Подешавања / Settings

О Нaродном музеју у Беогрaду ових дaнa говорило се чешће него током целе протекле године јер је овa устaновa културе свој 172. јубилеј обележилa уз нaјaву дa ће конaчно почети последњa фaзa сaнaције, aдaптaције и рестaурaције музејског просторa нa Тргу републике. Гост нaше емисије „Орбитa културе“ био је овим поводом члaн Упрaвног одборa Нaродног музејa […]

„Амерички цртани филмови су тврди, без духа и праве лепоте. У сваком од њих мора нешто да се преврне и разбије, не једном, већ стотину пута. У њима нема ничег поучног за децу. Уметнички, много су бољи пољски, чешки и руски филмови. Само њих, на жалост, ређе приказују на малом екрану. Оно што је мој […]

„Паметан народ ће тражити паметније владаре“; Кокан Младеновић

ЕСЕЈИ и критике у које је уткала своје биће, остали су расути по часописима и њена зебња да ће после смрти пасти у заборав, практично се обистинила. А, званично је прва жена филозоф у Србији и прва која је написала уџбеник за средњу школу. Катарина Богдановић је, иако професор и директор гимназије, желела нове изазове и енергију усмеравала ка новим циљевима.

Ми стално живимо у неким репризама. Кад се бедно живи, човек измишља причу о некој бољој прошлости. И та носталгија, све је то лаж и превара. Човек би требало да добије шансу за сутра, а не да га кљукају оним што је било јуче. Такво је време дошло да не можеш да живиш поштено од свог рада и да се не стидиш. Да те твоја деца и жена због тога не презиру.

На данашњој конференцији за одбрану Републике Српске у режији Заветника присуствовао је бард српског глумишта Милан Лане Гутовић. Он је био један од говорника, а у изјави за наш сајт рекао је да Републику Српску сматра делом Србије.

Ако занемаримо поражавајућу чињеницу да људи у Србији немају појма о најосновнијим стварима из српске историје, они који је иоле познају вероватно нису ни свесни да за неколико година ми више нећемо говорити о истој историји.

Садашњи министар културе и информисања Иван Тасовац, у историји српске (не)културе биће упамћен по три ствари:

Србима је 70 година забрањено да се поносе својим идентитетом. Данас је то посебан апсурд, јер живимо у доба идентитета. На територији Србије и у непосредном окружењу стасавају нове нације, мањине љубоморно чувају национални идентитет, гојазни и глувонеми афирмишу своју посебност, бициклисти окупљају критичну масу, хомосексуалци су изашли из ормана и парадирају понос, само Србе и даље гурају у орман.

Српски културни центар, чији је председник Добрица Ерић, отворен је у Скерлићевој улици бр. 12, надомак Храма Светог Саве.

„Љубите пријатеље своје!” поручио је Србима Николај Велимировић. Добро је знао, и лично је искусио, колико су Срби несложни. Јасно му је било и то да љубити непријатеље могу само изузетни и узвишени духови, прожети светошћу. А просечни Срби треба, пре свега, да порекну Песникову тврдњу: „Најцрњи враг је Србин себи сам.” Или ону другу: „Србин је Србину Јуда.”

Све ретроградне силе Србије и региона ујединиле су се у свету хајку против овог баука, римски папа још од 1054. године, Марија Терезија, Франц Јозеф Први, Бењамин Калај, Анте Павелић, Хрватски и Босански сабор, Адолф Хитлер и остала апокалиптична браћа. Завезати ласом и жигосати ћирилицу то је нова врста каубојске игрице која кружи интернетом, а само је означавање Србина као геноцидног створа кул – кажу они.

Њихов задатак је да људе који легитимним средствима бране наше писмо окарактеришу као фалангисте или талибане. Али то говори о њима и њиховом цивилизацијском нивоу.

Здружена акција Градског секретаријата за културу Града Београда, секретара Владана Вукосављевића, директорке Културног центра Београда Ивоне Јевтић и фаланге под називом „Ћирилица“ Добрице Ерића, резултирала је јучерашњим вишечасовним стругањем латиничног логоа КЦБ-а, заштитног знака ове градске институције културе.

Српско удружење Ћирилица Београд је издало саопштење у којем обавештава српску јавност да се Видовданском акцијом, која је организована, пре свега, у циљу поштовања Уставног члана 10 успелo да се лепом речју скину жута латинична слова са Културног центра Београда.

Српско удружење „Ћирилица” Београд, које је основано и да би грађанским акцијама натерало српску државу да спроводи Устав по питању ћирилице, а не да ћирилица остане у Србији на нивоу фолклорног значаја, покренуло је нову кампању у циљу очувања јединог српског писма.

Уколико је део наше културне елите желео да одбрани „Авала филм“, онда је морао да почне са тим много раније, оглашавајући се око других тема. Тада би и народ више веровао елити, па данас не би био незаинтересован пред претњом да историја наше кинематографије једноставно нестане. Да се раније није ћутало, данас би све било другачије.

Штампарије су биле ћириличне, и оне у покушају, у којима је требало да се штампају књиге „српским словима и језиком”. Тако је прву књигу за католике – молитвеник, Дубровчанин Франо Ратковић штампао 1512. у Венецији ћирилицом. И друге књиге истог типа штампане су у 16. веку уставном ћирилицом.

Који српски писци и културни делатници су били потпуно непознати и прећутани због деценија комунистичке диктатуре? Зашто нисмо могли да сазнамо ништа о родољубивој делатности Милана Ракића, Јована Дучића и Станислава Винавера? Послушајте предавање Владимира Димитријевића о прећутаниј српској култури.

Рачунам да многи Срби прате шта се дешава у Украјини. Мало кога ће изненадити што бандеровци у Кијеву свако мало предлажу да се „украјински“ језик – франкенштајн из аустроугарских лабораторија XIX века – полатиничи, како би се што брже ратосиљали мрских им „Москаља“. Као одговор на такве испаде „демократске, напредне, људскоправашке толеранције“, Донбас је већ месецима под оружјем.