Подешавања / Settings

Србче, старином са Голготе, семе распећа. Моји су са икона и са оних небеских чобанија где су се стада облака водила на Господња појила. И, нисам ја мали, ево да станем уз Дечане па да видите колки сам, не би ме догледали… Ја сам дете, Србче, ал нисам мали, ми се велики рађамо… Од Призрена […]

Пробудите ме кад умрем… Какав ћу говор да одржим себи, препричаваће га мртви на својим сахранама, али залуду им… Нико није знао тако да ћути и чека да све прође! Какав сам само стасит и наочит роб био – ланци су ми се дивили, бре! Тамничарима сам ишао у положајнике, кумио се с мучитељима, братимио […]

Остало су урлици којима покушавају да се разговоре! Језици с посебним потребама. Матерњи, којим матер не би разумела дете… Шуљевити језици… Шта то Црна Гора вели на „црногорскоме“?! Ништа! Нити шта разуме. И нема ту више никаквога премишљања и смишљања изговора: српски језик мора бити званичан, и тачка! Не зато што ја то велим и […]

Немам права на то. А, ти ме не презири што остајем јер тамо негде за мене ништа не постоји… Остарићу овде за све нас. Ко ће бити млад ако сви одемо да старимо тамо негде..? „Оболео“ сам од ћирилице и не желим да ме лече. Сањам на њој, не желим да ми преводе снове… Не […]

Гледао је Србин где планина расте, момчи се, горостасно стасава… У врх те планине од најлепше буковине и храста- катун. Мислио би кише ће га понети, а о њега се ветру ломиле кости. Надгорњавале су се букве и храстови ко ће за катун… Ко оно овнови кад упру један на другог и они би једни […]

А, Бог се јави па узвикне: „Ајмо, Србине, ево ме!“ „А, ко си ти?“, питаћеш? „Бог, хајмо Србине, звао си ме“! „Јесам, ал све је до Бога, боље да сачекамо још мало…“ „Па, ако је до мене ево ме ту сам, велим ти, идемо!“ „Бих ја, Боже, ал како да знам да си баш ти […]

Лелечем јер га кроз лелек памтим. Нема у лелеку јада и није то кукњава пука. Лелек је спомен слави и опомен силни. Животом се за лелек подвижујеш. Лелек за Србином је неписана молитва. Лелечеш поносит и стамен. Најбољи од себе си у лелеку. Вечан у трену вечности. Вазда си недостојан да лелечеш, али лелечи да […]

Ништа ниси морао већ си желео! Морао си да останеш човек али си желео нешто лакше, претешко је образ бреме. Поносно си понео гузицу на рамена, и што си мање био човек више си проналазио себе. Радостан, полетан, смео…како то већ гузици приличи. У шуми гузица би се лако познао- за смрад већа од свих… […]

  Чини се као да ништа осим њега и немамо. Љубоморно чувамо заборав од заборава. Неуморно, да случајно шта не заборавимо да заборавимо. Сетимо се само онога што треба да заборавимо, па пожуримо да се не сећамо… Заборави и праштај! Заборависмо шта треба да опростимо. Праштамо све и свакоме да некога и нешто не заборавимо. […]

Не знам да ли је икада крочила доле, слабо је кад и силазила с морачких брда, али је знала где јој је и шта је- старевина! Да не закорачиш на старевину- свак ти је корак оданде. Оданде смо дошли и тамо смо пошли, све остало је само траг по којем ћемо се познати, или нас […]

Ја носим главу праотачку- повелику, квргаву, тврду и тврдоглаву- узмем неба колико ми треба и свијем у шајкачу! Ви да ми узмете меру, битанге! Векови ме премерили колевкама и гробовима, тесан ми и живот и смрт, знам за веће и боље од тога, Србин сам, бре! Јебите се ви што бисте да ми метрите кораке […]

Повила ме у сломљена ребра, под плаштаницом крви, у ону потају одакле су јој развукли црева… А, кућа пева… Пева у пламену, пева каднило, икона, пева читаво сило, сва села, певају цркве и манастири… Само звери ћуте. Јуче су с татом наздрављали моме рођењу, зашто му сада ломе руке којима их је почастио оном ракијом..? […]

Далеко је то од нашег морачког крша, могли су се облаци где успут уморити и посустати, али не- сјурили би се ко говеда кад јаве низ планину, ко да их је неко упрего у коње па коње у кас… Није ми било страх те стрмине небеске, не зато што сам био вајно храбар но што […]

Свићу ли каква друга за Србе у братуначким и сребреничким селима до тих јутра када је крв гасила огњеве? Крв прекланог Србља – огњеве спаљених домова, у круг, без застана, без милости звери, без сузе за Србином… Озеленела пуста брда. Процвало свукуд и све. Цветови, неки дивљи, планински, србоникли из села којих више нема и […]

Градина је била најлепша ђевојка од свих ливада на десет брда. Нема козбаша и косача који јој се нису удварали. Долазили су из далека само Градином да косе и да је просе, остављајући своје некошевине у плачу. Одрастао сам на тој ливади. На врху имања, два врела на њој, ветрови су ту долазили да почину… […]

Још крварим свете ране, од дедова, Видовдане! Проходао сам у јуришима, с колевком у Христов строј… Мајчино млеко слива се с крста, трком до њега, божуре мој. Трком, да не заостанем, презрела кандила, повила гране… Да узберем мајци, ено се брине, што ме још нема Видовдане. Праштај ми, журим, данас је свако моје сутра… Није […]

Води ме Господе тамо ми кивот моштију светих рода мог, води ме, Господе, не жалим живот, само на Косову позна ме Бог. Води ме, журим, зову ме зоре, повише Призрена чека ме дан, тамо где Србин небо узоре, журим да себе небу дам. Узалуд пале, узалуд руше, Србин је полен, тамјана пој, ломе нам кости, […]

Шкрта на речима баш као што је и планина шкртарила на свему, али вазда тачна у мисли, речи и делу, таква је баба била, но шта ви о таквим бабама, поноситим Српкињама знате?! Наравно, мислим на вас витезови буњишта, што нам Црну Гору подводите ко јефтину конкубину одвратној богатој и умоболној клијентели. Ви, ничији потомци […]

А, којима? Оној муци живој што тиња над гробом, ако га нађе? Мртвима што су још превише живи за Србина? Осудите српска села што су тако подмукло горела! Данима, бесни пламени су зорно дивљали без имало стида, да сви виде кад Срби славе дане безглаве… Да звери не могу тренути, да одморе шаке и чакије, […]

Куд жури тај свет, све као у неким силним обавезама, а кад их питаш: „Шта раде?“ и „Шта има ново?“, вазда исти одговор: НИШТА! Скраси онда гузицу и уживај, и код мене ти је НИШТА једнако ваљано. Елем, чекао ме је да му причам о нама. Србима. Тобож је желео што више да научи о […]