Podešavanja / Settings

Srbče, starinom sa Golgote, seme raspeća. Moji su sa ikona i sa onih nebeskih čobanija gde su se stada oblaka vodila na Gospodnja pojila. I, nisam ja mali, evo da stanem uz Dečane pa da vidite kolki sam, ne bi me dogledali… Ja sam dete, Srbče, al nisam mali, mi se veliki rađamo… Od Prizrena […]

Probudite me kad umrem… Kakav ću govor da održim sebi, prepričavaće ga mrtvi na svojim sahranama, ali zaludu im… Niko nije znao tako da ćuti i čeka da sve prođe! Kakav sam samo stasit i naočit rob bio – lanci su mi se divili, bre! Tamničarima sam išao u položajnike, kumio se s mučiteljima, bratimio […]

Ostalo su urlici kojima pokušavaju da se razgovore! Jezici s posebnim potrebama. Maternji, kojim mater ne bi razumela dete… Šuljeviti jezici… Šta to Crna Gora veli na „crnogorskome“?! Ništa! Niti šta razume. I nema tu više nikakvoga premišljanja i smišljanja izgovora: srpski jezik mora biti zvaničan, i tačka! Ne zato što ja to velim i […]

Nemam prava na to. A, ti me ne preziri što ostajem jer tamo negde za mene ništa ne postoji… Ostariću ovde za sve nas. Ko će biti mlad ako svi odemo da starimo tamo negde..? „Oboleo“ sam od ćirilice i ne želim da me leče. Sanjam na njoj, ne želim da mi prevode snove… Ne […]

Gledao je Srbin gde planina raste, momči se, gorostasno stasava… U vrh te planine od najlepše bukovine i hrasta- katun. Mislio bi kiše će ga poneti, a o njega se vetru lomile kosti. Nadgornjavale su se bukve i hrastovi ko će za katun… Ko ono ovnovi kad upru jedan na drugog i oni bi jedni […]

A, Bog se javi pa uzvikne: „Ajmo, Srbine, evo me!“ „A, ko si ti?“, pitaćeš? „Bog, hajmo Srbine, zvao si me“! „Jesam, al sve je do Boga, bolje da sačekamo još malo…“ „Pa, ako je do mene evo me tu sam, velim ti, idemo!“ „Bih ja, Bože, al kako da znam da si baš ti […]

Lelečem jer ga kroz lelek pamtim. Nema u leleku jada i nije to kuknjava puka. Lelek je spomen slavi i opomen silni. Životom se za lelek podvižuješ. Lelek za Srbinom je nepisana molitva. Lelečeš ponosit i stamen. Najbolji od sebe si u leleku. Večan u trenu večnosti. Vazda si nedostojan da lelečeš, ali leleči da […]

Ništa nisi morao već si želeo! Morao si da ostaneš čovek ali si želeo nešto lakše, preteško je obraz breme. Ponosno si poneo guzicu na ramena, i što si manje bio čovek više si pronalazio sebe. Radostan, poletan, smeo…kako to već guzici priliči. U šumi guzica bi se lako poznao- za smrad veća od svih… […]

  Čini se kao da ništa osim njega i nemamo. Ljubomorno čuvamo zaborav od zaborava. Neumorno, da slučajno šta ne zaboravimo da zaboravimo. Setimo se samo onoga što treba da zaboravimo, pa požurimo da se ne sećamo… Zaboravi i praštaj! Zaboravismo šta treba da oprostimo. Praštamo sve i svakome da nekoga i nešto ne zaboravimo. […]

Ne znam da li je ikada kročila dole, slabo je kad i silazila s moračkih brda, ali je znala gde joj je i šta je- starevina! Da ne zakoračiš na starevinu- svak ti je korak odande. Odande smo došli i tamo smo pošli, sve ostalo je samo trag po kojem ćemo se poznati, ili nas […]

Ja nosim glavu praotačku- poveliku, kvrgavu, tvrdu i tvrdoglavu- uzmem neba koliko mi treba i svijem u šajkaču! Vi da mi uzmete meru, bitange! Vekovi me premerili kolevkama i grobovima, tesan mi i život i smrt, znam za veće i bolje od toga, Srbin sam, bre! Jebite se vi što biste da mi metrite korake […]

Povila me u slomljena rebra, pod plaštanicom krvi, u onu potaju odakle su joj razvukli creva… A, kuća peva… Peva u plamenu, peva kadnilo, ikona, peva čitavo silo, sva sela, pevaju crkve i manastiri… Samo zveri ćute. Juče su s tatom nazdravljali mome rođenju, zašto mu sada lome ruke kojima ih je počastio onom rakijom..? […]

Daleko je to od našeg moračkog krša, mogli su se oblaci gde usput umoriti i posustati, ali ne- sjurili bi se ko goveda kad jave niz planinu, ko da ih je neko uprego u konje pa konje u kas… Nije mi bilo strah te strmine nebeske, ne zato što sam bio vajno hrabar no što […]

Sviću li kakva druga za Srbe u bratunačkim i srebreničkim selima do tih jutra kada je krv gasila ognjeve? Krv preklanog Srblja – ognjeve spaljenih domova, u krug, bez zastana, bez milosti zveri, bez suze za Srbinom… Ozelenela pusta brda. Procvalo svukud i sve. Cvetovi, neki divlji, planinski, srbonikli iz sela kojih više nema i […]

Gradina je bila najlepša đevojka od svih livada na deset brda. Nema kozbaša i kosača koji joj se nisu udvarali. Dolazili su iz daleka samo Gradinom da kose i da je prose, ostavljajući svoje nekoševine u plaču. Odrastao sam na toj livadi. Na vrhu imanja, dva vrela na njoj, vetrovi su tu dolazili da počinu… […]

Još krvarim svete rane, od dedova, Vidovdane! Prohodao sam u jurišima, s kolevkom u Hristov stroj… Majčino mleko sliva se s krsta, trkom do njega, božure moj. Trkom, da ne zaostanem, prezrela kandila, povila grane… Da uzberem majci, eno se brine, što me još nema Vidovdane. Praštaj mi, žurim, danas je svako moje sutra… Nije […]

Vodi me Gospode tamo mi kivot moštiju svetih roda mog, vodi me, Gospode, ne žalim život, samo na Kosovu pozna me Bog. Vodi me, žurim, zovu me zore, poviše Prizrena čeka me dan, tamo gde Srbin nebo uzore, žurim da sebe nebu dam. Uzalud pale, uzalud ruše, Srbin je polen, tamjana poj, lome nam kosti, […]

Škrta na rečima baš kao što je i planina škrtarila na svemu, ali vazda tačna u misli, reči i delu, takva je baba bila, no šta vi o takvim babama, ponositim Srpkinjama znate?! Naravno, mislim na vas vitezovi bunjišta, što nam Crnu Goru podvodite ko jeftinu konkubinu odvratnoj bogatoj i umobolnoj klijenteli. Vi, ničiji potomci […]

A, kojima? Onoj muci živoj što tinja nad grobom, ako ga nađe? Mrtvima što su još previše živi za Srbina? Osudite srpska sela što su tako podmuklo gorela! Danima, besni plameni su zorno divljali bez imalo stida, da svi vide kad Srbi slave dane bezglave… Da zveri ne mogu trenuti, da odmore šake i čakije, […]

Kud žuri taj svet, sve kao u nekim silnim obavezama, a kad ih pitaš: „Šta rade?“ i „Šta ima novo?“, vazda isti odgovor: NIŠTA! Skrasi onda guzicu i uživaj, i kod mene ti je NIŠTA jednako valjano. Elem, čekao me je da mu pričam o nama. Srbima. Tobož je želeo što više da nauči o […]