Прочитај ми чланак

Катарина Богдановић – прва жена филозоф код нас

0

ЕСЕЈИ и критике у које је уткала своје биће, остали су расути по часописима и њена зебња да ће после смрти пасти у заборав, практично се обистинила. А, званично је прва жена филозоф у Србији и прва која је написала уџбеник за средњу школу. Катарина Богдановић је, иако професор и директор гимназије, желела нове изазове и енергију усмеравала ка новим циљевима. Била је критичар филозофије и уредница листова, борац за женска права и промотер социјалне правде.

20 (2)_620x0 (1)

Све што знамо о њој дугујемо Милану Николићу, којем је завештала рукописе и дневничке записе, а он их је сакупио и објавио у сарадњи са крагујевачким књижевним клубом, који носи њено име. Она се спомиње и у књизи „Двадесет жена које су обележиле 20. век у Србији“.

Катарина је рођена 28. октобра 1885. године у вуковарском селу Трпињи. Ту је стекла трогодишње основно образовање, а потом школовање наставила у Београду. После четири године проведене у Вишој женској школи, одлази у Карловац у Учитељску школу и убрзо добија посао учитељице у Тузли. Али, Катарина је тада имала само 19 година и осећала је да је премлада да друге подучава. Себи признаје и у дневник бележи да почиње да вегетира, гушећи своје тежње, а зна да у свету постоји толико места у којима може да се развија. После две године даје отказ и одлази у Београд, где као ванредни студент на Филозофском факултету учи филозофске науке, књижевност и стране језике.

УРЕДНИЦА „ЖЕНСКОГ ПОКРЕТА“

Када је основано Друштво за просвећивање жене, покренут је и феминистички часопис „Женски покрет“, а Катарина је била прва уредница. Лист је излазио без прекида 18 година и у њему су објављиване актуелне женске теме, пратио се рад домаћих и међународних организација, извештаји са конференција. Богдановићева је била и на Међународном конгресу у Риму, на којем се расправљало о томе да жене добију праву гласа, а потом у Лондону на конференцији Лиге народа и у Атини, Бриселу, Паризу, Њујорку, Вашингтону.

Часописи „Дело“ и „Српски књижевни гласник“ су били прва „станица“ на којој је Катарина изашла у јавност као научна радница. Чланком о Димитрију Давидовићу, објављеном у „Гласнику“ 1910. године, скренула је пажњу на себе, а потом наставила да прикупља „поене“ новим есејима и приказима. Дипломски испит је успешно одбранила 1910. године, и то код Бране Петронијевића и Јована Скерлића. Почиње да предаје у смедеревској женској гимназији и та катедра јој убрзо изазива осећај „гушења“, па после две године пакује кофере за Париз и Сорбону. У граду на Сени, Катарина постаје опет студенткиња и добија „крила“. У Београд је 1913. године враћа позив Министарства просвете, да буде разредна учитељица у Вишој женској школи, у којој је деценију и по предавала филозофију и српску књижевност. За пожртвовани рад награђена је звањем директора Женске гимназије у Нишу, па у Крагујевцу. Многи никада нису успели да остваре тај сан и могли су само да јој завиде. Она, међутим, то није сматрала успехом, већ грешком коју је направила и која је коштала каријере књижевице.

Иако јој се чинило да њени потенцијали таворе, све време је била озбиљно друштвено ангажована. Преко женског покрета се борила за права припадница лепшег пола, са Зором Каснар и Паулином Лебл Албала је 1919. године основала Друштво за просвећивање жене и заштиту њених права. Иста организација је покренута и у Сарајеву, како би се идеја о еманципацији ојачала. Катарина временом своју улогу проналази у борби за социјалну правду и напредак у српском образовању. У њој је сазрела идеја да стечено педагошко искуство и знање сажме у књигу, односно у уџбеник Теорија књижевности, који је написала са колегиницом Паулином Лебл Албала. Дубоко се интересовала и за психоанализу и идеје Алфреда Адлера, којег је упознала у Бечу.

Када се Други светски рат већ осећао у ваздуху, Катарину пензионишу јер није „морално и политички подобна“. Говорили су да је превише скренула у „лево“. У окупираној земљи је одводе на преки суд, па у затвор. Прете јој смртном казном. Тешко је преживљавала те дане, али их је преживела и мир дочекала са надом и ентузијазмом. Постала је прва председница Антифашистичког фронта жена, уредница новооснованог часописа „Наша стварност“, ауторка бројних текстова, предавач о важности образовања, светским писцима и земљама које је обишла. Поред Ордена Светог Саве, којим је одликована пре рата, добија и диплому почасног грађанина Крагујевца.

Никад се није удала, а то што није имала децу надокнађивала је бригом и школовањем ћерке и сина своје покојне сестре. Катарина је овај свет напустила 1969. године. Последње дане је провела у дому за стара лица у Крагујевцу, граду у којем је и сахрањена.