Подешавања / Settings

Гол за Србију! Након минијатуре, Гаћиновић постиже гол за 2:2.

Сам почетак меча обележио је скандал од стране домаћина такмичења.

После сјајног напада и асистенције Голубовића, нападач Рада Урош Ђурђевић постиже гол главом за вођство Србије од 1:0!

Дошао је дан када ћемо сазнати да ли имамо нову генерацију младих фудбалера која ће свој талент преточти у успех на Европском првенству, генерацију која ће имати потврду о квалитету у виду медаље а не само прича. Србија ће данас „ударити“ на Португал у борби за своје прво финале ЕП у узрасту до 20 година.

Зашто је српски воз бољи од немачког, где ће свирати „Градске цуре” и који је следећи зид који ће пасти, причају најбољи студенти на наградном путовању по Европи. – Деветке и десетке су нарочито за поштовање на физичкој хемији

После 12 година европских интеграција и обећања посла, пола милиона младих у Србији не може да нађе посао и живи са родитељима.

Зато што чланство у НАТО пакту подразумева учешће у војним операцијама и то, како из ажуриране војне доктрине те организације сазнајемо, широм света. По природи ствари, у тим би се операцијама у првом реду користили млади људи до 30 година старости, а не старији од 60 који се у значајном проценту иначе противе придруживању НАТО-у.

С обзиром на велики број студената приштинског универзитета, Митровица има најнижи просек година у Србији и одаје утисак невероватно младе, виталне и динамичне средине. Ради се о правом универзитетском граду који се не разликује много од других у Европи.

Београд — Пекаре, дућани и играонице нису више делатности у којима може да се заради новац, пишу Новости.

Један суд у Кини је пресудио – што је први случај у тој великој земљи – по закону о заштити права и интереса старих људи који је донесен 1. јула ове године. Тај закон налаже деци да се брину о родитељима који су старији од 60 година – да их посећују и материјално помажу.

Имао сам два избора, да паднем на дно или да наставим да се борим, каже после повреде колена најбољи плеј СП У19 и сениорски репрезентативац Србије Василије Мицић.

Сјајни Емир, вицешампион Европе, освојио титулу првака на ЕП млађих сениора и уписао најбољи у трци на 400 м препоне коју је претрчао за 48,76 секунди.

Неће умети, али покушаћу да извештај са „Општенародног протеста“ у петак лишим нихилизма, у оној мери у којој је то могуће.

Два су утиска која сам стекла, и сасвим су у супротности један с другим. Али, како је све почело.

Можда недељу дана пре протеста један студент антропологије Лазар Вељковић предложио је или, како се то на Фејсбук језику каже, направио ивент, где је позвао „све“ да се окупе и искажу своје општенародно незадовољство.

Из разговора са њим, схватам да се ради о човеку који би се на првом месту борио против либералног капитализма, који прати сличне протесте у свету, који не жели да буде некакав вођа.

Након недељу дана свакаквих коментара на рачун позива на исказивање незадовољства, од пријављених седам хиљада дошло је око 500–600 људи, и то је, према Вељковићевим речима, успех.

Успех је, према речима културних радника, било и нешто мање од хиљаду људи, а према речима Милице Краљ, која је била у организацији овог „ивента“, успех би био и да их је (нас) дошло пет.

Најуспешнији протест (постали су све учесталији и тај се феномен не би смео игнорисати) био је протест научних радника. Али ниједан од ових наведених није, сам по себи, тема.

Тема, или питање, могло би да буде шта је заједнички именитељ свих ових, још увек „елитних“ протеста и да ли ће доћи тренутак када ће им се прикључити они мање елитни, мање тихи и мање „фини“? И шта ће се, уколико тај тренутак дође, десити?

И други утисак, причам о „општенародном протесту“, јесте подршка Бразилу, Турској, Египту, Грчкој. И брисање коментара или напади на исте када се помене најскупља српска реч Косово. На питање зашто је то тако, Вељковић објашњава да се Косовом увек манипулише у националистичке и патриотске сврхе и да партије и разне групе скупљају поене бавећи се Косовом, те да косовско питање не спада у социјално питање.

Кажем Вељковићу да је баш данас у Франкфуртским вестима изашао текст како се избеглицама с Косова одузима социјална помоћ (у вредности од око 8000 динара месечно) и како то спада у социјално питање. Не национално. Егзистенцијално. И зашто је протест, ако је општенародни, из те општенародности избацио Србе с Косова из страха од националиста. Млађи пишу „Немојте Косово, доћи ће нам оне патриоте“. И сад, ново питање које се намеће јесте следеће. Зна ли неко од тих људи искрено жељних побуне и промена разлику између патриотизма и национализма? И та сатанизација термина патриотизам, као тужан показатељ непознавања језика и идеолошке индоктринираности која се језиком служи само у сврси памфлета.

Не мислим да ови протестанти, углавном млади, имају лошу намеру када подржавају Бразил, али не и Косово. Мислим да се ради о збрци појмова. О, што би рекао левичар Брехт, вавилонској пометњи.

На питање шта је Лазара Вељковића понукало на овакав чин[1], позив, вапај, свеједно, овај студент антропологије одговара да је, наравно, пратио вести. О култури, науци, библиотекама, о третману слепих и слабоводих, особа са инвалидитетом, различитих… Разлог запостављања свега наведеног види у мерама штедње које намеће неолиберализација. Уз то све веће сиромаштво, уништено здравство и школство које постаје прескупо и привилегија богатих, омражени „Бус плус“, поново уведена Ђиласова прохибиција према којој се алкохол у радњама сме купити до 22 часа.

Каже, једна група људи донела је огроман транспарент где је на белој подлози исписано око педесет имена затворених фабрика. Питам га да ли је на протесту било радника. Није, каже. Наравно, они који су уопште привилеговани да буду радници немају времена за то и свакако не прате „ивенте“ на Фејсбуку.

У једном тренутку је, каже, хтео да подржи протесте у Сарајеву јер их је схватио као грађанске. Затим је схватио да се ипак ради о националној причи и скинуо то са подуже листе. Напали су га да је сарадник Наташе Кандић, муслиманског лобија и којечега. Након што је склонио, каже, Сарајево с дневног реда – тензије су се смириле. Исто као када је склонио оне који су питали „А где је ту Косово?“.

Нада се да су протести без вођа могући, без тога да неко инвестира у њих, без логистике. Можда и јесу, ја за сада за такве нисам чула.

Можда ова прича у свом почетку делује наивно, као и тај тренд протеста у Београду. Можда још увек свако мисли на свој случај, па уметнике не занима социјални проблем касирке у „Горици“ или оних момака који раде на градилиштима, а имали су дара за нешто боље, а научнике не занима Косово, а људе са Косова баш брига за проблем „културњака“ у Београду (њих разумем, из њиховог угла то заиста делује, најблаже речено, цинично); тек као такви, свако у свој проблем загледани, тешко да можемо ишта да назовемо „општенародним“. Овде нема општенародног, иако се сви проблеми набројани у позиву на општенародни протест – тичу свих нас. Ми и даље умишљамо да постоје неки левичари, десничари, ми још увек нисмо схватили да се ради о лошој представи која је досадна и која исцрпљује. Управо ону снагу која је потребна за било какав озбиљан помак. Ми још увек замишљамо да нас деле неке идеологије и нисмо схватили да ово није век идеологија него новца. Можда једном схватимо.

Не знам да ли ће се и када то десити, добра је вест што маске јако брзо падају и више нико не верује ни у шта (не пропагирам нихилизам, али веровати у лаж је горе него не веровати ни у шта), добра је вест што су општенародни проблеми једнаки и лево и десно (без обзира на то што то лево и то десно одавно не постоји); можда ће се десити оног тренутка када људи – без вођа – почну да упадају у банке, радње прехрамбених производа, када почне оно што је у Грчкој направило хаос. А тај хаос је опет изнедрио Грцима непримерен нацизам, мржњу према имигрантима (и не само у Грчкој) и тако је хаос у Грчкој постао један контролисани хаос.

Тај тренутак, ако до њега дође, а предвиђају неиздрживу беду с јесени, плаши и бодри. Бодри зато што још увек нико не сме да дигне главу, оно мало запослених није лудо да штрајке, ово је држава у којој је највећи број пријављених на социјалној помоћи, младе људе издржавају пензионери, а запослених је најмање.

Ево шта на то каже Ками: „Да! Ја сам добро разумео ваш СИСТЕМ! Дали сте им бол, глад и одвојеност да заокупите њихову побуну. Исцрпљујете их, испијате њихове снаге и прождирете њихово време да не би имале ни снаге ни времена за гнев! Они тапкају, будите задовољни… Али ја, који сам поробљен као и они, понижен с њима, ја вам ипак објављујем да сте ништа.

Не смејте се! Не смејте се, будало… Кажем вам, изгубљени сте. Већ сте побеђени, у крилу ваших најзначајнијих победа, зато што постоји у човеку – гледајте мене – нека сила коју ви нећете укротити, нека бистра лудост, дело страха и смелости, незнана и заувек победничка. То је снага која ће се дићи и онда ћете знати да је ваша слава била од дима.“

Не бих да опет будем дефетиста, али овај ме цитат у свом последњем пасусу мучно подсећа на монолог лудака у Чеховљевом „Павиљону Шест“ где се овај, држећи се за решетке, дере о томе како ће сванути сунце „и у нашој улици“ и доћи тај дан када ће слобода…

[1] Говор Лазара Вељковића са „Општенародног револта“!

Ово је борба против организованог напада на народ, који је још познат под именом “мере штедње” и “криза”, а од стране Државе и капиталиста. Организатори овог напада су међутим заборавили да је “криза” у Србији одвајкада, и да народ после непрестаног сиромашења и разочарања нема више ни могућности ни воље за нове жртве.

Већ много година сведоци смо уништавања привреде и индустрије уз масовно сиромашење и стални раст незапослености. Сада више ни радници запослени у културном и научном сектору нису поштеђени последица “мера штедње”. Док се радници и раднице експлоатишу под све бруталнијим условима (радно време и преко 12 сати, без слободних дана, за бедну надокнаду), Држава тренира строгоћу кроз идиотско имитирање “западних стандарда” у виду бесмислене забране куповине алкохола после 22 часа у Београду, увођења конкурса за уличне свираче, новог пљачкања народа Бус плус системом контроле продаје карата у јавном превозу, не изостављајући из нових репресивних мера чак ни оне најсиромашније који су принуђени да просе на улицама или живе у страћарама и баракама које је власт означила као “илегалне”.

И док се богати све више богате, спрема се и нови закон о раду који ће докрајчити и оно мало преосталих радних права, “експерти”, па чак и синдикални лидери, као помахнитали понављају мантру о “лењој радничкој класи која мора да стегне каиш” и то у тренутку у ком храна и све остале неопходне потрепштине постају све скупљи, а уништавају се и последњи остаци социјалног система (пре свега у школству и здравству).

Политичка класа (а све партије су део истог владајућег система), паралелно са горе описаним мерама, уводи све већу контролу над народом у виду притиска на медије, задирања у приватну комуникацију (интернет, телефонија) и кроз све израженију полицијску бруталност.

И док одбијамо овај напад, одбијамо и све оне поделе које су нам наметнуте од државе чије освновни стратешки циљ „завади па владај“. Стога осуђујемо све поделе унутар народа које су истом том народу наметнуте као поделе које нас раздвајају. Ми смо сви експлоатисани колико год различити били, те самим тим нећемо дозволити да се делимо по пареметрима који су наши експлоататори одредили, и због тога морамо са свим својим различитостима бити заједно и борити се као најопаснија усмерена претња мноштва према онима који нас екслопатишу, искоришћавају, надгледају и усмеравају!

Све је више испражњених села и градова, Србија је на рубу демографске пропасти, за десетак година биће нас само шест милиона. Први ефекти подршке рађању, ако се одмах предузму, тек 2050. године.

У главни град Татарстана упетак стигла је Бакља Универзијаде. Пре него што је стигла у град, она је прешла више од сто хиљада километара. 6. јула управо церемонијом паљења пламена на стадиону Казањ-Арена биће отворене 27. студентске Игре.

Група углавном младих, окупила се данас око 17 сати на Тргу Републике да изразе протест против, како кажу, сиромаштва, растуће незапослености и лоше економске ситуације у Србији, захтевајући социјалну правду.

Паркоур је веома захтевна физичка активност.
Комбинује моторичке способности као што су снага, издржљивост, координација, спретност, равнотежа, гипкост…

Сви спортски објекти су саграђени, комплетирани и функционишу успешно. Пред сам почетак игара отворени су нови путеви, транспортне петље, као и паркинзи у центру града.

Један говор намењен дипломцима Филолошког факултета доспео је ових дана у јавност. Написала га је професорка на истом факултету, проф. Др Рајна Драгићевић, и прочитала будућим професорима на њиховој апсолвентској вечери.

Шта мислите, зашто је друштво, за време Брозовог тоталитаризма, Милошевићевог апсолутизма и Ђинђићевог еврофанатизма, функционисало боље по многим сегментима?