који је свој потпис увјетовао тиме да Новосадски договор неће послужити потискивању ијекавско-штокавскога и латинице у јавној упораби“.

cirilica latinicaСавремени Срби као југословенско језичко наслеђе његују равнодушан однос према употреби латиничног писма. Свједоци смо данас, послије распада Југославије, југословенске оданости Београда Бечком књижевном договору. Многи Срби који се издају за православне вјернике не маре што Српска православна црква строго и искључиво користи ћирилично писмо, већ упорно користе латинично.

Док се у Хрватској протјерују преостали Срби, ломе ћирилични натписи, праве петиције, скупштински предлози и јавни протести за забрану и против ћирилице, у Београду се у протекле три године уклањају табле са ћириличним натписима улица и постављају нове са двојезичним натписом – ћириличним и латиничним.

Водеће културне државне институцје Србије и послије донесеног уставног члана о ћирилици као званичном писму, ударнички воде југословенску борбу са ћирилицом. Такође, послије распада Југославије све републике бивше Југославије су вратиле своје школске програме матерњег језика и писама, али дјеца у Србији и даље од првог разреда основне школе равноправно уче латинично са ћириличним писмом. Дакле, ни економски интереси нијесу српску власт и културну политику окренуле српској ћирилици и традицији, већ упорном одржавању југословенског тржишну политику за хрватску и бошњачку књижевну продукцију на подручју Србије, док је хрватско и босанско тржиште за српску ћирилицу одавно затворено, још у СФРЈ, како због познатог хрватско-божњачког антисрпског става, а данас и због стварног непознавања ћириличног писма генерацаиј школованих послије распада Југославије у Хрватско и Босни.

(Наставиће се)