Прочитај ми чланак“Потпуно је непримерено европске изборе сматрати сукобом такозваних “прогресиваца” и националиста. “Прогресивци” поновно потврђују своју жељу да изграде свет који ће поштовати међународно право којег настоје искоренити њихови ментори из Сједињених Држава, док се неки националисти, попут Пољске Анджеја Дуде, припремају служити Сједињеним Државама у сукобу Вашингтона против њихових партнера у Европској унији”, за Voltaire Network пише Тјери Месан.
Од Уговора из Мастрихта, све чланице Европске уније, укључујући неутралне земље, ставиле су своју одбрану под суверенитет НАТО пакта, на чем челу су искључиво Сједињене Државе. Стога, ако Пентагон одреди економска средишта и земље које жели уништити с америчким министарством финансија, све чланице Европске уније и НАТО пакта морају наметнути америчке санкције.
Након што је председник Трамп током средњорочних избора изгубио већину у Заступничком дому, пронашао је нове савезнике, али је због тога ослобођен од тужитеља Милера од оптужбе за велеиздају. Доналд Трамп сада подржава циљеве својих генерала. Амерички империјализам се вратио.
За мање од шест месеци су се “поновно вратили” темељи међународних односа. Рат којег је обећавала Хиларy Клинтон је почео, али не само војном силом.
Ова промена правила игре, које није било од краја Другог светског рата, одмах је присилила све актере да преиспитају своју стратегију и све планове у савезу. Они који дођу прекасно платиће за то.
Стварни рат је проглашен економским ратом
Ратови ће увек бити смртоносни и окрутни, али за Доналда Трампа, који је, прије него што је постао председник Сједињених Држава, био пословни човек, најбоље је да рат кошта што мање. Стога је боље убијати економским средствима, а не оружјем. Будући да Сједињене Државе више не деле трговинске споразуме с већином земаља које нападају, стварни “економски” трошкови тих ратова, али у правом смислу речи, заправо сносе треће земље, а не Пентагон.
Тако су Сједињене Државе управо одлучиле економски опколити Венецуелу, Кубу и Никарагву. Да би се прикрили прави ратови, са смртима и разарањима, медији те акције називају “санкцијама”, али нам не дају никакву идеју о закону по којем се уводе ове “санкције” Вашингтона.
У појашњењу се користе експлицитним позивањем на “Доктрину Монроа” из 1823. године, која забрањује интервенцију страних снага у Сјеверној и Јужној Америци. Једине снаге које могу интервенисати су војска Сједињених Држава, а Вашингтон ће се у замену суздржати од интервенција у западној Европи. Само је Кина, која се осећа посебно прозваном, истакнула како земље на два америчка континента нису приватно власништво Сједињених Америчких Држава. Међутим, сви су свесни да је ова доктрина брзо еволуирала само како би оправдала амерички империјализам на југу континента.
Занимљив је додатак “Доктрини Монроа” председника Теодора Рузвелта, који је у обраћању Конгресу 1904. рекао:
“Ако нека нација покаже да зна како поступати разумно у друштвеним и политичким питањима, да одржава ред и плаћа своје дугове, онда се не мора бојати уплитања Сједињених Држава. Трајни преступи или неспособност неке државе који доводе до кидања веза с цивилизираним друштвом, могу довести до интервенције неког цивилизованог народа у западној хемисфери блиског Сједињеним Државама, као у ” Доктрини Монроа” , те их се због неправде или немогућности, премда против њихове воље, може да присили на акције међународних снага.”
Рузвелтов додатак је пример врхунца модерног империјализма у којем су САД суделовале након почетног суздржавања од настојања европских колонијалних сила за “поделу света”. Због тога су САД интервенирале у разним земљама Средње Америке, некада војном интервенцијом, а понекад дуготрајним распоређивањем постројби, као на Хаитију, Никарагви и Доминиканској Републици.
Но, данас се војне интервенције не исплате и њихов исход је неизвестан, као што се видело у Сирији, Авганистану и Ираку, где нова влада у Багдаду тражи начин како да протера преосталих 5200 америчких војника из земље. То је главни разлог због којег Доналд Трамп готово свакодневно потписује декрете о наметању санкција страним земљама.
Амерички санкције данас покривају најмање двадесет земаља. То су Белорусија, Бурма, Бурунди, Сјеверна Кореја, Куба, Русија, Ирак, Либанон, Либија, Никарагва, Сирија, Венецуела, Централна Африка, Конго, Иран, Сомалија, Судан, Јужни Судан, источна Украјина или републике Донбаса, Јемен и Зимбабве. Ово нам даје врло прецизне карте сукоба којег води Пентагон, а подржан је од стране америчког министарства финансија.
Циљеви никада нису били земље западне Европе, како налаже ” Доктрина Монрое” , већ искључиво на Блиском истоку, источној Европи, Карипском базену и Африци. Све ти региони је 1991. године председник Џорџ Буш старији уврстио у своју стратегију националне безбедности, осмишљене како би се створио “Нови светски поредак”.
Десетљећима се појам “економско ратовање” тумачи као оштрија конкуренција. Данас то више није тачно, јер сада говоримо о правом рату и убијањима.
Реакције одабраних циљева
Сиријци, који су управо победили у осам година дугом рату против исламистичких плаћеницима НАТО пакта, сада су подвргнути економском рату, због којег влада мора уводити строгу штедњу струје, гаса и нафте, а затварају се и творнице које су се управо поновно отвориле. У најбољем случају, Сиријци могу бити срећни да амерички и ционистички империјализам против њих не води два облика рата у исто време.
Венецуела тек сада открива ужас економског рата. Схваћају да се морају борити против Хуана Гуаидóа, јер само председник Николас Мадуро, уз све његове мане, може одбранити њихову државу.
Стратегије које се примењују на државе одабране за уништење су различите. Примерице, како Венецуела више не може увозити лекове за своје болнице, потписала је споразум са Сиријом, који је прије рата била врло важан произвођач и извозник у овом сектору. Творнице које су у рату у Алепу уништили Турска и исламистички милитанти су обновљене. Иако су се тек поновно отвориле, сада су морале поновно затворити погоне зато што немају доступну квалификоваану радну снагу.
Умножавање ратних позорница, а тиме и наводних “санкција”, узрокује све озбиљне проблеме савезницима Сједињених Држава, укључујући и Европску унију. Успавана ЕУ уопште није препознала потенцијал претњи њезиним тврткама које су инвестирале на Кубу и нису одговориле на меру забране приступа иранском тржишту. Издале су само противпретњу, према којој би се о свему требао изјаснити арбитражни суд Светске трговинске организације (WТО). Међутим, ова “побуна” Европске уније је осуђена на неуспех.
Европска унија је заробљена
У очекивању реакције Европске уније, која је била забринута што неће моћи трговати ни с ким, Бушова администрација је саставила “Доктрину Wolfowitz“, којој је циљ био обезбедати да западне и средњоевропске државе никада не утемеље неовисни обрамбени сустав. Вашингтон је дословно кастрирао Европску унију с клаузулом која је при настанку ЕУ морала бити укључена у Уговор из Мастрихта, а која налаже супремацију и суверенитет НАТО пакта. Тјери Месен овде пише о Европској унији као војно-политичком блоку, не о заједничком тржишту.
У том контексту треба подсетити на пуну подршку Европске уније свим пустоловинама Пентагона, од ратова на Балкану у којима су неки наивно били уверени да НАТО помаже немоћнима, што је случај и на Косову, до Авганистана, Ирака, Либије, Сирије и Јемена. У свим тим случајевима, Европска унија је увек наступала заједно, али иза свог НАТО преговарача.
Доиста, овај вазални услов је једини разлог због којег је западни дио Европске уније такав какав јест и стога је председник Трамп одустао од идеје о распуштању Сјеверноатлантског савеза. Бела кућа зна да би земље Европске уније без НАТО пакта лакше вратиле изгубљену независност.
Наравно, сви уговори између Вашингтона и Брисела као седишта ЕУ, али више седишта НАТО пакта, предвиђају да се све мора учинити у складу с Повељом Уједињених нација. Овде имамо парадокс, јер су САД у марту (ожујку) довеле у питање све резолуције УН о суверенитету Голанске висоравни. Без упозорења су промениле мишљење, признале израелску анексију и изазвале колапс међународног права.
Сада се из Европске уније, један за другим, чују гласови како би се могао следити амерички пример и признати де факто стање на окупираној сиријској територији као што је учињено и са Србијом у вези њене јужне покрајине КиМ..
Сукцесивни уговори онемогућавају европским земљама да се ослободе НАТО пакта и најаве оснивање властите силе. Протести против наводних “санкција”, односно рата који је управо проглашен Ирану, као и они против Кубе, морају пропасти.
Супротно увријеженом мишљењу, НАТО пактом не управља Северноатлантско веће, које чине чланице савеза. 2011. години, када је Северноатлантско веће пристало на акцију за заштиту либијског народа од наводних злочина Муамера Гадафија, оно се противило “промени режима”, али је војно крило НАТО пакта напало Либију без саветовања с надлежним телом.
Чланице Европске уније које су током Хладног рата формирале јединствени блок са Сједињеним Државама утврдиле су да немају исту културу као њихов трансатлантски савезник. Међутим, спознавши ту истину су заборавиле на своју европску културу и прихватиле су тезу о “изузетности” Сједињених Држава.
Следом тога, било да им се то свиђа или не, данас су те земље одговорне за ратове Вашингтона, укључујући глад у Јемену због геноцидне кампање саудијске коалиције и америчких санкција. Сада европске земље морају одлучити хоће ли прихватити такав однос и учествовати у тим злочинима или ће напустити постојеће уговоре.
Глобализација је довршена
Међународна трговина успорава, што није привремена криза, већ дубоко укоријењени феномен. Процес глобализације који је карактеризирао свет од распада Советског Савеза до средњорочних америчких избора 2018. године, сада је готов. Више није могуће слободно извозити робе широм света.
Само Кина још има тај капацитет, али амерички Стејт департмент тренутно развија методе за забрану приступа Кини латиноамеричком тржишту.
У тим уветима, расправе о користима слободне размене и протекционизма више нису ни важне, јер више нисмо у миру и немамо избора.
Исто тако, размишљати о изградњи Европске уније у време када је свет подијељен на два неспојива блока, данас је потпуно непримерено. Ако желе избјећи да их Сједињене Државе увуку у сукобе који нису њихови, земље се морају европских уговора и интегрираног заповедништва НАТО пакта.
Стога је сасвим непримерено европске изборе гледати као на сукоб између “прогресиваца” и националиста. То уопште није поанта. “Прогресивци” поновно потврђују своју жељу да изграде свет којег ће водити међународно право, управо оно којег настоје уништити њихови ментори из Сједињених Држава. С друге стране имамо “националисте”, попут Пољске Анджеја Дуде, који се припремају служити Вашингтону у америчком сукобу против својих партнера у Европској унији.
Само је дио Британаца видио тренутну олују. Покушали су напустити ЕУ, али у то нису уверили своје парламентарне заступнике. Каже се да “владати значи предвидети“, али већина чланица Европске уније ништа није предвидела.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
