Прочитај ми чланакАко би данас Махновци себе прогласили народом, научници би се касније такође чудили где су ти људи нестали.
У историји постоје такозвани народи корпорације. На пример, Атилини Хуни. Историчари се чуде: зашто су они иза себе оставили много успомена, а притом тако мало трагова? За неколико година овај моћни и (мора се схватити) многобројни народ, који је узео данак Римском царству, расточио се негде у степама око Црног мора. ОК, Атила је умро. Али шта се десило са осталима?
Неки историчари верују да су остали једноставно отишли кући. Етнички Хуни, који су дошли из северне Кине, били су само језгро те огромне армије освајача. Већи део или им се придружио успут или (и то је најзабавније) га је чинило аутохтоно становништво Источног римског царства, које се подвргло „најезди“. Становници Грчке и Балкана радо су стали уз војску окупатора да би учествали у освајању и подели плена, а, када је пројекат „Бич Божји“ завршен, вратили су се својим козама и маслинама, смањивши број „Хуна“ готово десетоструко.
У принципу, ако би данас Махновци себе прогласили народом, научници би се касније такође чудили где су ти људи нестали. Могу и они бити проглашени народом, ако затреба, зашто не? Многи од наших Козака, рецимо, не сматрају себе Русима. Кажу: Козаци – то је посебан народ, или су од Хазара, или од Скита. (Да ли вас ово на нешто подсећа?)
Сталеж је себе замислио као етничку групу, то се дешава. И, ако је већ уобразио, онда то може и постати, што да не?
Постоји и оваква занимљива концепција. Позната ствар: у Средњем веку, у католичкој Европи, да би сте се бавили „финансијама“ (тј. зеленаштвом), морали сте да будете Јеврејин. Или да прихватите јудаизам. Отуда претпоставке: Јевреји Ашкенази нису етничка заједница, него професионална класа, народ корпорација. Није случајно да се језик Ашкеназа, јидиш, мешавина која се састоји од низа шароликих језика, дуго сматрао немачким жаргоном, то јест професионалним језиком банкара, златара, трговаца. (Постоји чак и теорија словенског порекла јидиша.)
А онда се крајем 19. века појавио велики Теодор Херцл. Он је смислио ционизам и јеврејску нацију. И језик овог народа ни издалека није постао јидиш, него „реконструисани“ више од половине измишљени језика – иврит.
ДА ЈЕ ШЕВЧЕНКО ПИСАО НА РУСКОМ…
Да ли вас ово на нешто подсећа? Као што су се ционисти у то време суочили са проблемом како да на језику Торе кажу „телефон“ и „аутомобил“, тако су и данашњи украјинисти приморани да буду из све снаге креативни. Како ће се на језику Тараса Шевченка звати „влагалище“ (вагина)?
Шевченко сам, узгред речено, до осамнаесте године није знао украјински језик. Он је говорио руски и пољски. Национални украјински језик тада још увек није постојао. Био је то језик простонародни, нешто као говор полуписмених. Тарас Шевченко се досетио да на том дијалекту пише, и то је било кул – као кад се код нас, у нашим осамдесетим годинама, појавила и прославила група Вопли Видоплясова (на фотографији испод), која је певала по-украјински.
Да су они певали на руском, да ли бисмо могли да их разликујемо (онако дивне, гогољевски нежне, посебне) у тадашњем звучном хаосу? Тешко. Изгубили би се, као мање луди.
Да је Тарас Шевченко писао на руском, да ли би у великој мери надмашио славу, рецимо, „народног песника“ Никитина (ако знате ко је то)? Уопште не би. А овако, по украјински – охо-хо! Ко је Шевченко, а ко Никитин…
У принципу, нисмо их ми заволели због језика, али језик је помогао да се „истакну“.
У таквим околностима – у могућости да се издвојиш – постоји одређени хазард. Сећате ли се како су се током недавног руског пописа више стотина, ако не и хиљада људи, изјашњавали као „Хазари“? Шала, игра, флеш-моб – али зашто је тако успешна? Па зато што ту такође постоји хазард: решиш и издвојиш се. Прогласиш себе посебним народом, са својом посебном славном историјом, са посебним традицијама и специфичним националном карактером, са посебном будућношћу. Започети нови живот, још једном, на други начин.
Можеш се ти изјаснити и као возач ролера, бајкер или реконструктор, али ће то бити трећеразредни избор у односу на могућност да се осетиш делом целог народа, са специјалном судбином.
По мом мишљењу, нешто слично догодило се са данашњим, назовимо их тако, Кијевљанима. Они су инспирисани не само и не толико могућношћу „безвизног путовања у Европу“, колико том узбудљивом и опојном чињеницом: „ето, испоставило се да није све тако као у стварности“. Па тако, на пример, Шухевич није ратни злочинац, него национални херој, нешто као Гилгамеш. То само у првој секунди благо иритира, а затим невероватно обузима.
Али нисам о томе хтео да говорим.
ЗБОГОМ, МОЈ ВОЉЕНИ КОКТЕБЕЛ!
Када се рађа нови народ, у њега се можеш уписати „по жељи“. Али касније, кад је тај народ већ оформљен, то ће бити мало теже. Рецимо, да би постао „руски морепловац Витус Беринг“, биће ти потребно некакво достигнуће или подвиг. А сад – не треба ништа, само жеља.
ukrajinastara02Поводом актуелних украјинских збивања филмски критичар Антон Долин врло тачно је приметио: „Ако негде слобода расте, онда се негде мора смањивати“. „Расте“ – он то, наравно, о Кијеву. А „смањује се“, наравно, код нас.
Да парафразирам истог Долина: ако је украјинска државност посрнула, онда државност негде треба да ојача. А где државност ојача, ту нема резона за слободу. Да ли желиш да будеш Грађанин Слободе? Ништа лакше. Учи украјински, за месец дана све готово. А даље…
Даље, наравно, можеш ићи на трг са жуто-плавом заставом и захтевати заштиту, као становник који говори украјински, коме су у Русији на најочигледнији начин права ускраћена. Али би још ефективније било да преселиш у Украјину. Да удахнеш тамошњи победнички ваздух. Да научиш да корачаш са исправљеним леђима…
Рецимо овако: становништво незадовољно животом у Украјини (које је тамо фактор нестабилности) да оде у Русију, а становништво незадовољно животом у Русији – у Украјину. Типа: Корвалан за Буковског. Зар то није очигледна размена?
И само замислите да се пробудите у земљи у којој нема ни Олега Кашина, ни Бабченка, ни Шендеровича, ни Рубинштајна, ни…
И, са друге стране, замислите да се пробудите у земљи где су сви они заједно.
Па то се зове „срећа – за све“!
А, ако не може бити за све, бар да оду само наши…
Убиј ме, али ја не разумем зашто се то не догађа. Апсолутно све говори томе у прилог. Код нас пропадају рубља и берза, а њима ММФ обећао помоћ. Ми имамо сировинску иглу, а они постиндустријску економију. Наша војска се припрема да све спали и свакога поубија, а код њих хероји, херојима слава! Код нас као олово тешки Кисељев, а код њих Ходорковски. А колико је само ближе Европа! Па зашто да не? Ви не знате?
Ево, један мој бивши пријатељ (разишли смо се у погледима на Св. Августина) из Москве написао на фејсбуку поводом неке антиратне акције:
„Ти момци су ми сви некако невероватно блиски, певају химну Украјине, и уопште, у тренутку сам помислио да смо у омиљеном Кијеву.“
У следећем статусу пише, нешто тужнији:
„Збогом, мој вољени Коктебел!“
А у следећем, мало попио и укључио музику, па закључује: „Данас ћу слушати џез, а сутра ћу отаџбину продати“.
А можда уопште не мораш продавати отаџбину! Напротив, можеш да је стекнеш…
Па шта те задржава, реци…
За Нови Стандард са руског на српски превео Ж. Никчевић
Извор: Свободная пресса – Лав Пирогов
