Подешавања / Settings

Једном ми је на улици (док сам јео пирошку) пришла девојка и на лошем руском замолила за фотографисање. Још жваћући, почео сам да отирем руке о панталоне, али се онда разјаснило да не треба фотографисати њу, него мене. Оригинално. Са истим таквим успехом било је могуће пожелети да фотографишеш жбунић, израстао поред киоска за пирошке […]

У историји постоје такозвани народи корпорације. На пример, Атилини Хуни. Историчари се чуде: зашто су они иза себе оставили много успомена, а притом тако мало трагова? За неколико година овај моћни и (мора се схватити) многобројни народ, који је узео данак Римском царству, расточио се негде у степама око Црног мора. ОК, Атила је умро. Али шта се десило са осталима?

Ево, сад су се многи страшно изнервирали: нобеловка Алексијевич негде је рекла да „руски народ не разуме слободу, њему су потребни Козак и корбач“. А нервирају се, усуђујем се да претпоставим, по инерцији, по шаблону, не трудећи се да размисле шта је она тамо опет извалила.