Прочитај ми чланакНедостаје нам трезвен поглед на све ово, где би се нпр. рекло: „А по чему сте видели да је вирус опасан?“, „А како је било раније?“, „Зар исто овако није било и прошле године?“
Хтео бих нешто да кажем о епидемији вируса корона која наводно постоји.
Мислио сам да ће ова гунгула проћи, али је она толико нарасла и проширила се да бисмо морали размотрити шта се дешава.
Радио сам као лекар у ординацији, био управник Дома здравља, имао сопствени систем за посматрање и анализу обољења од грипа, посматрајући у свом месту – где живи око 150.000 становника – колико људи се разболи.
Сваке године широм света непрестано се јављају нови вируси – пошто се сами вируси морају мењати, јер ако би се поново јавили исти, наш одбрамбени систем би их препознао и не бисмо се од њих могли разболети. Вирус се, дакле, не би могао размножавати ако се не би мењао. Зато сваке године имамо нове варијације вируса. Постоји око стотину различитих типова вируса, и они се непрестано мењају. Тако стоје ствари. Досад скоро да нисмо обраћали пажњу који тип вируса изазива грип, или болест прехладе, назовите како хоћете.
Постојала су, међутим, вишегодишња истраживања у Глазгову, где се помоћу тада постојећих тестова – нису, дакле, вршена истраживања свих стотину врста вируса, него само оних за које су постојали тестови – посматрало осам или десет разних вируса, међу којима су увек били и вируси корона.
Од 2005. до 2013. посматрано је који се вируси јављају као извори акутних респираторних инфекција. Шарени стубови су поједини вируси као извори. Зеленом су означени вируси корона, који су се увек јављали у налазима, сваке године.
Њихово учешће је обично 7-15%, или 5-14% – постоји незнатно одступање од године до године. Нормално је, дакле, да значајан удео увек чине и вируси корона.
Шта се сада десило? У Кини, у граду Вухану, налази се највећа безбедносна лабораторија за вирусе. Ту дакле постоји велики број специјалиста и људи који се по цео дан баве само тиме. Вухан је велики град, с једанаест милиона становника, великим болницама, великим одељењима интензивне неге, увек има људи на респираторима, с упалом плућа, вероватно на стотине. Мањи број људи, испод педесет, испитивали су на вирусе, потом у лабораторији посматрали њихову рибонуклеинску киселину и нашли нову врсту. То им је упало у очи. Кад вирусолог пронађе тако нешто, унесе податак у велику базу података доступну широм света. Тако су у Берлину упоређивали ове податке с постојећим у покушају да развију тест за ову наводно нову варијанту. Доктор Дростен (Drosten, директор Института за вирусологију на клиници Шарите у Берлину, нап. Стања ствари) доставио је протокол Светској здравственој организацији и тест је експресно одобрен. У нормалним околностима тест представља медицински производ за ког је неопходна провера, дакле врло прецизна контрола оног што тај тест заправо говори, оног што заправо мери. То је био интерни тест развијен на клиници Шарите, али пошто није постојао званично потврђен тест, а свуда је владала паника, одлучено је да се тај тест користи широм света. Др Дростен га је ставио на располагање. Вирусолози наравно не могу проценити је ли вирус опасан или не – могу рећи да је друкчији од осталих, имамо или немамо тест и слично. „Али је ли у питању нешто опасно, господине Дростен?“ Како он да зна? То се може утврдити само на основу додатних епидемиолошких података, тј. посматрањем развоја болести – нпр. колико људима треба да оздраве и да ли је степен смртности већи него раније. За процену је, дакле, од највећег значаја поређење с подацима од ранијих година и подаци о смртности – колико је људи умрло од вирусне болести. Ако истражујете нпр. вирус корона, можете претраживати на целокупном становништву и вероватно ћете утврдити да између осам и десет одсто целокупног становништва имају неки вирус на себи. Ако, пак, погледате податке из лекарске праксе, утврдићете, наравно, знатно више позитивних случајева. Ако потом одете у болницу и узмете узорак, наћи ћете још више људи заражених короном. Дакле, зависно од узорка на ком испитујете – обичне људе, људе у чекаоницама у ординацији, људе на клиници, или то радите на тешко болесним људима, на самрти, на интензивној нези – за очекивати је да ћете увек наћи између седам и петнаест одсто људи који имају вирус корона. Да ли је, пак, узрок смрти вирус корона или нешто друго, не може се утврдити помоћу ових тестова.
Дакле, кад сад (крај марта, нап. Стања ствари) јављају из Италије да „сви поумираше“, волео бих да знам где је вршено тестирање. Где је тих пар доступних тестова коришћено? Ако су коришћени у болници код смртно болесних људи, наравно да стопа смртности од короне расте јер просто тако делује. Приликом сезонске акутне респираторне болести – познате као грип – обично имамо стопу смртности од 0,1 одсто, што је заправо горња граница. Значи да сваке зиме од хиљаду људи који добију грип умре један човек. Сад би ваљало да упоредимо да ли од короне умире више или мање људи. Рецимо да нпр. у Немачкој умре 20.000-30.000 људи више услед овог грипа него иначе (што се назива повећаном смртношћу). Досад знамо да између пет и четрнаест одсто – рецимо десет одсто, ради једноставнијег рачунања – свих респираторних вируса чине вируси корона. Претпоставимо да су прошле године у болницама сви тешко болесни људи тестирани на вирус корона (што се наравно није десило). Морали бисмо рачунати да две до три хиљаде људи који умру од респираторних проблема на себи имају и вирус корона. А од тих бројки смо и даље далеко.
Очигледно да су вирусолози направили нешто занимљиво и тиме оставили веома јак утисак и на кинеску владу, која је то дала на сва звона, чиме је све изненада превазишло оквире вируса и стекло велику политичку тежину. Одједном је по аеродромима инсталирана техника за препознавање лица и мерење температуре, а у Кини мерач температуре регулише чак и саобраћај на улицама. Све је постало питање од међународног значаја и укључили су се политичари, од којих се очекивало да заузму став. Они су лопту пребацили вирусолозима, од којих је све и потекло, а ови су рекли да је у питању важна ствар, да могу направити тестове и понудили се да се уприличи нешто слично оном у Кини. У стручним круговима исплела се мрежа информација и мишљења, а политика се обратила тим круговима, од којих је све и почело, и дошло је до симбиозе. То је довело до ситуације да су политичари постали важни и користе то да одређују коме треба дати помоћ, какве се ванредне мере морају донети, шта се мора забранити, ко мора у карантин… Све то изведено је из те симбиозе.
То значи да ће критичарима сада бити веома тешко да кажу „Стани мало, па проблем уопште не постоји!“
Све ме подсећа на бајку о царевом новом оделу, који није имао одеће на себи, али је само дете рекло „Па цар је го!“ Сви дворски подрепаши, који питају владу за мишљење јер сами немају нити могу имати појма, били су саучесници у свему и подилазили власти. На исти начин политичарима подилазе и многи научници – они који желе да постану политички битни да би обезбедили новац за своје установе. Потом научници који иду у корак с мејнстримом и желе свој део колача: „И ми вам можемо помоћи!“ „Имамо ту и ту апликацију…“, „Имамо тај и тај софтвер…“ Има их много који кажу „И ми хоћемо да помогнемо!“, желећи да тако зараде новац и постану важни.
Али недостаје нам трезвен поглед на све ово, где би се нпр. рекло: „А по чему сте видели да је вирус опасан?“, „А како је било раније?“, „Зар исто овако није било и прошле године?“, „Је ли ово уопште нешто ново?“ То нам недостаје.
А цар је заиста го.
