Прочитај ми чланак
У поруци на коју нисам стигао људски да одговорим пријатељица ми дословце пише: „Толико сам разочарана, уплашена, забринута. И хтедох да те питам, шта мислиш хоће ли икад доћи крај овој невољи која нас је снашла. Ево и директор школе у коју иде мој син приступи у редове Партије, расуло на све стране.“
Чак и редовно оптимистични ђакон Ненад Илић констатује да се „безнађе упорно шири Србијом“. И мене је ухватило нешто близу очајања кад сам прочитао да директор једне агенције за истраживање јавног мњења објашњава да је „од маја до септембра популарност премијера Србије и лидера СНС страховито скочила“, бла, бла, бла (прескачем образложење страховитог скока), а рејтинг странке му, сведочи непоткупљиви директор, закуцао се на 52 одсто (цензус, по том истраживању, прелазе још СПС са 10, ДС и Двери по пет одсто). И ту не вреди да се опсетимо да је та агенција увек некако властољубива пре него истинољубива; јер, чак и да истраживачи нису вучићољубиви, да су претерали за половину (а нису толико, засигурно) – за ово катастрофално стање ствари у држави превише би било да СНС има и 26 одсто!
И баш кад сам био пред падањем у оно што свети оци зову униније, сетих се виспрених стихова Џ. Штулића „не затупљују ме медијима / у подсмијеху сам први“. Које, стихове, ја већ одавно у пракси примењујем: прво, што се тиче (дез)информисања, избегавам „мејнстрим“ медије – било штампане било електронске, обавештавам се посредно; рачунам, ако је нешто битно, доћи ће до мене преко двадесетак пробраних сајтова које пратим, појединих друштвених мрежа или усменом „радио Милевом“. Дакле, основни савет за избегавање пада у очајање јесте што даље од телевизије и „нормалних“ медија: преживећете и без сазнања да је Дара Бубамара ове недеље слала порно фотографије – нећете веровати коме!!! Други лек који лично примењујем јесте подсмевање уместо „праве критике“; јер, овде се толико далеко отишло а на главе бирача деловало није – да само хумор може преокренути ствари, или макар спасти подсмевача.
Трећи савет је потврда истинитости оних знаменитих Кишових речи да ангажман појединаца „показује само у коликој мери лични став и грађанска храброст у тешким временима могу да измене судбину коју кукавице сматрају неминовном и проглашавају је фатумом и историјском нужношћу“. Наиме, главни циљ изазивања безнађа јесте да паднемо у чамотињу и неактивност, да престанемо да се боримо. А да борба ипак има смисла достојно сведочи победа (није прејака реч) у борби да се Телеком не прода: чак је све противнике продаје премијер похвалио речима „да су постојале спекулације како се неко договара, како продаје сребрнину, и да смо тиме показали велико незнање, неодговорност и непромишљеност и да смо свесно, а многи и несвесно, радили директно на своју штету и против своје земље“.
Нек буде да смо радили против државе, исто онолико колико су и Норвежани радили против своје: сећам се добро приче да, кад државна норвешка компанија Теленор куповаше српски приватни Мобтел, објашњење беше да Норвешка има нафту, али да неће имати вечно и да зато улаже у телекомуникационе послове.
Најпослушнија експозитура Светске банке
У овом последњем пасусу исходи оно што јесте наш проблем са Западом: нико нормалан не тврди да је све што долази са Запада обавезно лоше, али никако није добро да нас саветују супротно од оног што сами раде. И нису ту, подвлачим, Западњаци криви – него они који код нас глуме проточни бојлер за западне захтеве и предлоге.
Узмимо школство и пример броја ђака по одељењима: они који су се успротивили да број ученика буде одређен „према нормама Светске банке“ добили су антиевропску етикету! А заправо је залагање да број ученика буде испод 25 по одељењу (а не до 30, или и више, као сада) ЕВРОПСКО! Ако погледамо ОЕБС-ов преглед броја ученика по одељењу (из 2008. године), видећемо да у Европи он нигде не прелази 25 ученика (осим у државним школама Велике Британије, где је 26, али је тамо у приватним по 11 у одељењу), а у многим земљама је и много нижи (основне школе у Русији и Луксембургу по 16, Грчка 17, Словенија, Естонија и Португал по 18, Аустрија, Пољска, Словачка, Швајцарска, Шпанија по 19, Белгија, Финска, Чешка, Данска по 20 итд.).
Али, нашим властодржцима је, очекивано, најлакше да закину на образовању: стрпај ђаке у одељења по четрдесет и убио си неколико мува – добијаш просто квалификовану и јефтину радну снагу (тзв. компаративна предност), добијаш бесловесно гласачко тело (јер нико ништа ту не може да научи), добијаш и вишак наставног кадра (шпараш тамо где је најмање битно) и на крају, али не и најмање важно, послушни си и најбољи ђак ММФ-а и Светске банке.
Уосталом, што рече проф. С. Антонић – он је тај који се јавно успротивио да нам Светска банка кроји број ученика по одељењу – „после Вучића Србија ће бити олупина“.
Уради сам: Сними видео и буди приведен!
У Новоме Саду, после Фајгеља, привело и новинара Томислава Ловрековића због видео записа на Јутјубу. Ако то још није и епидемија, мора се рећи да се већ назире образац шта треба урадити па да вас приведу. (И тако будете овенчани славом.)
Треба да имате прво нешто чиме ћете се снимити (може и мобилни апарат), онда треба да имате неукинути налог на Јутјубу, а пожељно је и која чашица раџе за расположење и бистрије мисли. Није згорег имати и сценарио наступа, да бисте ишли довољно далеко али не и предалеко (нпр. да не заглавите праву робију). Такође, није лоше имати и застарели рачунар и неупотребљиви мобилни (тзв. крбуље) које можете прежалити и омогућити Управи за високотехнолошки криминал да поносно заплене, а да и не морају да вам враћају.
И после привођења/хапшења, небо је лимит за вас: бићете толико познати да можете да отворите киоск са брзом храном, припремите коктел за пробране званице, платите кирију коју дугујете неколико месеци, уђете преко реда код лекара, ожените се или постанете председник!
Посматрамо ли све мало озбиљније, је ли Вучић свестан колику му штету наносе ти што приведе људе због Фејсбук статуса и Јутјуб записа, иако су унапред свесни да ти људи (чак користили и кључне речи типа „устанак“ или „Мусолини“) не представљају никакву реалну опасност? Или се по сваку цену мора створити утисак да је Велики Вођа заиста угрожен – „тако и Ђинђићу нису веровали“? Трећа опција, мени најмање вероватна, јесте да премијеру неко опако „смешта“ овим привођењима.
Како год било, и уосталом, „после Вучића Србија ће бити олупина“.
Ко то тамо не троши
Кад се оно премијер извикао на градоначелника Београда што није постављена празнична расвета у главноме граду – за остатак Србије севап је ако има и обичног светла – на тмину је изнета и особита напредњачка стратегија за раст БДП-а: „А народ кад види лепо, тад више троши и расте БДП…“
Оно јест, кад видиш лепо, трошиш и кад немаш (ово „да неко нема“ у Напредној Србији узмите као метафору) – не само што звучи одлично, паметно и истинито, него је мени деловало као „већ виђено/прочитано“. Вебер није, јербо га читао нисам. Да није неки професор економије? Мемоари најуспешнијих бизнисмена? Марфијеви економски закони?
И најзад се сетим! У култном филму „Ко то тамо пева“ лик кога игра Павле Вуисић – кад направе редовну паузу са могућношћу да се и путници аутобуса мало заложе (под геслом „прво им се уваљује најгоре месо, кошчурине и остало, а после видећемо“) – прилази припадницима једне националне мањине и саопштава оно што ће једном постати економска доктрина премудрог Вучића: „Хеј, Цигани, засвирајте мало, загрејте народ. Ако испродајем месо и ракију, даћу ти још дваʼест динара. Поштено?“ Дакле, народ више једе и пије кад му лепо (свирају музиканти).
Мада, истине ради, Паја у филму макар пита некадашње Цигане да ли им погодба делује поштено, док премијер градоначелнику само заповеда: „И, постави то, Синиша, данас, да не бих ја то постављао у Кнеза Милоша“. Испада да је народ, као такав, и добро прошао – није се извикао председник Владе и на поданике што имају а неће да троше.
Уосталом, што рече проф. С. Антонић – „после Вучића Србија ће бити олупина“. Попут оне крнтије из „Ко то тамо пева“.
Доручак код Тифанија
Оно горе је била идеја за пуњење васколиког републичког буџета напредне Србије, а у још напреднијем Смедереву – у којој Касаби имам (не)срећу да живим, радим и одапињем отровне стрелице – дошли су на још генијалнију идеју за буџетов џепарац, да га тако крстим. Елем, Скупштина града (моје) Касабе изменила је и допунила Одлуку о „условима држања, поступања и заштите“ домаћих живуљки, по којој они који нахране пса, мачку или голуба на јавном месту имају се казнити са десет хиљада динара (не рачунајући трошак за поменуту исхрану)!
Замислимо овакав сценарио: купите пециво за 50 динара, седнете на клупицу у парку, измрвите мало (нек буде да је и случајно), те мрвице падну на јавну површину око клупе, окупе се голубови или какве друге звери – доручак ће вас стајати 10.050 динара (ако доручкујете у Касаби, наравно). Но, не кукајте пре времена: како објашњава начелник Комуналне касабске полиције постоје и олакотне околности које могу допринети да Доручак у Касаби буде нешто јефтинији него онај код Тифанија: „Починилац који буде затечен да храни голубове, по новом закону о прекршајима, моћи ће у року од осам дана да плати износ од 5.000 динара и достави доказ о уплати. Ако не плати, биће поднет захтев за покретање прекршајног поступка, а онда ће казна бити 10.000 динара“ (крај цитата).
А шта је у ствари проблем? „Проблем су они који хране луталице, па сада имамо чопоре паса који иду за њима“, јада се даље начелник смедеревске Комуналне полиције. Сад би неко (ко се, на пример, не боји привођења) могао да упита: „А откуд, у напредној Србији и још напреднијој Касаби, чопори (!) паса на улицама?!“ И је ли замена теза или сасвим нормално питање: да ли је проблем што улицама шетају чопори напуштених паса или су проблематични они који их хране? Немојте никоме да кажете, али и ја сам усвојио онај савет да – кад се осмелим на шетњу касабским јавним површинама – увек имам у џепу нешто хранљиво што бих могао понудити чопору паса уместо рођеног себе.
Уосталом, што рече проф. С. Антонић – „после Вучића Србија ће бити олупина“.
Разуларени оптимизам
А шта је добро у овим, више пута овде поновљеним, речима Слободана Антонића да ће „после Вучића Србија бити олупина“. Па, добро је то што Србија ипак неће нестати: државом влада екипа која ни кадру попут ноторног Бате Сантоса не може да нађе замену. У таквом односу снага, олупина (још ако буде у пловном стању, као што је у возном онај аутобус из „Ко то тамо пева“) и не звучи толико лоше.
(Александар Лазић/ Стање ствари)
